Božićna priča

Okupljeni za tradicionalnom Božićnom trpezom: Ko će dobiti paricu iz česnice?
Okupljeni za tradicionalnom Božićnom trpezom: Ko će dobiti paricu iz česnice?

Dok sam delila česnicu i svako od ukućana prihvatao svoje parče, novčić je u jednom trenutku ispao, zvecnuo o sjajnu porcelansku površinu ukrasnog tanjira, nekoliko se puta zavrteo oko svoje ose, i – zastao. Ja sam kao hipnotisana, i u neverici. sve to ispratila. Toliko sam snažno želela da ovog Božića novčić bude u mom delu česnice, sigurna da sam misao i energiju dobro usmerila, da je moja želja bila odlično uobličena, nedvosmislena. Pa, kako onda?! Ideja je bila jasna: za prosperitet kuće i njenih ukućana važan je prosperitet njene domaćice. Po narodnom verovanju, onog ko pronađe novčić u narednoj će godini pratiti sreća i blagostanje. Vreme je, tako sam barem razmišljala, da to budem ja! Ali… Zvuk metala me je trgnuo i već u sledećem trenutku sam pomislila kako i nije greška, jer samim tim što je parica ostala na tanjiru, ostala je u kući. I kuća je dobila. No, dobro, kažem ja, idemo dalje. I, eto me sutradan na poslu, a na stolu pun tanjir isečenog božićnog kolača. Uzeh jedno parče puno oraha, meda i suvog grožđa; setih se recepta za slatki božićni kolač kojeg je svojevremeno u jednom časopisu dao prof. Radovan Bigović, teolog i tadašnji starešina manastira Svetog Arhangela Gavrila u Zemunu, a recept je bio upravo od ovih sastojaka. Napravila sam tada i ja svojoj porodici baš takav. ali im se nije dopalo – rekoše mi, više vole moju masnu pogaču. Dakle, zagrizoh ja taj komad a moji se zubi zaustaviše na nečem tvrdom. Hm… Ostao nekoj domaćici komad ljuske od oraha, pomislih. Polako odvojih zube od tog nečeg tvrdog, razdvojih usne, prstima, da niko ne vidi izvadih… štaaa?! Novčić!! Jeeee!!

Pa, stvarno, ako vam se želja i nije ispunila baš u trenutku, nije smak sveta; sačekajte malo, pružiće vam se i druga šansa, samo je važno da verujete, da ne odustajete, i da je, naravno, iskoristite! Toliko sam bila srećna da se nisam usudila nikome da kažem šta sam upravo doživela, kao da bi mi na taj način neko oduzeo deo tog ushićenja… Ceo ovaj događaj odigrao se Božića 2017. i ja ga se setih godinu dana kasnije, 7. januara 2018., baš u trenutku kada sam lomila česnicu. Stojeći pored stola, prvo sam naglas izgovorila svoju želju: da novčić dođe u ruke mojoj snaji, lepoj Mariji, supruzi mog starijeg sina, koja uz rad završava i drugi fakultet. Marija se setila kako je to bilo prošle godine, a setila se odmah i kako mi je godina bila izuzetno uspešna. Uglavnom, da ne duljim, i ovaj put je novčić dospeo u prave ruke, Marijine, naravno, premda, i da je bilo drugačije, greške ne bi bilo. Porodica smo koja se drži na okupu, poštujemo se, brinemo jedni o drugima, radimo na svom ličnom prosperitetu, samim tim ulažemo i u napredak svih nas. Vrednujemo svačiji trud, podržavamo želje i rad na ostvarivanju novih ciljeva, negujemo tradicionalne odnose u porodici. Sve smo to mi, i zato nas evo i opet zajedno, okupljeni oko svečane Božićne trpeze.

