Jutro u Nevesinju je vedro i hladno. Pripremamo se za uspon na Velež i nadamo se lepom danu. Šta obući, šta poneti od hrane, koliko vode – mnogo je pitanja, ali jedno se ne postavlja: kakva nam treba obuća. Pa, kakva bi trebala, i kakva bi izdržala celodnevno hodanje po hercegovačkom kršu, već prava planinarska, čvrsta cipela! Tu dileme nema. I, kažu da dileme nema i oko još nečega, a to je: biće teško!

Već me polako i hvata ta “groznica teškog”, i jedva čekam da mu krenem u susret. Čudno osećanje, mnogo puta do sada doživljeno, čini se svojstveno planinarima i biciklistima; taj sam slučaj, nema dileme!

I, konačno krenuli. Ekipa je odlično raspoložena, a i početak je odličan: pozdravlja nas neobičan trak, uska maglena zraka iznad krovova podveleških kuća. Usledilo je još malo vožnje, i iskrcavanje iz kombija na ulazu u šumu. Dočekuje nas veliki pano na kojem piše: Srce Veleža. A, meni srce veliko, puno, ponosno! Ovo je Hercegovina, rodna gruda mog oca, meni posebna. Vraćam se ovom kamenu nakon punih 30 godina; srce zatreperi na trenutak, ali ga brzo stišam. Biće vremena za emocije.

Put kroz šumu vodi nas do ljupkog jezerceta, pa prema alpinističkom kampu. Pravimo pauzu za doručak, velika je vlaga, hladno je, ali je lepo. Idemo dalje, ponovo kroz šumicu, pa preko prvog povećeg kamenja pravo pred ogromnu velešku stenu. Učini mi se poput čuvara. Čuvar čega? Pa, ne znam. Prosto mi je delovala odvažno, nepokolebljivo, nesalomljivo, sigurno. Da možeš da se prepustiš, i da veruješ.

Sa tog mesta odvajaju se dva pravca: jedan je za via ferratu, a drugi za klasično planinarenje. Pogledom ispraćamo grupu koja je na vrh Botin krenula kroz vertikalne delove grandiozne Veleži, takozvanim osiguranim alpinističkim – planinarskim putem, via ferratom. Za razliku od njih, mi smo se odvojili u desno, krenuli u uspon, i – konačno zakoračili u kamenu bajku!

Monika i ja idemo zajedno, ushićene smo, osmeh nam ne silazi s lica. Okružene smo nepreglednim prostranstvom, kamenom optočenim. Prelazimo preko raspucalih kamenih ploča, koje mi liče na cveće u punom cvatu. Kiše, vetrovi, snegovi, mraz, sve je to od ovog prostora napravilo specifičan kraški reljef, sa brojnim pećinama, jamama, uvalama. Naše kretanje olakšavaju dobro postavljene markacije, tako da se, s vremena na vreme, može bez bojazni odvojiti od grupe i “tumarati” planinskim prostranstvom. Ovde nema uočljive staze koja nesumnjivo vodi na vrh, već pratimo crvene oznake na kamenu i tražimo najsigurniji način da idemo dalje. Često se spuštamo, i to nas na momente zbunjuje, ali onda shvatimo da se Velež otima, ne da se tako lako. Jasno je da ćemo se dobrano potruditi u današnjoj akciji, i preći Velež “i uzduž i popreko”.

Teren je poprilično nepristupačan i retkost je ovde videti planinare. Uglavnom se na Velež penjalo s mostarske, mnogo pitomije strane, međutim (zlo)ratna dešavanja krajem prošlog veka su to promenila. Naime, “posejano” je mnogo mina, i dok se ne otkloni svaka opasnost, ko želi na Velež – ostaje mu da se penje s nevesinjske strane, što znači – pošteno da “zapne”.

Dakle, posebna je ovo planina, pa smo, jasno je to, posebni i mi koji smo danas ovde. Bio je to čitav niz srećnih i spretnih okolnosti, a započeo je prošlogodišnjim dolaskom na ove prostore našeg drugara Gorana Stamenkovića. Goksi je svoje utiske i želju da ponovo dođe na Velež preneo vodiču Vladi Radivojeviću; Vlada je ideju prihvatio, organizovao akciju, pozvao društvo, i… Evo nas, u subotu 10. oktobra 2020., između dva talasa, pika, ili kakogod zvali, Covid19-epidemije, spremni za nove planinske avanture. 

Sunce sve jače greje i sad dobro dođu povremeni ulasci u šumicu. Pravimo kratke pauze za jelo i pilo, a zadržavamo se i zbog fotografisanja. Čini se da se nikome ne žuri, premda je jasno da će ovaj uspon da potraje, a za spust ćemo tek da vidimo. Uglavnom, u noć ćemo dobrano zaći, to je jasno. Prolazimo i kroz zanimljiv kuloar, ima i sipara, idemo uz ponore, škrape, vrtače, snežnice. Uzbuđenja je na pretek. Kažu da se prva jugoslovenska ekspedicija na Mount Everest 1979. pripremala na padinama Veleža. A, čula sam i za kletvu: “Dabogda vrat slomio u veleškim stenama”! Reklo bi se da to dosta govori o surovosti ove planine.

Konačno smo na završnom usponu pred najviši vrh Veleži, Botin na 1969 mnv. U susret nam idu planinari koji se spuštaju s vrha. Odlično su raspoloženi, “raspalili” su muziku, trešti na sve strane. Ne dopada mi se ta buka, rekla bih – agresija. Uspevam da ne čujem i ne vidim to što ne volim, i da se skoncentrišem na poslednje metre uspona. Sad se i vetar javlja, a i žamor grupe planinara koji se spremaju za zajedničku fotografiju i silazak s planine. Mi im se pridružujemo, pozdravljamo se, srećni smo. Gladna sam, žedna, malo mi je i hladnjikavo, ali sve to i nije toliko važno. Najvažnije od svega bilo mi je da zastanem, osluhnem ritam svog srca, popričam s njegovim damarima, i saznam koliko je uzbuđeno i ushićeno. I da, barem na kratko, nakon tog razgovora, delić lepote oćutimo zajedno. 

Prizori s najvišeg vrha Veleži su čarobni, stene i vrhovi koji nas okružuju nadmašuju sve moje želje i očekivanja. Neverovatno koliko je lepo, mistično, pa i dramatično. Pogled mi se niz litice očas surva u provaliju, pa se brzo trgnem i pogledam u visine. Gde sam ja to? Da li je moguće.. Dobro, dobro, polako, pričam ja to sa sobom, imaš još posla, nije kraj, uživaćeš kasnije, prepustićeš se emocijama, sreći. Ali kasnije. Sada je vreme za spust sa planine. Vodič nas požuruje, dockan je, kaže, vreme nam se izmiče, važno je najteži deo spusta preći za videla. Pa, šta je tako strašno kod spusta, možda će neko da pita… Pa, kako da vam kažem… Nije da je strašno, ali je baš, baš trajalo, i bilo je i bolno, i žuljevito, i maglovito, i vetrovito.. Ma, bilo je božanstveno, i zato ova priča i jeste Saga o Veleži, jer – Saga, staronordijska boginja priča i istorije, miljenica Odina – boga mudrosti i rata,  dobrano je ovde umešala svoje prstiće. A, mi sad idemo dalje. Ah, taj spust… Vidimo se ubrzo opet, na istom ovom mestu.