Decembarski subotnji dan. Društvo u mini-busu je odlično raspoloženo, a vodiči PD „Orfej“ spremni da nas povedu u još jednu zanimljivu planinsku avanturu, ovaj put homoljskim krajem. Krenuli smo iz Beograda u 6 izjutra, prošli Požarevac, Petrovac na Mlavi, Krepoljin i Selište, i sada na putu ka Majdanpeku idemo ka prevoju Bigerje (719m), gde se konačno iskrcavamo. Nakon kraćih priprema krećemo u pešačenje.

Hladno je, temperatura u blagom minusu, ali već se na prvom jačem usponu oslobađamo viška garderobe. Dolazimo do ograde koja opasava veliku livadu i prolazimo kroz širom otvorenu kapiju. Ovde nema ni ljudi ni stoke, sve je tiho i pusto. Jedini trag nekadašnjeg života je stari natpis na drvenoj škripavoj kapiji, nemušto napisan: Zatfaraj vrat(a) da ne iziđu kr(a)ve. Prelazimo livadu i stižemo do napuštene kuće i ambara u kojem je zaostala kukuruzovina iz ko zna koje berbe, ali ja imam osećaj kao da tu ipak nekoga ima, da me nečije oči gledaju. Ne osećam neprijatnost, pre bih rekla znatiželju, premda u ovim homoljskim krajevima ne treba biti previše ljubopitljiv, jer, tako se priča, vlaška magija koja ovim prostorom odvajkada vlada nije blagonaklona prema pridošlicama. Pomislih da je bolje da požurim i sustignem grupu. Nije da se plašim, ali… Kažu da se oko starih kuća i vodenica okupljaju vile i vračare, a posebno zanimljiva je priča o rusaljama i njihovim moćima da razgovaraju s mrtvima. Tome prethodi igra koja ih uvodi u stanje medijumskog transa…

Oko mene se svi tajnovito smeškaju i rukom pokazuju na grane sa kojih vise raznorazni predmeti ili su vezane platnene tračice. Rekla bih da su tu da bi plašile ptice koje uništavaju voćke, ali po reakcijama mojih drugara čini se da oni imaju neku drugu ideju. Svako vidi ono što želi, kroz šalu sam dobacila, pa su se i oni samo kiselo nasmešili.

Inače, istočni deo Srbije nekada davno je bio poznat i po hajducima koji su se u ovim krajevima krili i zakopavali svoje blago. Bez nevolje ne idi u Homolje – tako se govorilo. I dan-danas se pojavljuju grupice ljudi koje ovamo dolaze u potrazi za blagom hajduka Ivana Babejića i njegovih hajdučkih ortaka. Mi smo ovde došli po neko drugo blago, imamo i mi za čime čeznemo, a videćemo šta ćemo pronaći.

Sad se malo obazrivije krećemo jer ima dosta stena i kamenja vlažnog od sitnih pahulja koje stidljivo provejavaju. Izdžikljala trava posuta sitnim iglicama leda zaleđena je i klizava. Jedan kameni zidić je posebno atraktivan ali i malo nezgodan, pa su nam na tom prelazu pomogli naši vodiči. Oko nas je mnogo grana ukrašenih plodom šipurka i trnjem koje se ugnezdilo u zaleđenoj kapljici vode.. Neverovatno koliko je sve lepo… I svemu se radujemo.

Zdravča nas je dočekala pod velom magle. Šetamo jednom od najlepših visoravni u Srbiji – visoravan Zdravče optočenom kamenim gromadama koje natkriljuju bezdan i vuku u tajnovitosti homoljskih šuma i planina. Naše ushićenje ne krijemo, slobodno otpuštamo uzdahe zadovoljstva i sreće. Ovde je predivno, magično. To je ta magija koju mi volimo. Ovaj put su izostali spektakularni pogledi prema Beljanici, Borskom stolu i grebenu Velikog krša, ali to nikako nije umanjilo lepotu dana.

Veruje se da je Zdravča ime dobila po biljci zdravac koja ovde raste u izobilju i jedna je od omiljenih biljaka u našem narodu. Zdravac donosi dobro zdravlje tokom cele godine, a koristi se i u ritualnom umivanju na Đurđevdan.

Odoše drugari, trčimo i nas troje-četvoro za njima, malo smo se više opustili i zadržali na jednoj od stena. Nije nam za zameriti. I dalje hodamo preko sitnog kamenja, ima ga poprilično, negde i grupisano u manja polja, klizavo je, zahteva oprez. Ponovo prelazimo preko kamenih ograda, pa kroz još jednu bajkovitu šumu i stižemo na vrh Zdravča, na 897 m. Tu se kratko zadržavamo. Magla se ponovo spušta, sada kao da pritiska i preti da će nam zatvoriti sve vidike. Nećeš nam pokvariti ovo uživanje, dovikujemo joj.

Prolazimo kroz božanstvenu šumu četinara, stižemo do omanjeg platoa, zapetljavamo se u kupinovu vrežu i izlazimo na vrh na 928 m – Kupinovu glavu. Na lokalnom dijalektu vrh se zove Čoka Fantina, što znači Izvorski vrh, po izvoru koji je u blizini. Ovde je, baš kao i na vrhu Čoka Njamci, u I svetskom ratu bilo važno vojno uporište a ostaci bunkera i rovova su i sada vidljivi.

Nastavljamo grebenom, prolazimo kroz lepu bukovu šumu i uživamo u krošnjama drveća bogato injem okićenim. Postepeno se spuštamo, prelazimo preko još tri omanja vrha i stižemo u Selište gde završavamo našu današnju šetnju. Ovo selo je jedno od retko naseljenih mesta u ovom delu Homolja. Kuće su velike, lepe, okućnice uredne. Odnekud se čuju i glasovi, čini se samo iz jednog mesta – seoske kafane. Obala rečice koja protiče kroz selo je lepo uređena, tu su i klupe i naš prevoz. Kad smo se približili kombiju ostali smo zatečeni zanimljivim prizorom: ceo kombi je bio opasan podebelim crvenim koncem. Kakav pečat za kraj!

Zaista poseban, predobar dan!