Sinoć smo se, po dolasku u Pljevlja i razmeštanju kud-koji (neki su kampovali u krugu restorana Milet-bašta, a ostali se smeštali po motelima, hostelima, i slično), okupili oko Kušinih palačinki, i dogovorili se za zajednički doručak u restoranu jednog od smeštajnih objekata u gradu. Opredelili smo se za obrok „po meri bicikliste“, tj za omlet od tri jajeta sa sirom i šunkom. Naravno, hleb i šolja mleka ili jogurta uz to. Valjda neće biti previše masno, pomislih. Nadam se da neće biti previše slano, reče Goran. Ako će na nama da štede – nije fer, čuh da neko u prolazu mrmlja kroz zube. Da li smo previše nepoverljivi, možda ipak preterujemo, .. sve mi to prolazi kroz glavu.

Ulazimo u restoran, tamo graja, nezadovoljna lica, nervoznih gestikulacija. Za šporetom domaćica pored ogromne šerpe u kojoj prži uštipke. A, gde je omlet?? Nema jaja, pa nema ni omleta, kaže gazdarica. Šta vam fali da jedete uštipke, vidite kako su lepi, masni, daće vam snagu, dodaje. Ali, mi smo se sinoć dogovorili sa gazdom, čak mu i platili unapred, jer je rekao da mu je prerano da ujutro dolazi do restorana u 7 sati i skuplja pare… Svi smo se pobunili, i uspeli da izdejstvujemo svoj „ugovoreni“ doručak. Da li su baš svi uspeli – ne znam, nisam više htela time da se bavim i kvarim lepo jutro u inače prijateljskim Pljevljima.

U 8.00 Radoslav Golubović-Golub, glavni i odgovorni među organizatorima, dao je znak za pokret, i mi krenusmo u peti Čiker-MTB dan, prema Đurđevića Tari i Žabljaku. Dosta je toplo, vrućina prilično iscrpljuje i jako nam je važno da imamo dovoljno vode uz sebe. Vozilo-logistika, koje ide iza nas, nosi uvek dva-tri poveća bidona s vodom, ali ne treba na to previše računati (logistika je skroz na kraju kolone), već se uzdati „u se i u svoje kljuse“, kako bi rekao naš narod. Za popodne je najavljena kiša koja bi trebala da nas malo osveži. Raspoloženje je odlično, svi smo na okupu, niko nije odustao, čak su nam se usput biciklisti pridruživali, tako da nas je više nego na startu, kada smo krenuli iz Kraljeva.

Vozimo kroz šume četinara, uglavnom zemljanim puteljcima, povremeno zastajemo i sladimo se šumskim jagodicama. Nakon podužeg asfaltnog spusta stižemo do Đurđevića Tare i eko-kampa Kljajevića Luka. Ovde smo prošle godine čak i basket u pauzi igrali, ali tada smo i noćili na Đurđevića Tari, pa smo sve stigli. Sada nam je pauza dovoljna da nešto prezalogajimo i malo predahnemo, ali da se ne opuštamo previše. Čeka nas dug uspon do Žabljaka, 22 km, i bolje je ne gubiti u kontinuitetu, jer kad se previše opustiš i mišići se ohlade, teže je povratiti “radnu temperaturu” i odgovarajući ritam.

Naselje Đurđevića Tara, u opštini Pljevlja, nadaleko je poznato po predivnom mostu koji se uzdiže iznad kanjona reke Tare. Most je dugačak 365 metara, ima pet lukova, od kojih je najveći sa rasponom od 116 metara; prema izboru portala „Bright side“ uvršten je među 20 najlepših mostova na svetu. Most, pored kolovoza, ima i pešačku stazu koja je uvek puna posetioca. Sada i mi stojimo uz ogradu prelepog mosta i zadivljeno gledamo u kanjon Tare, dubok preko 150 metara. Tara je jedna od najčistijih evropskih reka, u Crnoj Gori poznata i pod imenom „Suza Evrope“; neverovatne je lepote, smaragdno-zelene boje; idealna je za splavarenje, rafting i ribolov. Veći deo Tare, uključujući i kanjon, je pod UNESCOvom zaštitom kao izdvojeni deo Nacionalnog parka Durmitor. Velika je sreća i radost biti baš na ovom mestu, i neizmerno smo zahvalni i Čiker-organizaciji, i nekoj višoj sili koja nas je pokrenula i dovela baš ovde.

Nastavljamo put, još 22 asfaltnih kilometara do Žabljaka, pa još malo do kampa gde ćemo noćiti, i – to će biti sve za danas. Naravno, u tim kilometrima bilo je i odličnog druženja, i bodrenja, jer su usponi dugi, a nama je ovo već peti uzastopni dan na biciklu i neminovno dolazi do kriza. Kod žute table sa natpisom „Žabljak“ smo svi zastali; vidljivo je bilo naše zadovoljstvo i super-raspoloženje. Još samo malo…

Ali, to malo se odužilo, jer se nebo zacrnilo, krenula kiša, tačnije rečeno nešto duži letnji pljusak. Sklonili smo se na verande obližnjih brvnara, za svaki slučaj pripremili improvizovanu protukišnu garderobu, pa i da krenemo, jer sad smo spremni. Umotali smo se u raznorazne kese, noge zaštitili providnom kuhinjskom folijom, baš se dobro zabavili, i taman kad smo sve to završili pojavilo se sunce. Da li treba da se kaže da smo „prokuvali“ ispod sve te plastike?! Ali, zato je poziranje i manekenisanje bilo baš dobro! Tako je to bilo 2014., jer je malo ko imao „pravu“ opremu za zaštitu od kiše. Bili smo zadovoljni što se dobro snalazimo u tim nezgodnim situacijama, što nam mašta odlično radi i izvlačimo maksimum od onoga što imamo. Nije bilo nikakve “fensi” opreme, mnogi od nas nisu imali više od dve-tri majice, međusobno smo se ispomagali kako bi kome šta zatrebalo. Sećam se drugara Gorana iz Doboja koji je imao nešto više opreme od ostalih, i kada je temperatura pala i većina bila nespremna za tu naglu promenu i temperaturni šok, podelio skoro sve svoje majice, dukseve, duge nogavice, kape, tako da je na kraju ostao i doslovno kratkih rukava i blago “pothlađen”. Ali, ko još mari za to, reče Goran, jer, bio je srećan što može da pomogne svojim drugarima. 

U pratnji saobraćajne policije ušli smo u Žabljak, pa onda još dva kilometra do auto-kampa „Kod Boće“ gde završavamo peti maratonski dan. Kamp je podno vrhova Durmitora, na 1450 m nadmorske visine, i vrlo je prostran. Drugari koji spavaju pod šatorom brzo su prionuli poslu i podigli svoje kućice, a bilo je i dovoljno vremena da se još jednom siđe do centra gradića, u nabavku neophodnih namirnica za spremanje večere i sutra za doručak i put preko Durmitora, sve do Plužina i Pivskog jezera. Jedva čekam. Ne mislim na hranu, već na Pivsko jezero. Još prošle godine je bila ideja da maraton baš tu završimo, i već tada sam čula brojne priče o lepoti jezera. Ali, bilo je nekih tehničkih problema, put je bio neprohodan, verovatno u izgradnji, te smo maraton 2013. godine završili u Crkvičkom Polju. A sutra.. Stvarno jedva čekam.