Juče sam Goranu ispunila želju i putovali smo Crnogorskom željeznicom sve do mora (priča je ovde). Tačnije, do Bara. Bilo je to neverovatno iskustvo i teško da ćemo ga zaboraviti! Takva raskoš neobičnih likova, kao iskočilih iz filmova Živka Nikolića, još uvek može da se doživi, i sreća je što se to dogodilo baš nama. A danas.. Danas sam želju ispunila sebi, a Goran mi je u tome pomogao. I to bez otimanja. A, šta bi vredelo i da se otimao? Kada je bilo da žena nije svoje isterala? Šalim se, naravno, dogovor kuću gradi, pa smo se nakon jučerašnjeg relaks dana, koji nam je zaista trebao, danas upustili u prilično zahtevnu biciklističku rutu – od Podgorice do graničnog prelaza s Albanijom Zatrijebačka Cijevna – Grabon, te dalje do varošice Tamare. Nešto smo znali o tom putu, vrlo malo o Tamare, ali očekivali smo da će nam biti odlično, pa smo po to i krenuli.

Jutro nam se olako izmaklo, mada ne i neočekivano. Na odmoru smo i želja nam je da ujutro malo duže spavamo, tako da smo u vožnju krenuli pokasno – u 10.30. Kraj je maja i već su temperature vazduha prilično visoke, zato i nije pametno što smo ovoliko odocnili. Pogotovo ne volim da tako kasno krećem u nepoznato, ali, šta je – tu je, snaći ćemo se, barem smo u tome iskusni.

Bisage smo napunili vodom i hranom, te smo po tom pitanju potpuno neovisni (kao i obično, uostalom), i konačno smo se otisnuli u našu avanturu i nove zanimljive kilometre.

Brzo smo iza sebe ostavili podgoričke ulice i gradsku vrevu i ušli u Park prirode Kanjon Cijevne. Vozimo pored predivne reke svih nijansi modre, plavičaste i zelenkaste. Jedna od najlepših i najčistijih evropskih reka. Biserne suze Prokletija. Tako je zovu. Kamenčići beli, sivi, ili još tamniji, davali su joj neobičan odsjaj, a sunce koje je snažno sijalo (i nemilice pržilo) još je više doprinosilo iskričavosti reke. To se sve boje bisera prelamaju i prave mrežu najčistijih suza.. Milina… Uživamo.. Nailazimo na grupice kupača, a i mi smo se u nekoliko navrata spuštali do reke. Prijala je njena svežina.

Sve više zalazimo među visoke planinske vrhove, korito reke se sve dublje useca u kameni masiv, širi i sužava, a priroda je sve surovija. Put krivuda, sami smo, opušteno pedalamo, kao da je sve ovo danas samo za nas.

Nekada je kanjonom Cijevne prolazio karavanski put od Podgorice kroz Malesiju, sve do Gusinja i Peći. Trgovački karavani pronosili su žito, pasulj, so i ostale namirnice. Teren je bio prilično nepoznat i za njegovu lepotu znali su samo retki. Sada ovuda prolazi odličan asfaltni put, svečano pušten u saobraćaj avgusta 2021. godine: Put je od velikog značaja za narod Crne Gore i Albanije i uveliko skraćuje putovanje od Podgorice do Gusinja. Ujedno putnici otkrivaju lepote za koje mnogi nisu znali ili su bile nepristupačne.

Uz podršku Evropske unije u okviru IPA programa prekogranične saradnje Crna Gora – Albanija izgrađen je granični prelaz Zatrijebačka Cijevna – Grabon, i mi pedalamo upravo ka njemu. Asfalt vri od vrućine, nema ni jednog drveta – samo reka, kamen, i tu i tamo po neka kamena kućica uz samo korito. Hladovinu nam prave stene u koje je put uklesan. Kako put vijuga tako se i položaj sunca menja pa koristimo kad god možemo da malo predahnemo od njegovih uzavrelih zraka. Ispred jednog mostića parkiran je kombi turističke oganizacije, čeka putnike-namernike koji su prešli na drugu stranu Cijevne u potrazi za atraktivnostima, i verovatno otišli i do samog izvora ove rečne lepotice. U avgustu uglavnom nema vode u njenom koritu, skoro potpuno presuši, tako da ako je ikako moguće ovde treba doći u proleće, posle topljenja snegova i kišnih proletnjih dana. Inače, Cijevna izvire na severnoj strani Prokletija, kroz Albaniju protiče pod imenom Cem Selcit, a u Crnu Goru ulazi južno od planine Suka Mizdarkut. Ukupna dužina reke je 56 km, a na dužini od 25 km usekla je kanjonsku dolinu mestimično i do 1000 metara duboku. Kanjon je najdublji u pograničnom delu sa Albanijom.

Poslednje selo u Crnoj Gori, pred ulazak u Albaniju, je Zatrijebačka Cijevna, nakon kojeg stižemo do zajedničkog graničnog prelaza. Na granici nema nikoga, ni jednog automobila ni putnika, samo granična policija. Stene, kamen i reka. Pružamo lične karte mlađanom crnogorskom službeniku i vrlo brzo završavamo sve formalnosti. Odmah zatim stajemo ispred kućice albanske policije. Iza šaltera je policijski službenik koji nam se obraća na albanskom, mi njemu na srpskom i engleskom. On nas ispravlja, kaže nešto u stilu da ulazimo u Albaniju i da treba da razgovaramo na albanskom i pokušava da nas nauči nekim osnovnim rečima i izrazima, poput Dobar dan, Doviđenja, Sretan put. Naravno da smo strpljivo slušali tu obuku. Ubrzo se s druge strane pojavila tročlana ekipa biciklista koji su se iz Tamare vraćali za Podgoricu. Ovi momci su bili vredni i stižu kući na nedeljni ručak. Iskoristili smo taj susret da ih pitamo za neke osnovne detalje oko naše daljnje vožnje i konfiguracije terena. Rekli su da nas čeka jedan jači uspon i nekoliko manjih, ali da ćemo, uostalom, i sami to videti. Ništa nam neće promaći. Nemojte da nas plašite, dovikujemo i smejemo se naglas, a onda smo se setili da smo još uvek na graničnom prelazu i bolje da ne izazivamo svojim opuštenim ponašanjem, više čovek ne zna da li je to poželjno, ili treba isključivo biti ozbiljan i što pre se evakuisati sa granice.

