Draga mama,

obećala sam da ću ti se javiti još iz kafića „Delirijum“ u Zagrebu, kad se ekipa skupi i krenemo u našu planinsku vikend-avanturu. Izvini što sam zaboravila na obećanje, ali evo kako je to bilo: prilazim zbornom mestu, razmišljam da li sam previše rano stigla, a onda ugledam gomilu naslaganih rančeva i štapova za planinarenje i shvatim da je ekipa podjednako nestrpljiva kao i ja i da su svi došli dosta pre dogovorenog vremena! Srećem se sa ženom koja je ovde očigledno istim „poslom“, i zajedno produžavamo do bašte kafića. Pred mene izlazi Damir, „čovek iz senke“, kako ga je nazvao Željko, srdačno se pozdravljamo, baš sam srećna što ga vidim i što ćemo ovaj vikend provesti zajedno. Rukom mi pokazuje na sto za kojim sede dvojica, nama leđima okrenuti, i kaže: „E, vidi ko je još tu“! Produžavam da se javim i njima, a žena iza mene kaže: „Pa, ti ovde sve poznaješ“! Da znaš da mi je to bila jako simpatična opaska i još sam se bolje osećala u tom trenutku, jer sam shvatila da okosnicu ekipe koja će ovog vikenda „krstariti“ Severnim Velebitom čine ljudi s kojima se već dobro poznajem, i to baš s jedne od velebitskih avantura! Eto vidiš, mama, nemaš razloga za brigu, biću među poznatim ljudima, a one koje ne poznajem – pa, upoznaću i njih – kad je to za mene bio problem?!

Stigao je i Željko, vođa našeg puta, moj prijatelj i „bajk-brat“. Jeste, mama, znam šta ćeš sad da pitaš, to je baš taj Željko s kojim sam vozila bicikl po Južnom Velebitu, kad sam se penjala na Tulove grede i kad si se plašila i zbog uspona koji ti se činio rizičnim, i zbog oštrih stena, zbog zaostalih mina, zbog medveda, zmija, zbog hladnih velebitskih noći, zbog …. Predugačak je spisak tvojih strahova, ne mogu sve da popamtim, ali sam se setila kako smo se brat i ja krili od tebe kad idemo u bioskop jer si se plašila kako ćemo preći ulicu, i da li će nas presresti nepoznati – loši ljudi, i …. Svega si se toga plašila, samo se nisi plašila kad sam peglala gomilu tatinih košulja – da li ću se opeći na peglu, kad sam stavljala veš da se suši na balkonu – da li ću pasti preko ograde, kada dedi pomažemo u njivi – da li će nas „opaliti“ sunčanica, ili ćemo se nabosti na vile, da li ćemo dok vadimo krompir iz zemlje da „capnemo“ i komadić palca na nozi, … A, nisi se plašila ni kada sam išla na pijacu i u prodavnicu, da li….. Ma, joooj… Strahovi su čudo. Pusti, mama, strahove, nego se ti raduj zajedno sa mnom, jer idem gde do sada nisam bila, videću nešto što odavno želim, družiću se s ljudima s kojima delim iste ljubavi i strasti, … Iiii, tako… Znaš već šta ću ti reći. Život je lep, kad se živeti zna!

Ti si sad na moru, sama si, jedva čekaš da ti se pridružim, i zato se nisam ni iznenadila kad si me pitala: „Stvarno nisi odustala od odlaska na Velebit?! A ja baš mislila da jesi! Eto, kad više voliš Željka nego majku… “…. Uuuuuhhhh…. Maaamaaaaa… Kakve su to ucene, pa valjda smo s tim davno završili – ko koga i kako voli i ko od koga i šta očekuje… A znaš da sam konačno naučila i da volim sebe, i da od sebe ne odustajem! Proći će i ovi vikend-dani i vidimo se uskoro. Evo, petak je, 26.7.2019., svi smo se okupili, ima nas 16oro: 14oro koji ćemo pešačiti Premužićevom stazom i penjati okolne vrhove, i dvojica logističara – Damir i Srećko, vozači i nabavljači (neko je rekao – zabavljači?!), ujedno i sami planinari i odlični poznavaoci Velebita. Da, da, znam šta te još interesuje, odgovor je – da, tata me je dopratio do „Delirijuma“, mada skeptičan što idem „u tu divljinu i krš“, kako je nazvao Velebit, i još mi je rekao, slegnuvši rezignirano ramenima: „Pa, punoletna si, valjda znaš šta radiš“, a onda mi šeretski dobacio: „Daj da vidimo prognozu za vikend – koliko će snega tamo napadati“!

