U čuda veruj, i čuda će se dogoditi! A, Stara planina ih je prepuna. Nehajno nenametljiva, privlači poput žene koja zna svoju vrednost i nema potrebe da svoju raskoš i talenat rasipa. Prosto čeka svoj trenutak.
Dobro naučene od Majke Prirode, taj naš trenutak sačekale smo i Ivana i ja. Ona je pre mesec dana skinula gips koji je nosila zbog preloma ramene kosti, a ja sam se celu zimu oporavljala od problema s kolenom. Valja nam se vratiti na staze koje život znače – na planinu, u prirodu. Kada je pravo vreme? Dilemu i pitanje koji vise u vazduhu preseca Ivana, i kaže da je odlučila: ide na Staru planinu! Dodaje, da je samo jedan pogled na fotografiju na kojoj je čovek koji stoji na kamenoj gromadi iznad kanjona Temštice, bio dovoljan za takvu odluku, te se spremno i energično kod naših vodiča iz PD „Orfej“ prijavljuje za ovu akciju. Sad sam na redu ja. Kud ću, šta ću, neću valjda da se brukam, te izgovorih da – idem i ja!
Subotu smo s nestrpljenjem dočekali i nakon četiri sata vožnje od Beograda evo nas u pirotskom kraju, u selu Temska, u predvorju Stare planine. Selo svoje ime duguje srednjovekovnom utvrđenju Temac (ili Temsko), koje je bilo podignuto na uzvišenju u blizini, na nepristupačnom i šumovitom području (na ruševinama starorimskog grada, o čemu postoje materijalni dokazi), odakle se kontrolisala cela oblast. Istorija kaže da je grad bio važno utvrđenje u državi despota Stefana Lazarevića, a prema narodnom predanju ovde je stolovao hajduk Starina Novak. Utvrđenje je razoreno tokom turskih osvajanja. Poznata je priča da su tu sakrivene velike količine zlata, tako da je utvrđenje u ranijem periodu često minirano i raskopavano. Sada je lokalitet zarastao u šiblje, trnje i koprive, teren je izuzetno neprohodan, ali ima načina da se do ostataka odbrambenih zidina i temelja utvrđenja dođe, i to od HE Temac uskim puteljkom uzbrdo, preko stenovitog grebena, sve prema visokonaponskom stubu koji je glavni orijentir i u čijoj se blizini nalaze ostaci zidina. Preporuka je da to istraživanje bude u rano proleće ili kasnu jesen, kada je vegetacija slaba. Naravno, sve ovo je podložno proveri, sigurno ima meštana okolnih sela koji svojim kazivanjem mogu biti od pomoći. Pretpostavljam i da je kraj, tako zapusteo, bogat zmijama otrovnicama, te bi i to trebalo imati u vidu. Ja sam ovde prvi put, tako da sam sve informacije do kojih sam došla prikupljala iz raznih google-izvora, ali i od onih koji su kao deca leti dolazili u ovaj kraj kod babe i dede, rashlađivali se u Temštici i verali po liticama kanjona, a vrlo rado su sa mnom podelili te crtice iz svog života. Tek ono šte sledi na našoj akciji i što ću ovde da opišem, biće autentično, moje lično iskustvo i doživljaj, a radi se o našoj zvezdi-vodilji za danas – vidikovcu Tumba!
Spomenusmo već ovdašnju lepoticu, reku Temšticu. Nastala je spajanjem Visočice i Toplodolske reke kod Mrtvačkog mosta (možda jeziv naziv, ali potiče iz turskog doba) na Staroj planini, nakon čega nizvodno dobija naziv Temštica. Poznata je po svom kanjonu stenovitih litica koje su na nekim mestima visoke i do 200 metara! Stene su nastale pre mnogo miliona godina, a zbog karakteristične crvene boje koje dobijaju iz oksida gvožđa i egzotične lepote kojom zrače, zovu ih i Srpski Kolorado.
Ovaj deo Stare planine pun je kontrasta – surovosti, divljine, ali i lepote i pitomine, i predstavlja veliki izazov za nas planinare, željne atraktivnih planinskih vrhova, ali i lepih priča iz istorije kraja, o ljudima i običajima. Na pravom smo mestu, nema dileme, te nam vredi poći.