Nastavljamo put, dolazimo do tog jačeg uspona, ali bio je zanimljiv, atraktivan i – savladiv. Tražimo mesto gde ćemo da pauziramo i nešto prezalogajimo, savladavamo još jednu krivinu, a iza krivine nailazimo na usamljenu kamenu kućicu. Pored nje je crevo iz kojeg obilno otiče voda. Odlično mesto za kratak predah; uspeli smo da se rashladimo, umijemo, popijemo vode, užinamo..

Okrepljeni nastavljamo vožnju. Približavamo se našem cilju i sve sam nestrpljivija. Goran kao da ne veruje da nas čeka uređeno mestašce, pa kad smo zastali pored table s natpisom Tamare i u daljini ugledali dve-tri stare kamene kućice, upitno me pogleda: I? To je to tvoje Tamare? Dve-tri stare kućice i štalice??

„Idemo još malo“, dodajem, „videćeš da je super, čitala sam da je pored starog sela Tamare izgrađeno novo mestašce od kamena, lepo uređeno, popločano. Ima kafića i prodavnica, a može i da se prenoći u nekom od pansiona“. Vidim da je Goran sumnjičav, sigurno misli – šta li sam sad umislila, da usred ove nedođije i kamena ima neka lepa varošica? Ima, ima, videćeš i sam.. Usledio je blaži uspon, potom još jedan, pa su nam put preprečile kravice, njih smo zaobišli, a onda se pred nama pojavila tabla sa oznakom da imamo još 700 metara do restorana. Konačno! Blizu smo! Videćemo Tamare, a ni sama ne znam zašto mi je to toliko bilo bitno. Sve vreme me pratio osećaj da će mi se jako dopasti i taj osećaj me ni jednog trenutka nije napustio.

Stižemo do preslatke, tipski uređene varošice, i ulazimo u samo njeno srce – na popločanu uličicu i maleni trg. S obe strane su lepe kamene kuće, u njihovom prizemlju su kafići i prodavnice a natkriljuju ih gromadne stene i planinski vrhovi. Sve deluje vrlo prijatno, pitomo, odiše dobrodošlicom. Srećemo i kolege-bicikliste, odmaraju u hladovini uz hladno pivo. A, šta ćemo i kako ćemo nas dvoje? Provrzmali smo se malo centralnom uličicom i trgom, obišli lepe kuće i zastali u hladovini ispred prodavnice. Dok smo se dogovorali šta i kako dalje pokraj nas su spektakularno protutnjali motoristi. Idu iz pravca Gusinja prema granici i Podgorici i u prednosti su u odnosu na nas jer znaju kakav je put dalje prema Gusinju. To nas poprilično initrigira pa smo odlučili da sledeći put obavezno i mi produžimo do Gusinja. Sad je bolje da se ne zadržavamo mnogo jer dan brzo odmiče a ne bismo da kroz kanjon vozimo po mraku. Zato bolje da preskočimo odlazak u restoran na ručak jer bi se previše opustili, već da uđemo u prodavnicu i potražimo nešto za jelo.

Goran je ostao ispred prodavnice a ja sam ušla unutra. Dočekali su me gazda i njegova deca, velika i mala. Svi su veoma srdačni, gostoprimljivi, nasmejani i na usluzi. Gazda se široko smeje, pokazuje i dva zlatna zuba. Ruke nemoćno širi kada pokušavam da razgovoram s njim na engleskom, ali tada se uključuju deca, jer oni svi odlično znaju engleski. Između ostalog, kupujem i flaširanu vodu. Punionica je u blizini, a na flaši piše Tamare. Evo nešto autentično, baš sa ovih prostora.

Gladni smo, očigledni smo se dobro umorili. Nisu ti usponi i serpentine ni malo naivni. Sad da vidimo kako će sve to izgledati u povratku. Dobrano smo se najeli i sve zalili kokakolom i vodom i krenuli nazad prema granici i Podgorici. Sad je već sve drugačije jer smo se s putem dobro upoznali i odlično napredujemo. Na granici ponovo prolazimo kroz ubrzani kurs albanskog a na crnogorskoj granici policijski službenik je vidno raspoložen za razgovor s nama i zainteresovan za detalje naših mnogobrojnih vožnji. Pričali smo mu gde smo sve bili zahvaljujući našim biciklima i ljubavi prema biciklizmu i prirodi, znatiželjno nas je slušao, povremeno prekidao pitanjem, i na kraju nam kratko rekao: „Ma, svaka vama čast!“

Kada smo se izvukli iz ralja stena koje su nas nadvisivale pojavilo se podgoričko sunce i vrelina. Evo i nas, kao da smo se dovikivali i hteli svima da ispričamo kako nam je lepo bilo u tih 78 kilometara i 800 metara uspona… A sada na zasluženi sladoled, tačnije – veliku porciju sladoleda, – pa da smišljamo neke nove avanture… Idemo dalje, naravno…