“Blaznavo, Blaznavo i šljivici mali, ko se nije ljubio neka se pohvali, Blaznavo, Blaznavo i šljivici mali, ko se nije napio neka se ne hvali”. 

Blaznava je šumadijsko selo stasalo na obroncima Rudničke planine, u koje smo 11. marta 2018. došli na prijateljski poziv ondašnjih lovaca. Te smo nedelje, nakon nekih dvadesetak kilometara pešačenja rudničkim šumama i visoravnima, stigli do tog živopisnog sela i već izdaleka osetili miris kuvanog pasulja i glasove dobrodošlice.

Kao i sve priče i ova ima svoj početak: pre nekoliko godina grupa beogradskih planinara vođena vodičem Vladom Radivojevićem na snežnoj je planini, usred belog martovskog dana, upoznala lovce Lovačke sekcije Blaznava. Tada je začeta tradicija martovskog druženja. Što se tiče kraja, jer gde je početak tu se obično traži i kraj, ja ga ne nazirem. Barem ne dok je nas koji negujemo lepe zdrave emocije, ljubav prema prirodi, drugarstvo, ljudskost. Ne površnost, ne bahatost, ismevanje ni izrugivanje. Sve to ne doživljavamo previše često u svakodnevici koju ne možemo uvek da biramo. Samim tim, ono što možemo – izaberimo pažljivo i dostojanstveno.

Toplo je i lepo martovsko jutro, baš kakvo smo i poželeli. Na putu smo za Rudnik, planinu koja sa svojih 8 vrhova iznad 1000 mnv dominira Šumadijom. Ajd’ što ima lepe vrhove i bogata je gustim bukovim, javorovim i hrastovim šumama, ali je poznato i da je nekada davno ovde bio značajan rudarski centar bogat cinkom, srebrom i bakrom. Krajem XIII veka, u vreme vladavine kralja Dragutina, počela je da radi i rudnička kovnica novca iz koje su u opticaj izašli rudnički groši – grossi de Rudnico. Novac kralja Dragutina bio je prvi sa ćirilićnim natpisom i po tome će ostati upamćen. Bogatstvo Rudnika je i u velikim površinama pod voćem: jabukom, grožđem, šljivom, pa verovatno otud i himna Blaznavi s početka priče. A, evo još:  “Idemo u Blaznavu na Ševića Kosu, da skidamo curama s usana rosu. Kada sunce zađe za Kosu Ševića, svaka cura traži svoga kraljevića!” 

Pošto smo već kod ovako uzvišenih titula da nastavimo u tom duhu, te kratku pauzu pravimo u restoranu “Knežev Han” u Topoli. Sledi još malo vožnje autobusom, sve do sela Šatornja. Pešačenje smo započeli maltene od same kapije manastira Nikolje, izgrađenog u dolini Nikoljskog potoka. Potok vrlo brzo prelazimo, postepeno se od njega odvajamo i sve više dobijamo u visini. Već je poprilično toplo, sunce proviruje kroz krošnje raskošnog rudničkog raslinja i pravi zanimljivu predstavu razigranih oblika. Isprva su šumski puteljci suvi i prekriveni opalim lišćem, tu i tamo stidljivo izviruje po koja visibaba, ali ubrzo upadamo u sneg, naizmenično suv i neprijatno raskvašen. Ipak, dominantna slika dana su stabla popadala na sve strane, izvaljena iz korena. Ne znam šta ih je tako oborilo, koja im je moćna sila zaustavila životni tok i rast prema suncu, ali je prizor bio neveseo.

Tako preskačući stabla, provlačeći se kroz granje, pažljivo birajući gde stajemo da ne upadnemo u vodom ispunjene duboke tragove u snegu, stižemo do najvišeg vrha Rudnika, Cvijićevog vrha na 1132 mnv, u kartama ucrtanog pod starim imenom Veliki Šturac. Vrh je, u svari, jedna zaravan, pa se popneš još malo više, sve pored žičane ograde. Sa vrha je pogled nikakav, tj nije otvoren, nije ni zanimljiv, tu su i nekakve bandere i antena kao nezaobilazni deo novokomponovanog folklora na mnogim našim planinskim vrhovima. Ipak, bi mi drago što sam došla do Cvijićevog vrha, ne samo zato što je lepo na krovovima planina, već što je i sam prilaz zanimljiv i dinamičan: najpre kroz šumu četinara, pa grebenom, pa opet kroz šumu. Dakle, baš lep. Ali, najlepše nas je tek čekalo. Pritom ne mislim na “polje” drače kroz koje smo prošli i u koje sam se dobrano uvalila; ni sama ne znam kako su mi pantalone ostale čitave, ali zato na nozi imam nekoliko poštenih ogrebotina! Sve je prolazno, baš kao što znamo, pa će i ove ogrebotine izbledeti i ubrzo će ih nešto drugo smeniti, tako je to sa mnom, nego da vidimo gde ćemo i kako dalje.

To dalje bilo je kroz prelepu bukovu šumu, sve do klisure Blagoveštenske reke i jednog pitkog, uređenog izvora, a zatim blago uzbrdo do manastira Blagoveštenje Rudničko. Manastir je podignut krajem 14. veka u vreme cara Lazara. Za vreme turske vladavine više je puta rušen i pokradan i bio napušten tokom Velike Seobe Srba 1690 godine. Otkud ime Blagoveštenje to ne znam, ali poznat je istorijski podatak da se na Blagovesti 1796. vožd Karađorđe u manastiru ispovedio i tražio oproštaj zbog ubistva oca Petra, što je od crkve i dobio. Ako je i o vođama, dosta je. O manastiru sada brinu monahinje.

Odvajamo se od lepih zidina koje opasuju manastirski kompleks i hitamo ka Blaznavi. Cela današnja akcija je i osmišljena najviše na inicijativu naših prijatelja lovaca. Sačekali su nas ispred Lovačkog doma kao pravi domaćini, kako i priliči ljudima ovog podneblja. Da li smo i mi bili dobri gosti, to prepuštamo Milanu, Zoranu i ostalima da prosude. Uživali smo u gostoljubivosti, u odličnom pasulju, u lepom rudničkom podvečerju.

Doći ćemo i opet: Idemo u Blaznavu na brdo naše, gde svaka ptičica repićem maše. Hvala, dragi ljudi, na divnom druženju i gostoprimstvu!