Mokranjske stene i vodopad koji im život udahnjuje

O, kakav dan! Kako ga opisati? Počeo je rano: u tri smo ustali, a već u četiri sata krenuli iz Beograda za Negotin. Putovali smo tzv. dunavskom trasom, kroz Golubac i Donji Milanovac, a košava je duvala tako jako da je svaki moj pokušaj izlaska iz auta, da priđem bliže usplahirenom Dunavu, neslavno završavao – vetar me skoro obarao s nogu! Valjda će se smiriti, zašto li se ovoliko razgoropadio, razmišljali smo, ali nismo brinuli jer priroda uradi kako je naumila i tu briga ne pomaže. Vetrenjače s komšijske, rumunske strane obale, bile su u punom radnom zanosu, a mi smo nastavili putovanje silno uzbuđeni zbog lepog dana koji je pred nama. U Negotinu nam se pridružio Milutin, parkirali smo naše limene četverotočkaše, te biciklima krenuli u prvomajsku avanturu: prema Mokranju i Mokranjskim stenama, pa dalje kako nas put nanese. Sunčano je i toplo, te se čini da i vreme želi da doprinese prazničnoj atmosferi. Odlično smo raspoloženi, lagano vrtimo pedale, uživamo u divnom proleću i lepoj prirodi koja nas okružuje. Ima i vetra, ali podnošljivog. Usponi su blagi, prolazimo pored njiva i prvih vinograda, sve je uredno – kao pod konac.

Selo Mokranje, desetak km od Negotina
Selo Mokranje (desetak km od Negotina)

Nakon dvanaestak kilometara stižemo do table na kojoj piše Mokranje, a u daljini se vide zanimljive stene do kojih ćemo pokušati da dođemo. Prolazimo kroz mirno selo koje je ime dobilo po vlažnom zemljištu na kojem je podignuto. U doba Obrenovića nazvano je Milanovo, da bi mu 1903. godine vraćeno staro ime. Nekada je Mokranje bilo jedno od najbogatijih naselja u Negotinskoj Krajini, najviše zahvaljujući vinogradarima i trgovcima. Međutim, nastupilo je vreme industrijalizacije i selo je opustelo. Ostali su uglavnom stari i nemoćni i mnoga su ognjišta ugašena. Zadržale su se lepe kuće bogate prošlosti, ali oronulih fasada i zaraslih dvorišta. Ipak, te kuće, mada već pod povelikim bremenom godina, i dalje pokazuju snagu koju je nekada ovo selo imalo, i govore o istoriji i identitetu ljudi koji su ovde živeli. Među njima se izdvaja kompozitor Stevan Stojanović koji je rođen u Negotinu, ali se njegova familija svojevremeno iz Prilepa doselila u Mokranje pa je tako Stevan dobio nadimak koji ga bez izuzetka prati – Mokranjac. Svakog septembra u Negotinu se održava festival duge tradicije i velikog značaja „Mokranjčevi dani“, a otvaranje festivala je u dvorištu Mokranjčeve rodne kuće. Šetajući Negotinom uočili smo da su brojne znamenitosti ovog gradića na istoku Srbije odlično obeležene, sve je veoma pristupačno i lako se pronalazi.

Mokranjske stene, prvi susret izdaleka

Bez žurbe vozimo uskim i strmim uličicama. Ljudi nema, samo povremeno čujemo lavež uznemirenih pasa. Gde li je ovaj narod, pitamo se, valjda ćemo nekoga sresti… Skrećemo desno, prema stenama s kojima se odavno gledamo. Ulazimo u bujno rastinje i prolazimo utabanim puteljkom iz kojeg izviruje trava – kao da odavno niko ovuda nije prošao. Sve smo bliži stenama, preplavljuje nas radost, čujemo huk vode i vrisku i ciku razdraganog društva, ali i dalje nikoga ne vidimo. Izlazimo na prostrani plato koji je očigledno iznad vodopada i naginjemo se nad liticu puni nade da ćemo ugledati putić ili neki drugi način da se spustimo niz padinu.. Bezuspešno. Pretražujemo okolinu, mnogo je visoke trave i bodljikavog korova, ima i kamenja, pa pokušavamo da se snađemo u tom lavirintu, ali zdrav razum govori da je bolje da tražimo drugi put. Najviše od svega me plašila mogućnost da se sretnemo sa zmijama, kojih je ovde sigurno poprilično, a nema šanse da ih na vreme uočimo. Zato smo odlučili da se vratimo i nastavimo nekim normalnijim putem. Ako ćemo iskreno, na to vraćanje sam najviše navalila ja…

