“Šta ja mogu, kada srce sanja, moj Vitorog i dolinu Janja”… Kroz misli mi se provlače stihovi iz pesme grupe “Vitorog”, dok sneno pružam ličnu kartu policajcu na granici sa Republikom Srpskom. Već nakon desetak minuta naš kombi hita prema Bijeljini, Banja Luci, i dalje ka Šipovu, gde stižemo oko 6 sati izjutra. Tu nas čeka Dušan, vodič Planinarskog društva “Vitorog”, koji će, zajedno s našim vodičem Vladom Radivojevićem (PD “Azimut” iz Beograda), predvoditi današnju planinarsku akciju. U Šipovu popunjavamo zalihe hrane i pića i nastavljamo put; još tridesetak kilometara i stižemo u planinsko selo Šemenovci, smešteno na 1150 mnv, na rubu Kupreškog polja.

Šemenovci su skoro potpuno utihnulo kupreško selo – popis stanovništva iz 2013. godine kaže da je ovde svega 13 stanovnika! Dok smo se pripremali da krenemo u pešačenje nismo sreli nikoga od meštana; pitali smo se da li su možda „zabavljeni“ poslovima oko stoke, možda se na šporetu na drva već velika šerpa mleka kuva, a moguće da su u bašti, vade krtolu?

Naš današnji cilj je planinski masiv Vitorog, dinarska planina u zapadnoj Bosni, između Glamočkog polja na zapadu i Kupreškog na istoku, sa najvišim vrhovima: Mali (1744 mnv) i Veliki Vitorog (1906 mnv), koji imaju oblik roga (šiljka), te ih je tako narod nazvao Vitorozi. 

Jutro je toplo, kraj je jula, i čeka nas, tako kaže Dušan, 8 do 10 sati provedenih u planini. Izvora pitke vode na našem današnjem putu nema, tako da i o tome treba misliti. Dobro opskrbljeni svime što je neophodno, napuštamo selo, ulazimo u šumu, bujnu, zdravu šumu visokih četinara. Pod nogama su nam makadamski i zemljani putevi, kretanje je lako, premda velika vlaga povremeno malo zasmeta. Znoj niz lica lije, leđa su pod rančevima mokra, a mi ne žurimo, dan je dug, sve ćemo stići. Na izlasku iz šume odmaramo na velikoj livadi prebogatoj šarenim, mirišljavim poljskim cvećem. Nikad nisam videla toliko insekata, neverovatno kako su nas „opkoljavali“ sa svih strana, i, čini mi se, pokušavali da nas oteraju. Sad vlage nema, ali sunce prži, nema zaštite četinara. Povremeno preko visoravni vetrić prošaputa, i kao da opet čujem istu pesmu: „Šta ja mogu kada srce sanja moj Vitorog i dolinu Janja“…

U poljima visoke trave nailazimo na zrele šumske jagodice u neprekinutom, crvenom nizu. Beremo, mirišemo, kušamo… Mmmmm… Idemo dalje, pa opet zastajemo. Smejemo se, uživamo. Naš vodič Dušan je zadovoljan našom spremnošću i brzinom kojom se krećemo, te nas ne požuruje. Postepeno se penjemo, stižemo i do Malog Vitoroga, i tu pravimo nešto dužu pauzu. S jedne strane gledamo u mnogobrojne zlatnosmećkaste, po obodima zelenkaste vrtače, a s druge pogled zastaje na vrhovima visokih četinara, stopljenih u najlepšu, tamnozelenu sliku.

Nekada su ovde bili brojni katuni i stada ovaca, vrtače su se koristile kao pašnjaci, a zimi su u neke od njih, posebno duboke, stočari nabacivali ogromne količine snega koje bi potom zatrpavali slojevima slame i sena. U leto su sneg nabacivali na krovove štala, on se topio u velika drvena korita, i tako se dobijala voda za tehničke potrebe, ali prvenstveno za napajanje stoke. Sada ovde caruju vetrovi i divlje zveri – mrki medved, vuk i divlja svinja; ljudi su se povukli, otišli „trbuhom za kruhom“, njihove su nastambe propale, nema više stada koji zadovoljno bleje i mekeću.

Planinu sada posećuju planinari, a ni to do skora nije bilo moguće, jer je na najvišem vrhu za vreme bivše države, SFRJ, izgrađen podzemni vojni objekat, sa najsavremenijim radarskim sistemom, okružen žicom, i zato se u ove predele nije moglo. Za vreme poslednjih ratova na ovim našim nesrećnim prostorima područje oko ovog vojnog objekta je bilo minirano, a i dan-danas se preporučuje kretanje isključivo putem. Taj „preporučeni put“ je širok, makadamski, i vrlo brzo smo ugledali kućicu za koju kažu da je služila da zakamuflira ulaz u podzemni svet planine, onaj deo sveta koji joj, u stvari, i ne pripada. Idemo dalje, i dolazimo do razvaljenog ulaza kojim smo ušli u unutrašnjost velike stene i samog vrha planine, i obišli neke od napuštenih i devastiranih prostorija. Nekada je ovde bila raskoš, a sada... Sve je u mraku, i mada smo koristili čeone lampe nije mi prijatno, jer je bilo mnogo otvora u podovima, ni na koji način obezbeđenih, i nije mi jasno zašto sve ovo nije iskorošteno na neki dobar način, kao deo turističkog kompleksa, tako nešto, premda, ako bolje razmislim, kako bi to moglo izgledati, i ko bi tu, i odakle, mogao da dođe? S jedne strane – planinari, s druge, širokim makadamskim putem neko terensko vozilo, a s treće, tj odozgo, helikopterom, za koji već postoji izbetonirano mesto za sletanje. Paaa, zašto bih ja više o ovome „lupala glavu“, sigurno ima neko ko će se zainteresovati i upustiti u neku zanimljivu turističku piču. Ako može da se spava u hotelima od leda, i za to se debelo plaća, gde je prepreka da se dobro iskoriste ove podzemne odaje na samom vrhu planine?? Treba nešto još egzotičnije??

Uglavnom, mi stigosmo do najvišeg vrha Vitoroga, na Veliki Vitorog, polegasmo po livadi, zagledani u Kupreško i Glamočko polje, visoravan Hrbljine i okolne planinske masive, sve do Čvrsnice i Vrana, Manjače, Grmeča i Plješevice. Za sve ove toponime čula sam i ranije, osim za Hrbljine, kamenitu krašku visoravan, koju, saznajemo, nazivaju i kamenom pustinjom, zbog njenog karakterističnog reljefa kojim dominiraju doline i vrtače razdvojene kamenitim kosama. Taj reljef nam se najviše “otvorio” pred završnicu uspona na Veliki Vitorog, i tom fenomenalnom prizoru nismo mogli da odolimo, već smo često zastajkivali i uživali u nesvakidašnjem prizoru. 

I stvarno, Dušan je bio u pravu, proveli smo u planini 10 sati, imali smo dobrih 24 km i 1100 visinskih metara pešačenja, izborili smo se sa velikom vrućinom, ali i neizmerno uživali u svakom deliću dana, planine, u druženju, u lepoti koja nam se bezrezervno pružala. Sada se spuštamo do našeg prevoza, pa idemo dalje, na Janjske otoke, a dan završavamo u planinarskom domu „Lunja glava“ u selu Dragnjić podovi, 13 km od Šipova. O tome – uskoro, u nastavku ove priče.