Nema više “Jadarskog vira” i Alije zlatnog glasa; više se kafanom ne ori: “Tamburaši, tamburaši, ime joj je Mira, ne svirajte pesmu njenu što u srce dira; Cigani, tiho, tiho, svirajte, dušu mi moju jadnu smirite”… “Jadarski vir” je odavno zatvoren, ne lupaju se čaše uz setne stihove, moj brat i ja ne idemo više po kafanama, ali Tomin život i njegove pesme ostaju za sva vremena.

I, zato, teško da mogu da budem u lozničkom kraju, u dolini Jadra, a da se ne vratim u ta “dobra, stara, vremena”; tada smo prepodneva provodili u njivi, pomagali dedi i ujaku, popodne išli do hladnog i bistrog Jadra na kupanje, a uveče na muziku i druženje.

Negde pred kraj ovog avantura-dana imala sam priliku da osvežim uspomene i podelim ih s drugima, i to onima koji nikada nisu okusili ovakvu egzotiku odrastanja. Ali, o tome kasnije.

Na poziv naših MTB drugara iz PBD BicikLO, okupili smo se u Dragincu, u dolini reke Jadar. Ideja je da uživamo u prirodnim lepotama ovog dela Srbije, pedalamo, zdravo se družimo, i, kao i uvek na ovakvim skupovima, naučimo ponešto iz istorije kraja kojeg smo gosti. Ovakvi pozivi su za nas uvek magični, i nije nas trebalo nagovarati.

Lepo je septembarsko jutro; krećemo iz Beograda, idemo prema Šapcu, prelazimo Savu, skrećemo prema Ceru, pa preko Tekeriša i Zavlake stižemo u Draginac. Ova varošica je ime dobila po kraljici Dragi Obrenović, supruzi kralja Aleksandra Obrenovića; istorija kaže da je Draga jednom prilikom ovuda prolazila, a meštani su joj, da se ne bi isprljala, po putu kojim se kretala prostrli crveni tepih.

Draginac nas je srdačno dočekao i niko se nije čudio što smo to jutro prosto okupirali mirno mestašce. Okupili smo se na parkingu pored škole, sa odličnim pogledom na crkvu Svetog Georgija, pripremili za vožnju i krenuli. Pre tog pokreta imala sam divan i dirljiv susret s mojim prijateljima iz Lipnice, majkom i sinom, kojima sam svojevremeno pomogla, u nekoj njihov muci i bolesti, i od tada oni ne propuštaju priliku da se vidimo i da mi se zahvale. Ima još uvek takvih ljudi, koji poštuju lepu reč i gest pomoći. Hvala, Vesna i Vlado, veliki ste Ljudi, i činite da budem i ja još bolja!

U Draginac ako ikada odete, obavezno posetite memorijalni spomen-kompleks, podignut “u znak sećanja na 2950 streljanih civila u Jadru, od strane nemačke kaznene ekspedicije”. Taj zločin desio se 14. oktobra 1941. godine u selima u dolini reke Jadar. Na mestima streljanja napravljeno je pet humki i postavljene su spomen-ploče; 1961. godine zemni ostaci stradalih su ekshumirani i sahranjeni u zajedničku grobnicu, iznad koje je podignut spomenik i obelisk pored kosturnice. Čas istorije, pored samog kompleksa koji je pod zaštitom države kao nepokretno kulturno dobro, održao nam je naš drugar, prof. Miloš Đuričić.

U tišini, pognutih glava, napuštamo spomen-kosturnicu. Pokušavamo da se otrgnemo od tih teških vremena, i vratimo na naš put. Istoriju ne zaboravljamo.

Kratko vozimo asfaltom, pa prelazimo na makadamski put, koji nas je pratio skoro sve vreme vožnje. Tu i tamo bilo je i zemljanih šumskih puteljaka, ali sve suvo, utabano; odavno ovde nije bilo kiše. Samo na nekim mestima duboki kolotrazi; kažu, ima jedan seljanin, ovuda prolazi “golfom dvojka”, i ostavlja za sobom upečatljive tragove.