Okrećemo leđa stenama, idemo nazad do sela, sad je jasno i gde smo pogrešili, odnosno gde smo trebali da skrenemo. Sreli smo gazdu koji je kosio travu ispred dvorišta i pitali ga kojim putem da nastavimo. Bio je malo nepoverljiv, pa je prvo odgovarao na nama nepoznatom jeziku. Shvatismo da je u pitanju vlaški, a onda se i gazda predomislio i nastavio na srpskom, dao nam instrukcije, čak rekao da tamo i nema puta, odnosno da je loš, ali eto, ako baš želimo…. I mi produžismo.

Ponovo smo zastali, sada kod zgrade Mokranjskog vodovoda i velikih slova s nazivom sela, a tamo – iznenađenje! U Turističkom parku, na besprekorno pokošenoj livadi, mnogo je opuštenog sveta, u prazničnom raspoloženju. Jede se, pije, veseli uz glasnu muziku. Neki od meštana su nam se obratili na engleskom i nemačkom jeziku, misleći da smo stranci. Kada smo rekli da smo „ovdašnji“ nasmejali su se i dodali da dosta stranaca ovuda prolazi na putu za mokranjske stene i vodopad, pogotovo biciklista i motociklista. Malo smo još popričali, a njihov smeh je bio toliko zarazan da nas je dodatno razgalio. Neko je dobacio da verovatno nismo svesni da vozimo po jezeru, a ubrzo je stiglo i objašnjenje, pošto smo bili vidno zbunjeni. Kako mislite – vozimo po jezeru? Objasnili su nam da Mokranje leži na jezeru čija je voda veoma kvalitetna, a nalazi se oko 120 metara pod zemljom, i upravo ta voda pomoću dve turbine stiže u domove Mokranjaca… Svašta ćemo mi da naučimo, između ostalog i zato služe ova naša putovanja, mada smo svedoci da često meštani iz želje da u najboljem svetlu prikažu svoje selo malo i preteraju u hvaljenju. Pitali smo još da li smo na pravom putu za Mokranjske stene i da li možemo istim putem da produžimo do Rogljevačkih pimnica. Hm…. Promrmljaše.. Pa rekoše još: „Jeste li sigurni da želite baš tim putem da idete do pimnica?“ Bilo mi je malo neobično što nas to pitaju, kao da sam to već čula, ali čim smo ponovo seli na bicikle ta se misao negde zaturila.

Sad dileme nema, putokazi nas vode do ulaska u šumicu, imamo još dva-tri kilometra vožnje, a ujedno je tu i kraj asfalta. Spuštamo se utabanom zemljanom stazom koja se postepeno sužava a iz nje izbija kamenje i korenje. Na nekim mestima je potreban malo veći oprez, ali ona dvojica odjezdiše bez zastajkivanja. Eto i mene… Konačno stižemo do stena, ali pre bližeg susreta s njima najpre se pozdravljamo s veselim izletnicima koji raspaljuju vatru i dodaju ko zna koju po redu turu ćevapa i kobasica. Tu je i pivo, a muzika trešti.. Ovde se prvomajski uranak baš odužio…

Mokranjske stene i vodopad (Sikolska reka)

