Ne znam šta me više zaintrigiralo, da li naziv udruženja “Klub Salamandra”, ili što su stazi za brdski biciklizam dali ime “Baberijus”… Ili, možda, to što konačno možemo negde da vozimo mtb a da ne moramo da ustajemo u 5 i putujemo iz Beograda najmanje tri sata, pa opet po završetku vožnje toliko nazad…? Dobrano me sve to privuklo i eto me u nedeljno jutro, 21. maja 2017. u Ralji, gde je zakazan start II mtb krosa “U srcu Šumadije”.
Kiša se pošteno ispadala tokom noći, čini se da se ovog proleća bez kiše ne može. Jutro je prohladno, mračno, vlažno, neba olovnog. Pomislih kako je ovo možda dobra prilika da se u šumi susretnemo sa salamandrom, gušterom daždevnjakom crnog tela s velikim žutim pegama. Istina, pojavljuje se tokom kiše, ali je izrazito noćni tip, što mi nikako nismo, te ćemo ovo druženje ostaviti za neku drugu priliku. Brzo stižemo u Ralju, a kad tamo – lepo iznenađenje: okupio se popriličan broj ljubitelja brdskog biciklizma među kojima i nekoliko devojaka. Baš super, imaću društvo dama, kojih je jako malo u ovoj ekstremnoj sportskoj aktivnosti. Brdski biciklizam je izuzetno naporan sport, ali samo za nespremne, naravno, tako da ni sa ženama koje se njime bave nije lako – ako si nespreman, naravno. Usledila je priprema za vožnju, upoznavanje, fotkanje, nekoliko prigodnih reči organizatora i zvaničnika, te krenuli.
Prvih nekoliko kilometara je asfaltni uspon. Ne bi tu bilo nikakvih problema da ja nisam, po svom dobrom starom običaju, eksperimentisala dan pre u teretani. Kako sad to da vam objasnim… Evo, ovako ću: svojevremeno, odem ja tako u vrtić po mog mlađeg sina, pitam ga “Matija, gde ti je autić što si ga jutros poneo od kuće?”, a on kaže: “U guznom džepu”. Na moj začuđen pogled Matije reče: “Šta, nikad nisi čula za guzni džep?!”.. Mislim, sad znate kakav sam ja problem imala i da li treba da odgovaram na vaš upitni pogled.. A samo sam uradila nekoliko serija iskoraka napred, pa u stranu… Nižu se tako kilometri i meni bi lakše kad smo skrenuli na zemljani put; bolje su se amortizovala “poskakivanja”. Odmah kreću i blatnjave barice kojima se uvek otvoreno i iskreno radujemo. Tu mi se negde, u vožnji posred bara ili zaobilaženju preko mokre uvaljane trave, pridružio Miloš, član sportskog tima Mtb Družina iz Inđije. Nije bilo teško naći zajedničku temu – pa, na biciklu smo, zar ne, i počele su da se nižu razne priče i dogodovštine koje smo oboje do sada iskusili. Bilo je tu i bolnih iskustava, ali prošlo je, pa nećemo o tome. Sada nastavljamo našu današnju mtb avanturu i ubrzo dolazimo do prvog skretanja u šumu. Tu zalazimo u jedan potpuno drugačiji svet: staza je blatnjava, klizava i zahteva dopunski oprez, posebno na spustu.
Ni u jednom trenutku ništa nije prepušteno slučaju, uz stazu je na svako malo izvirivao neko od organizatora, pogotovo na raskrsnicama. Tako je bilo i na jesenjoj vožnji “Gučevska MTBitka”, i ta briga vozačima mnogo znači i pomaže. Na nekoliko mesta je stavljena traka koja je sprečavala prolaz u tom pravcu. Posle smo saznali da je potok prema kojem vodi staza prilično nabujao i domaćini nisu hteli da rizikuju i izazovu nekom nesmotrenošću padove, povrede, veće tehničke probleme, te smo te delove treka zaobilazili.
Prva pauza bila je pored kombija, gde nas je čekalo osveženje, banane i sokovi. Tu smo dali i prve intervjue , prve utiske o stazi. Na pitanja: “Da li vam smetaju kiša i maglovit dan? Kako vam se sviđa staza kojom vozite?”, šta drugo da odgovorim do li “Kiša? Pa, i kiša je deo prirode! Nećemo da se povlačimo u očekivanju idealnog, nemamo više izgovora za nebavljenje sobom!” A, staza “Baberijus”? Taman prilika i da saznamo nešto o istoriji ovog dela Šumadije. Dakle, u III veku n.e., u rimsko doba, ovde je bio jedan od najvećih rudnika olovno-cinkane rude – Demessus. Rudnicima je upravljao rimski upravitelj Baberijus, po kojem je i selo Babe dobilo ime. Legenda kaže da je Veliki Baberijus na ovim prostorima i sahranjen, sa svim svojim zlatom i kočijama. Negde sam pronašla podatak da je, u svoje vreme, i rimski car Dioklecijan bio u poseti ovim rudnicima. Haj’mo dalje, nema zadržavanja, lepše je kad se krećeš. Već izdaleka vidimo skretanje na široku makadamsku stazu, tu su nas i opet dočekali domaćini, pokazali nam put kojim dalje treba da vozimo i ponudili da se osvežimo vodom, sokom, a nije izostala ni druga energetska potpora.
O, kako je to dobra vožnja bila! Ispred nas su zeleni brežuljci, a pogled se u daljini spaja s obrisima Kosmaja. Sve više uživamo i sve glasnije i otvorenije iskazujemo svoje zadovoljstvo. Pored mene vozi Veljko, dečkić od 8 godina, odlično se snalazi na krupnom makadamu, njegove nožice u tankim patikama hrabro gaze pedale na jačem usponu. Bori se Veljko. Ja svako malo stajem da fotkam. Sustiže me Ivana, hajd’ da napravimo jednu zajedničku.
Vidim zgrčenu figuru bicikliste nasred puta – to je Miloš zalegao preko staze ne bi li napravio što atraktivniju fotografiju. Ulazimo u selo gde domaćini uživaju u proletnjem suncu, a raspomamljeni psi gnevno guraju glave među tarabe. Kapije su zatvorene. Uh… Ne volim kad mi se psi muvaju oko točkova i besno laju. Još manje volim one koji bezglasno jureći stignu do mojih pedala… Dobro je, ostalil su iza mene ovaj put. Usledio je uspon, pa još jedan prolazak kroz šumu stazom koja je bila više nego odlično obeležena. Od koje je to važnosti najbolje znaju upravo oni koji “tumaraju” šumama i gorama, gde skretanje sa zadatog pravca može da bude vrlo neprijatno iskustvo, moguće traumatično i za mtb vozače i za organizatore ovakvih manifestacija.
Izlazak na asfalt značio je i da će ubrzo kraj današnje vožnje. Iskreno mi je bilo žao što se rastajem sa ovom divnom stazom zanimljivog imena, s mojim prijateljima i organizatorima krosa. Impresivan doček od strane domaćina, uvažavanje kakvo se retko doživljava, još pitanja u njihovim očima, sve je to bio dodatni razlog da poželim da i opet ovde dođem.
Mogu da kažem iz srca, iz duše, očiju punih lepote, usta punih hvale: Bio je ovo poziv koji se ne odbija! Hvala svima! Do nekog sledećeg susreta…