Na akciju smo krenuli iz sela Temska, ispred zgradice u kojoj su smeštene seoska Mesna kancelarija i Muzej odbrane reka Stare planine, otvoren 2020. godine povodom 50 godina borbe naroda ovog kraja za očuvanje prirode i reka Stare planine. Naime, ovde se rodila ekološka revolucija i podigla buna u borbi protiv onih koji žele da unište prirodu i staroplaninske reke zarobe u cevi. Generacije ljudi se bori za očuvanje svesti o značaju prirode, s nadom da će i oni koji dolaze i stasavaju nastaviti ovaj put.
Prolazimo pored seoskih kuća i vrlo brzo ulazimo u kanjon Temštice, među stene koje nas s visine gledaju i skoro neprimetnim klimanjem glave pozdravljaju. Ili nam se to samo pričinilo? Kao da žele nešto da nam šapnu.. Možda odavno niko ovuda, ovim putem nije prošao? Produžavamo do reke, bistre i hladne, spuštamo se na njene obale, do prvih razigranih brzaca. Voda čini ovaj dan još lepšim i atraktivnijim. Svi vole reke i njene kovitlace u kojima se gube misli i teskoba, koju nekada, i ne želeći, ponesemo sa sobom. Sada ih odbacujemo poput zmije koja u proleće menja svoje ruho – prođe kroz dva kamena i izađe iz tog tesnaca podmlađena, doterana. Tako ćemo sada i mi.
Pod nogama se smenjuju kamenje, pesak, zemlja, sasušena trava i strnjika. U nekoliko navrata prolazimo pored napuštenih čobanskih stanova, ali ovde više nema ni stoke ni čobana. Sve je prilično opustelo. Usledilo je malo intenzivnijeg uspona i u jednom trenutku konačno pred sobom vidimo impozantnu stenu neobičnog oblika kako se ponosno šepuri negde na horizontu – to je Tumba! Zavladalo je iskreno oduševljenje među svima nama, jedva čekamo da priđemo bliže, i ne sanjajući kakvoj lepoti idemo u susret. Samo želimo. Samo znamo da silno želimo da smo što bliže, da smo začarani, opčinjeni lepotom koju iščekujemo
Stižemo do zanimljivog, prostranog platoa, a u stvari je to prirodna platforma i prvi od vidikovaca, zovu ga Mala Tumba. Ispod nas je ambis, ali kakav: meandri reke Temštice, hidroelektrana Temac, i put koji vijuga i hrli prema Toplom Dolu. Gledamo se sa šumama Stare planine, tek olistalim. Živod je čudo. A, onda – uzvici ushićenja, jer su preko puta nas, na (Veliku) Tumbu, vidikovac na 780 m n.v, upravo izašli neki od naših drugara i sada nam zadovoljno mašu. Hoćemo li i mi? Bez reči se, samo osmehom i očima, Ivana i ja dogovaramo. Idemo. Opet bez glasa: prosto je – idemo! Zalazimo u šumicu, kamenje je na sve strane, i malo klizavog sipara, puteljak se lagano spušta prema desno, pa nas vodi kroz jedan tesnac, među kamene gromade, pa drugi. Pazite, samo polako (to se misli roje), nema žurbe, valja ovde biti oprezan, dobro proceniti da li se rukom za kamen prihvatiti, da li napraviti duži, siguran korak, ili nekoliko kraćih. Drugari su tu za svaki slučaj, ako zatreba ruka podrške. Stižemo do drvenih merdevina koje je neko, ko zna ko i ko zna kada, ovde postavio, da premosti nezgodan deo između dve gromadne stene.
Još samo malo, korak, dva, tri, i – evo nas na Tumbi! Sada ćemo mi biti onaj mladić sa fotografije koju je Ivana videla, i zbog koje se odlučila na ovaj planinarski poduhvat! Naša sreća je ogromna, ponosni smo na sebe, na drugare, vodiče, sve je savršeno, ove stene ko zna kada oformljene, ko zna kojom božijom silom i voljom naslagane, u crvenkasto i rozikasto obojene, ovaj ambis podno naših nogu, šume koje ulepšavaju ceo krajolik, ptice velikih snažnih krila koje nas s visine nadgledaju i klikću nam s ljubavlju.. Neverovatan doživljaj.. Fascinacija ogromna. Ovo je naše Kraljevstvo u Prirodi, ovome se klanjamo. Neka ovaj trenutak traje.. Život je lep, kad se živeti zna…
Emira Miličević, mart 2026…