Konačno smo se našli pred stenama utisnutim u krajnje istočne obronke planine Deli Jovan. Preko njih se preliva vodopad koji čini Sikolska reka vešto se provlačeći kroz mokranjska brda. Vodopad se širi u dva kraka i snažno uranja u jezerce u podnožju. Voda pršti na sve strane, bučno i raspoloženo. Pitamo se da li nešto krije, možda pećinu u stenama? Kažu da ovde zaista postoji pećina i zovu je Hajdučka, dosad neistražena. A mi smo sad u potrazi za mestom sa kojeg ćemo najbolje uživati u prizoru koje je pred nama, te silazimo do jezerceta, penjemo se, zaobilazimo stene, i konačno se zaustavljamo s pogledom naviše, na regiju gde su svojevremeno Rimljani sagradili vojni logor, a između dve najveće stene iznad reke napravili su most. Ovde su rađena istraživanja i otkrivena je stražarska kula i bedemi raznih objekata širine oko 1.8 m; takođe su pronađeni i mnogi predmeti iz rimskog doba, kao i novčić s likom cara Konstantina I, koji je živeo u IV veku..

Mokranjska šuma, na putu za lovište Alija i Rogljevačke pimnice

 

Mokranjska šuma i puteljak posut bagremovim cvetom

Napuštamo lokalitet Mokranjske stene, pozdravljamo se s veselim društvom i vraćamo na put s kojeg smo skrenuli prema vodopadu. Zastajemo da napravimo plan za dalje i odlučujemo da vozimo uzbrdo, kroz šumu. Najpre je to širok makadamski put s kojeg smo u jednom trenutku skrenuli jer smo pratili putokaz za vidikovac. Ipak smo od vidikovca odustali jer se na proširenju za koji smo pretpostavili da je upravo tu vidikovac smestila tročlana porodica a najmlađi član je upravo u tom trenutku napravio nekoliko koraka u stranu i čučnuo da obavi nuždu.. Tako smo i mi odustali od vidikovca.. Idemo dalje.. Čeka nas pravi šumski zemljani puteljak, mnogo bagrema koji je cvetove prosuo na sve strane i napravio nam beli tepih. Povremeno uranjamo u blatnjave deonice, zaobilazimo ih gde je to moguće, nastavljamo. Sve više zalazimo u šumu, prohodnost nam je otežana, borimo se sa izdžikljalim granama, vododerinama, blatom. Nailazimo na putokaze koji nas usmeravaju prema Rogljevskim pimnicama i ne odustajemo da baš ovim putem stignemo do njih. Ima još 78 kilometara, naizgled nije puno, ali ne znamo kakvi su. Počinjem da razmišljam o tome da dan ne traje večnost, da bi bilo dobro da stignemo do pimnica u relativno normalno vreme, da se tamo malo zadržimo, odmorimo, ručamo, popijemo po koju čašu vina… Ipak je praznik, pa da i mi malo praznujemo. Ali, da li ćemo sve to stići, s obzirom da prilično sporo napredujemo? I da li su meštani Mokranja hteli da nas odgovore od ovog puta, a mi se nismo dali? Razmišljam tako i taman da svoje dileme iznesem pred momke, a misao i reč mi prekinu srndać koji je s jedne strane šume istrčao pravo pred nas i zamakao u drugu stranu… Fantazija! Sad je jasno i šta na putokazima znači natpis – Alija. Radi se o lovištu i upravo ulazimo u njegovo srce.. A, da mi ipak odustanemo od ovog blatišta jer je neizvesno šta nas sve čeka, a dan odmiče? Tako je, ipak smo odlučili da se vratimo na asfalt bez obzira što više volimo vožnju kroz šumu. Miris vina iz Rajačkih i Rogljevačkih pimnica već je na neki čudan način počeo da stiže do nas i mi smo mu krenuli u susret…

– nastaviće se – 

 

Zvoncajte

2 Comments Add yours

  1. Slobodan says:

    Divno, temeljo i inspirativno. Brsbo ljubimice naša !!!

    1. Zvoncara says:

      Hvala puno!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *