Setih se našeg starog citroena Ami 8 kojim smo porodično išli na more, pa kad se u jednom trenutku iza krivine pojavi srebrnkasti odsjaj, našem oduševljenju nije bilo kraja: moreeeeeee… I uvek je tako. I sada, kad se biciklom spuštamo niz velebitske obronke, koliko god uživala u današnjem danu, u planinskim vrhovima koji me okružuju, u kamenu koje sa svih strana nadire, ja i opet ushićeno zastajem pri prvom susretu s blještavilom mora! Kažu da su ljudi koji žive u kući s pogledom na more daleko zdraviji, opušteniji, smireniji, i da i samo gledanje u vodu dovodi do neke vrste meditativnog stanja. Čak i trenutak kada se pogledom upiješ u nepregledno plavetnilo, celo telo, um, emocije, vode u jedno posebno raspoloženje, oslobođeno napetosti i stresa.

Još kad svemu tome pridodam da sam u mojoj omiljenoj sportskoj aktivnosti, na biciklu, da sam došla negde gde do sada nisam bila, načela još jedan “kolač” svojih želja – sve to i te kako pridonosi mom odličnom raspoloženju! Ipak, po spustu do Rovanjske na moru moja odluka je bila da se smestim u logistički kombi mtb biciklijade Srce Velebita i vratim se u Sveti Rok. U hostelu je za današnju bici ekipu pripremljen zajednički ručak, a kasnije i prezentacija Via Adriatike, prve hrvatske dugometražne planinarsko-turističke staze duge oko 1100 km, od strane Srećka Vukova, njenog idejnog tvorca. I, nije to sve: u obližnjem izletištu Cvituša će uveče biti tombola, a pre toga i biciklističko takmičenje… Sigurno ću nešto da zaboravim, jer ko može da popamti sve što je Željko Klepić, glavni organizator Srca Velebita, zamislio…

Ručak je protekao u fenomenalnom raspoloženju i druženju. Uglavnom smo svi na terasi hostela Sveti Rok i prepričavamo doživljaje sa današnjih vožnji. Nije bilo problema, nije bilo povreda, padova, sve je proteklo u sjajnoj atmosferi, vreme je perfektno, toplo, sunčano, dakle… Šta još? Pa, ja bih da se takmičim! Zar nije Željko rekao da će biti takmičenje? I, šta je smislio? Na Cvituši ima brdašce koje je zimi sanjkalište; ideja je da se trkamo – po dvoje – ko prvi stigne od podnožja do vrha brežuljka, po kup-sistemu. Meni se baaaaš dopala ideja, i naravno da sam se prijavila. Prijavila se još jedna devojka, a ima prijavljenih i među muškarcima, međutim odziv je ipak premali, i sve su prilike da će se od ovog dela večerašnjeg druženja na Cvituši odustati… Videćemo već.

Posle perfektne Srećkove prezentacije i definitivno smo saznali da trke neće biti. Eh.. A ja se već videla na pobedničkom postolju, s medaljom i peharom.. I, požalim se tako Darku, on dobra duša, kaže – sad ćemo i to da rešimo, te uze olovku i papir i ja uskoro dobih Diplomu zlatnog sjaja. Kakva je to bila radost, da ste samo videli!!

I tako,… Dosta uzbuđenja u jednom danu. Sutra nas čeka i treći dan vožnje, a zatim i rastanak s Velebitom. Razmišljam koju rutu da vozim, odlučujem se za onu nazvanu Suvajski bunari, ali mi Željko predloži Mile Vode. Pa dobro, onda Mile Vode! Ko su vodiči? Zdravko, Bernard, Krešo, Nedjeljko. Pa, i to je dobro. Onda, dogovoreno! Eto, kako se ja lako odlučujem za najbolje.

I, brzo prođe još jedna noć. Nedelja je osvanula lepa, topla. Brzo su se grupe formirale, ja se javih na “prozivku” kod Zdravka, daje nam informacije o ruti, hajde i jedna zajednička fotka, i onda shvatih da sam u ekipi od nas 17 – jedina žena. Nije mi to smetalo, a kome bi da je na mom mestu; ovo su sve sjajni momci, sportisti, ljudi iz prirode i za prirodu, i ne može tu ništa da bude loše. A, oni? Šta kažu oni? Ispočetka ne govore, ali pokušavaju da me se reše. Mislite da je moja uobrazilja? Pa, dobro, neka vam bude, ali pazite sad: krećemo u vožnju, desetak kilometara uspona, svi jure k’o da ih đavo nosi, pas Riki trči uporedo ili čak skoro i uleće u točkove. Malo je to nezgodno, ali ajd’, nek mu bude, valjda će da odustane i vrati se u hostel. Sad kad razmislim, pre je ekipa s kojom sam bila mislila da ću da odustanem i vratim se ja…

I, stigosmo do mesta gde se put desno odvaja za uspon na Mali Alan pa dalje do Tulovih, a levo ulazi u šumu, na našu rutu. Nedjeljko i ja stižemo poslednji, naravno. Svi gledaju u mene.. A u koga će, neće valjda u Nedjeljka, pa nije on ništa kriv, nije on stajao i fotkao… I sledi čuveno Zdravkovo pitanje: “Ideš dalje?” Idem dalje, a zašto ne bih išla?! “Ali sad ulazimo u šumu, biće mnogo blata, teren je vrlo zahtevan, neće biti lako, posle ti nema vraćanja, bolje sada odustani, ovo je najteža tura na ovogodišnjoj biciklijadi Srce Velebita”… Joooj, što si dosadan, mislim u sebi, da li te neko nagovorao da me “oteraš” ili me “isprobavaš” koliko sam sigurna u to šta hoću, ili se samo igraš… Ma, idem ja dalje, a vi se “pušite”, nije ovo trkalište, na trke ste trebali doći sinoć na Cvitušu, gde ste bili, frka, ha, sad ćete tu praviti neku “veštačku frku” (ovo sam naučila od ljutih Zemunaca, kad hoćeš da izazoveš neku situaciju koja realno ne postoji, ali ti imaš način da je napraviš…)…

I tako… Ušli i u tu čuvenu šumu, ugazili i u blato, ali kakvo blato, nekakvo jadno, ništa posebno, po kakvom sam sve blatu vozila, gazila, jedva točkove i noge izvlačila, posle ga ne možeš sastrugati i oprati u hiljadu voda… Ničim ne pokazujem koliko mi je smešna priča o blatu, ipak ovde mene niko ne poznaje i ne znaju šta znači doći na Goliju u oktobru, prolaziti kroz kilometre baruština i blata, kakvo je ono “lekovito blato” na Gučevu ili Sokolskim planinama, a o Fruškoj Gori da ne pričamo… Ma, kao da je važno, ja sam sada u Srcu Velebita, idemo rutom Mile Vode, zastajem gde god mi je lepo, fotografišem. Idemo kroz šumu, na izvoru Crveni potoci punimo bidone svežom izvorskom vodom, vozimo dalje preko pašnjaka i livada, makadamskim i zemljanim putevima. Sve je poprilično divlje, nedirnuto, nenastanjeno. Brzo se vozi, nema mnogo zastajkivanja, osim kad mene “ponese” trenutak, pa malo uživam i fotografišem. Izlazimo na kratku asfaltnu deonicu, tu nas čeka kombi logistike, i još jedan pokušaj da me se “otarase”! Rikija su na prevaru “uvukli” u kombi, a nećete verovati da nas je dobrih 30 i nešto km pratio, a mene su fino pitali zar ne mislim da bi ipak bolje bilo da se i ja vratim… Ovi ljudi nisu normalni, ne znaju da što su veći gnjaveži da ću ja biti otpornija na te njihove budalaštine, a ima i ona Njegoševa: “Pritisnuto jače, više odskače”, prema tome…

Vožnju nastavljaju sa mnom, a kako bi drugačije, stižemo do Štikadskih jezera, vozimo nasipom, mnogo je lepo, ubeđujem Nedjeljka da nije problem ako malo siđemo do obale, malo posedimo, malo meditiramo, malo fotkamo… A onda nastavljamo, ekipa i opet nestrpljivo čeka, nije im jasno šta ih je to zadesilo.. Žena na brodu? Pa to je 100% nesreća, šta bi drugo moglo biti, ipak su njih šestorica došli sa Raba, mornari…

Bio je tu i jedan susret s velikim opakim psom, ali i to je srećno prošlo, a pojavio se i gazda. Sve u svemu, dan odličan, vožnja perfektna; Nedjeljko i ja smo uglavnom vozili uporedo i “siti se ispričali”, Zdravko i Đuro su nas svako malo sačekivali i onda bi neko vreme zajedno vozili. Bili su mi to posebno lepi trenuci, jer sam u njima osetila mirnoću i trpeljivost. Dakle, nije baš tako strašno.. Mogu ja to i gore.. I onda se setih da mogu i bolje, pa kad je vetar odjednom sa nekih od planinskih vrhova snažno dunuo, ja dadoh gas, pojurih, i ubacih se u grupu, da se zaštitim. Mislili ste da to ne znam? Šta ste još mislili? A, sad mi se baš vozilo, te uhvatih fin ritam, pa uzbrdo, pa sve tako, pa baš mi nešto dobro išlo… U jednom trenutku ostadosmo nas četvoro, ostatak ekipe je “zdimio” da stignu pre nas do hostela. Zamislite, možda neko vidi da su vozili sa ženom? Ženska vožnja? Biće da je to…

Eto, za kraj dobar, zdrav smeh, a očekujem i poziv sa Raba. Za revanš-vožnju.

Dotle, veliki pozdrav i neizmerna zahvalnost celoj ekipi Srca Velebita, hostelu Sveti Rok i svima ostalima s kojima sam provela tri nezaboravna velebitska dana!

I, ko zna, možda se i nastavi…