Slama uneta u kuću na Badnje veče
Slama uneta u kuću na Badnje veče
Božićna trpeza: Na stolu je činija sa žitom, u znak zahvalnosti za sve lepo čime smo darivani
Božićna trpeza: Na stolu je činija sa žitom, u znak zahvalnosti za sve lepo čime smo darivani

Ispod stola dodirujemo slamu koju je sinoć, na Badnje veče, razastro najstariji član porodice. Ta slama simbolizuje onu na kojoj je rođen Isus Hrist, i veruje se da se njenim unošenjem u dom unosi i Božji blagoslov. Na stolu je činija sa žitom, koje je posejano u znak zahvalnosti za sve dobro što smo već doživeli, i kao molba za napredak u danima koji dolaze. Mnogo je običaja vezanih za Božić, i ja sam ih usvojila još kao mala, kada sam za zimski raspust dolazila kod bake i dede u Jadransku Lešnicu, selo podno Cera. Božić je, pre svega, praznik dece, jer se na taj dan rodilo najsvetije dete.  Deda je uoči Božića u kuću unosio slamu, nana iz reklje (pregače) sa obe šake vadila bombone, parice, kukuruz, rasipala po slami i kvocala, a mi, deca, išli za njom, pijukali poput pilića i skupljali darove iz slame. Simbolika ovog običaja je vrlo jasna, i govori o tome kako roditelji (bake, deke) brinu o svojoj deci (unučadima), kao što Hrist brine o svim ljudima. I deda Dragoljub i nana Danica su odavno na nekom drugom mestu, možda u nekom boljem svetu, ali sve ono što sam od njih naučila i sve vrednosti koje su na mene preneli, ja sada prenosim na svoju decu, a jednog dana, Bože zdravlja, i na svoje unuke.

Došli smo i do torte, uživamo u svakom zalogaju, uz prepričavanje raznih dogodovština, a najviše onih iz mlađih dana mojih sinova. Vreme brzo prolazi, a Goranu i meni sledi još jedan nezaobilazni ritual: tradicionalna Božićna vožnja biciklom! Veruje se da ćeš ono što radiš na Božić raditi celu godinu, kao i da na ovaj dan treba obavezno započeti nešto novo.

"Božićno seoce" na platou ispred Hrama Sv Save u Beogradu
“Božićno seoce” na platou ispred Hrama Sv Save u Beogradu
A sad malo na kočijama
Konji gazda-Milenka, iz ergele Bulić
Konji gazda-Milenka, iz ergele Bulić

Kad neko toliko voli bicikl, slobodu i sve ostalo što bicikl daje, onda nema dileme: dogovor je napravljen, i zajedno s našim veeeeelikim prijateljem Lukom, hitamo ka Hramu Svetog Save na Vračaru. Tamo se održava manifestacija „Božićno seoce“, zamišljena kao mesto okupljanja u ovo vreme praznika, mesto koje će nas povezivati, i gde će se, sve do Savindana, održati mnogo lepih muzičkih priredbi, pozorišnih predstava i radionica za decu. Dan je ni malo nalik na zimski, sunčan i prilično topao. Brzo smo iz Zemuna došli do platoa ispred Hrama, i, tek što smo sišli sa bicikala, popeli smo se na konjske kočije, vlasništvo ergele konja „Bulić“ iz Surčina. Upoznali smo se sa gazda-Milenkom, koji nam je ispričao kako su njegovi ljubimci, u stvari, filmski glumci, i nabrojao u kojim su sve filmovima „glumili“. Provozali smo se „jedan krug“, i radoznalo zavirivali na sve strane. Ipak, najviše su uživala deca koja su se igrala u slami i nesputano je razbacivali po sebi, oko sebe; čak sam pomislila da je većini njih to verovatno prvi susret sa slamom. Polako smo se udaljili, sa željom da i opet ovde dođemo, ako ne ovih dana, a ono dogodine, pošto je ideja da „Božićno seoce“ postane tradicionalna manifestacija.

Živeli!
Živeli!

A, mi smo, kako biciklistička tradicija nalaže, za kraj lepog prazničnog druženja i bicikliranja seli da nazdravimo, uz pivo, naravno! Šta je posle bilo, i kome se prispavalo, pa se teškom mukom vratio kući… Ma, nije ni važno! Bilo nam je lepo, što i vama svima želim! Da ste živi i zdravi, napredni, zadovoljni, vi, vaše porodice, prijatelji, srećni vam praznici, Mir Božiji, Hristos se rodi! Živeli!

Zvoncajte