“Imamo četiri malo jača brda, pa stižemo u Cikote, selo mog detinjstva. Kuća i dvorište su pored puta, tu ćemo zastati i malo se okrepiti kolačima i sokom”; to nam kaže Miloš, koji je vozio s nama i pričao nam još detalja iz istorije ovog kraja. Penjemo se uz prvo brdo, uuuhhh, jako brdo, vrućina, ali je šumica lepa, društvo odlično, i problema nema. Ide drugo brdo, … Ma, baš je smešno, brojimo k’o neka deca, a šta fali što brojimo, i neka smo deca, i treba da se igramo, barem se meni to dopada. Sada mi je smešno, ali jednom prilikom sam tako brojala krompire: mama je otišla na posao i rekla da ogulim krompire, skuvam i napravim pire za ručak. “Koliko da ogulim? Jel’ dosta 10?” Mama koluta očima: “Dosta je”. Ja onda, dete k’o dete, izdvojim 10 najmanjih, da sve to što brže odradim i idem napolje da vozim bicikl. Kad se krompir skuvao, ispade to nešto malo pirea. Neće biti dovoljno za sve, neko će ostati gladan… Vremena nije bilo, tata samo što nije došao s posla, te ja trk’ do radnje, kupila pire u kesici, prvi i poslednji put. I tako…. Deca.

Izbrojali ta četiri brda, krenulo i peto, a s desne strane kuća, vajati, dvorište. U dvorištu Milošev otac i sin – tri generacije su danas na istom “zadatku” – svaka čast! Stočić postavljen, osice se vrte oko štrudle, vanilica, soka. U blizini je i lepa livada i pogled na okolne vrhove. Lepota na sve strane.

Pedalamo dalje, neki sporije (to oni koji nisu mogli da odole štrudlama – treba vremena da se sve svari)! Povremeno zastajemo, lepi su pogledi prema okolnim planinskim vrhovima, Bobiji, Medvedniku, Jablaniku. Sunce blješti, razlivaju se senke preko šumskih puteljaka i livada, poput moćnih kristala. Moćna je i magična dolina Jadra.

Pravimo pauzu na livadi, pred ulazak u gustu mračnu šumu. I taman kad smo navikli na spušteno granje koje nam je po kacigama „dobovalo“, izašli smo na zlatnu livadu. Još jedan uzdah, mnogo lepote, jedna otkačena pedala, šta li sad ona izvoljeva, hoće malo duže da se zadrži u dolini Jadra. Nije joj za zameriti. Stižemo i do dugo očekivanog spusta. Makadam, na nekim mestima malo „žešći“, ima i kolotraga, ništa strašno, idem polako, sigurnost na prvom mestu, pored mene „zuje“, nisu osice sa štrudle već moji drugari koji se spretno spuštaju s brda. Izlazimo na asfalt, poslednjih dva-tri kilometra, idem levo, ne, neeee, neko me zove, vrati se, idemo desno, tu se zbunismo i moj KTM – Konstantin Veličanstveni i ja, hoćeš levo ili desno, odluči se sestro, kažem tako sebi, pa u toj konfuziji caaaappp, ode lanac! Ali, tu su i drugari, Peđa, Stefan, Dragan, dođe i Zoran, i – gde je tu problem?? Problema neeeemaaaa! Peđa namešta lanac, ostali navijaju i fotkaju, Stefan viče: „Pa, gde sad da se ovo desi, na kraju?“ Kraju, kakvom kraju, čudim se ja, nema kraja, uvek smo na novom početku!

I, završili i ta dva-tri kilometra, pozdravili se, ali još uvek ne i sa Jadrom. Sada odlazim u selo gde sam provela detinjstvo, Jadransku (Jadarsku) Lešnicu, čeka me familija, tu je i moj brat, Jadranko, koji je ime, pogađate, dobio po Jadru, tu je njegova supruga kojoj pričamo dogodovštine iz našeg odrastanja, pričamo joj o reci, o večernjim druženjima na sokaku, uz pečene kukuruze i krompire, o Jadarskom viru i Aliji. Neobičan sjaj je u Njenim očima, kaže: “Blago vama, vi ste posebni ljudi, na posebnom mestu”! Pa, kažem vam ja – čarobna je dolina Jadra!!