Mama, znaš već tatin smisao za humor i njegov odnos prema kamenu i kršu, a nije ni čudo, koliko god voleo rodnu Hercegovinu, toliko ga je ta surovost i oterala od nje. Priča koju nam je puno puta pričao, kad te iz tvoje rodne plodne ravnice prvi put odveo u Hercegovinu, i danas mi je smešna, premda tebi tada sigurno nije bilo do smeha! Često je prepričavam, ni ti je nisi zaboravila, a i kako bi: doveo te je u Stolac, na obale Bregave, a onda ti pokazao negde u visinu, na kamenom obrasli breg, i rekao ti: „E, vidiš, sada idemo gore“! Nije se video ni jedan trag života, i nije ti bilo jasno kako ćete do „tamo gore“ stići i šta bi to mogli „tamo gore“ raditi, nit’ puta, nit’ ičeg normalnog, samo kozja stazica kroz hercegovački krš, sklupčane opake zmije i ružna drača na sve strane. „Pa, evo vidiš, sad će ovi moji odozgo da spuste uže i jedno bure, ti ćeš fino da uđeš u to bure i onda će te oni popeti gore, i onda…“ Tebi je bilo lakše da poveruješ, ali istina je bila da si se naredna tri kilometra penjala u visinu, ali svojim nogama…

Popili kafu i limunadu, malo popričali, a nakon što smo se strateški rasporedili u dva kombija, mogli smo i da krenemo. Ja sam u onom gde su Damir i Željko. Sedim napred s njima, a oni me „obasipaju“ informacijama. Od Željka sam dobila na poklon lep rokovnik s amblemom njegovog biciklističkog mtb projekta Srce Velebita, u koji sam dosta toga zapisala. I inače je Žacu poklanjanje jedan od manira, uvek je spreman za divan gest, i od našeg prvog susreta i poznanstva me navikao da pored njega samo dobijam. A i navikla sam da sam s najboljima, pa smo se baš dobro „skompali“.

Uh, mama, ti baš želiš da znaš mnoge detalje, a meni nije teško da ti sve i pričam! Retko se viđamo, ne živimo u istom gradu, ranije si često dolazila u moj dom, čuvala unuke, a sad se teže krećeš, nije ti više lako ni prijatno da putuješ, pa evo – ja putujem za tebe i prenosim ti svoje impresije i doživljaje! Sad sam te uvela u ovu našu vikend-avanturističku-priču, da vidiš da sam u dobrom društvu i da je naše putovanje krenulo u odličnom raspoloženju! Istina, idemo u kraj koji je nekada davno u jednom delu čovek sebi prilagodio, od mnogih šuma i vrleti napravio pašnjake za stoku, ali to ne znači da je zato i manje surovo… Eto, znala sam, opet ćeš se uplašiti, nisam trebala ovo da ti kažem!

Naravno da ću ti i dalje pisati i sve pričati! Sad nas čeka pauza u Švici i pivo na gajbama ispred prodavnice (reklo bi se da je to posebna atrakcija, zamisli da piješ pivo na gajbi ispred nekog od velikih šoping-centara u Zagrebu, a da to bude sasvim cool!), pa ću da se ovde zaustavim, jer evo, već izlazimo iz kombija… 

Voli te tvoja ćerka, a ti ne zabušavaj, već siđi do plaže, sunčaj se, plivaj, uživaj…