Nikako ja da se “otkačim” od Čikera! Naime, tih 7-8 dana provedenih na maratonu 2013., ubrzalo je moje “ciklo-odrastanje”, i, nije fraza, otvorilo mi mnoge puteve. Bilo je mnogo simpatičnih, smešnih situacija, nesnalaženja, ali ništa nije bilo teško, niko ti se nije rugao, nije te ismejavao zato što nešto ne znaš, ili ne možeš.  Čak i Zlatko-Zemo, koji me ispočetka gledao mrko, “ispod oka”, u njegovom slučaju lepog plavog oka, bio je kasnije vrlo prijateljski nastrojen. Rekla sam mu, naravno, da mi je bilo smešno što me tako nepoverljivo gleda, a onda je i sam “priznao”: “Ma, vidim ja došla neka iz Beograda, pih, Beograđanka, sad će da se prenemaže, ko će ostati živ od nje i njene vožnje, ko zna da li je ikada i vozila ovakve vožnje. Hvala Bogu da sam se prevario, stvarno si u odličnoj kondiciji, i super si drugar”.

Još je jedna situacija za nezaborav: poslednji dan maratona proslavili smo u Crkvičkom Polju, selu u plužinskoj opštini, smeštenom između kanjona Pive i Tare, na obroncima Pivske planine. Za ovo selo kažu da je, zbog netaknute prirode od koje zastaje dah, jedno od najlepših u Crnoj Gori. Na žalost, deli sudbinu mnogih drugih sela, jer – stanovnika je iz godine u godinu sve manje.

Smešteni smo u Spomen-domu kojim upravlja Park prirode “Piva”, i nakon kratkog predaha nakon skoro celodnevne MTB–vožnje, družimo se uz zajedničku večeru i “živu” muziku, čemu su, pored maratonaca i organizatora, prisustvovali i predstavnici opština i turističkih organizacija koje su bile sponzor ovog našeg putovanja. Bilo je tu i drugih gostiju, ko će ga znati ko je ko u toj gužvi i opštem zamešateljstvu. Odlično smo se zabavljali, plesali, pevali, i u jednom trenutku neko od prisutnih pridošlica me je nešto upitao, ali nisam dobro čula, jer je bilo prilično bučno. Ponovio je pitanje, i priznajem da sam jedva uspela da ne pokažem svoju iznenađenost i zaprepašćenje! Dakle, priča je išla otprilike ovako: “Znate, dopadate se jako onom mom prijatelju u plavoj košulji, prosto se zaljubio u vas kad vas je video. Inače, on je na ovim našim prostorima jako poznat kao častan čovek, imućan privrednik, ima i mnogo obradive zemlje i šume,…” I poče da nabraja gde je sva ta zemlja i šuma, i koliko Prijatelj U Plavoj Košulji ima nekretnina i gde sve… Ne zaustavlja se u priči, i ne primećuje koliko sam ja zapanjena. Neverovatno! Sledi pitanje: “Mog prijatelja interesuje da li bi hteli s njim da se viđate, možda i da se udate za njega?” Konačno sam i ja došla do reči, uspela nekako da obuzdam emocije, bes, stid, Bože, kako me bilo stid, ali zašto, pa zar tuđi bezobrazluk i sramotu da primim na sebe? Ne, naravno da ne, to su lekcije koje sam davno naučila, hvala mom bivšem mužu na tome, tipično muški godinama me držao u uverenju da su njegovi pogrešni i loši postupci moja sramota i da to treba da se krije. Naravno, za sve je potrebno dvoje, pa sam ja i te kako učestvovala u tom patološkom odnosu. Malo sam se više zainteresovala za sebe i svoj život, i shvatila greške koje sam pravila. Onog momenta kada sam počela da stvari, situacije, nazivam njihovim pravim imenom, krenuo je i boljitak za mene. Nije bilo lako i nije prošlo bez potresa, ali svaki potres to sa sobom i nosi: najjači udar, pa mnogo malih, sitnih podrhtavanja, pa konačno smirenje.

I uspeh nekako da se odmaknem od te čudne situacije, da shvatim da to nema nikakve veze sa mnom, prosto – ljudi isprobavaju, ko može da im zameri; oko nas grmi muzika, maratonci se raduju, ciče, igraju, svi gledaju u zgodnu pevačicu, niko ne obraća pažnju na mene i mog sagovornika, te nekako uspeh da se nasmešim i prozborim: “Nešto ste vi to pogrešno shvatili, ja sam ovde sa suprugom, verovatno ste me pomešali s nekim!” Okrenuh se, a iza mene ostaju reči u neverici: “Izvinite, nisam znao, to je neki nesporazum, izvinite zaista”. .. Šta će sve žena da doživi! Ko zna, možda bi se neka osećala počašćenom, ali meni je sve to bilo neprijatno.

Ali, pustimo sad to, to je samo još jedna crtica iz života, nego – da se okrenemo slavlju, da nazdravimo!! Živeli, drugari, i svaka čast za sve što smo zajedno prošli, za sve ono u čemu smo znali da uživamo, da se radujemo i budemo zahvalni za sve doživljeno, za lepotu prirode i našeg druženja! Živeliiiii! Hvala svima, i, opet ću reći – sami idemo brže, ali zajedno idemo dalje! 

A, što se tiče Gorana, on je na ovom maratonu istrpeo značajne “kritike”: “Pa, zar žena da ti vozi ovakav bicikl? Kad ćeš da joj kupiš drugi, bolji”? Nije se Goran mnogo “potresao”, ostao je pri onoj da se uči na lošijem i težem, pa se prelazi na bolje i lakše. Ipak, po povratku kući, krenuli smo u “potragu” za mojim novim ljubimcem. Imali smo sreću, brzo smo našli KTM race koji je bio kao stvoren za mene. Dala sam mu i ime: Konstantin Veličanstveni. Zašto? Nemam pojma. Zvučalo je baš veličanstveno.