I, što bi rekao moj tata: Zašto si išao, ako te nisu svi videli da si bio?! Tog nas je martovskog dana cela šuma i čula i videla, orio se Rudnik od našeg smeha! Pod nogama se valjalo još prethodne jeseni popadalo lišće, sada zarobljeno među proplancima i razbacano po puteljcima.

Ova je naša pešačka akcija izvedena 5. marta 2017., a sve u znaku dana koji dolazi – famoznog Dana žena. Kažem “famoznog” zato što obično oko ovog datuma krene i “poplava” različitih razmišljanja i poimanja “velikog praznika”. Iskreno, svako ima pravo na svoje mišljenje i, što da ne, da ga javno iznese. Kao, zašto samo jedan dan, zar ne bi trebalo da se žena “slavi” svaki dan i da je svaki dan njen… Pa, trebalo bi, nije zabranjeno: taj jedan dan nikako ne znači da ih žena nema još mnogo mnogo. Meni lično nije jasno čemu toliko polemike?! Petnaesti februar je obeležen kao Međunarodni dan dece obolele od malignih bolesti, a niko nije pitao zašto i ostali dani u godini nisu dani dece obolele od malignih bolesti. A trebalo bi da se svi pitamo i učestvujemo, svako na svoj način, u pomoći dečici i njihovim porodicama da se lakše izbore sa takvom nemani kao što je rak. Ne poredim ja ovde ništa ni sa čim, i inače su u mnogim situacijama poređenja nepotrebna i besmislena; prosto sam pokušala da na ovaj način predstavim svoja razmišljanja na temu nečega što se zove Poseban Dan. Dan kada se skreće pažnja. Pa, evo, solomonsko rešenje: nećemo da skrećemo pažnju na žene; neka svaka od nas nađe način da skrene pažnju na sebe, neka to bude nešto lepo, dovitljivo, raskošno i ženstveno. Ali, bolesna deca ne mogu sama: zato hajde da mislimo na njih i uputimo im zdrave misli i najbolje želje za brz i kompletan oporavak i ozdravljenje!

U stvari, da se vratimo još dve godine unazad i da se podsetimo baš tog dana, 8. marta, kada smo s Vladom, po hladnom danu i bogato napadalom snegu, krenuli u osvajanje nekih od vrhova Rudnika, planine koja dominira Šumadijom. Dubok sneg je uticao na odluku našeg vodiča da skratimo turu, te se tako i ne sećam da li smo osvojili i jedan vrh. Iii, što bi rekao jedan moj prijatelj, ne moraš baš sve vrhove da osvojiš. Hm… Elem, na putu ka nekom od tih neosvojenih vrhova prolazimo kroz naselje Grab, pa pored lovačke kuće. Ispred kuće traktor. Iz kuće izviruju zagrejani obrazi. Dimnjak se puši, deluje vrlo prijateljski. Ja ne mogu da odolim traktoru. A, i zašto bih, sad me sigurno neće odvesti u njivu, da s dedom skupljam seno!  Upoznali se tako s više nego druželjubivim rudničkim lovcima, članovima Lovačke sekcije Blaznava. Ovaj su osmomartovski dan izabrali da se druže u svojoj Kolibi pod Grabom – tako tepaju kući. A, izgleda da su, i ne znajući, izabrali da se upoznaju s nama!

Čini se da smo ostavili dobar utisak na njih, jer kako drugačije objasniti to što smo dobili poziv za još jedno martovsko druženje? Lupi dlanom o dlan, dogovor je pao i mi smo opet među našim prijateljima. A tu je i traktor. Zoran, jedan od naših domaćina, svojim se drugovima hvalio kako sam mu ja koleginica. Kako koleginica, pitaju ga? Ma, isto vozi traktor kao i ja. Odgovara Zoran. Šta je i kako bilo prosudite sami, fotke će vam mnogo toga reći. Ja samo da dodam da me dobro raspoloženje ne napušta. Vidimo se i opet. Jasno je kao dan, biće to tradicionalno ranoprolećno druženje.

Pozdrav, do sledećeg susreta!