Kakve su vaše šanse da budete “van dometa”? Da li se grčevite držite “kruga dvojke”, ili ste iskoračili u nepoznato i neizvesno? Kako merite svoj svet – da li poput žabe koja iz bunara vidi parče neba i ne pokušavajući da se popne uz klizave zidove i proširi svoje obzorje? Čeznete li da umnožite svoje bogatstvo – da vaše polje sloboda bude još veće?

U jednom trenutku ja ne prihvatam pruženu ruku jer želim da sama izvedem taj deo spusta s planine, da se oslonim na svoje sposobnosti, da procenim svoje mogućnosti. „Nisi prihvatila moju ruku, pitanje je da li ću ti je više ikada ponuditi!“. Samo sam delić sekunde zastala, iznenađena silinom negativnosti koja je iz te jedne jedine rečenice izbijala, snažnim besom koji se jedva otimao kontroli. Nastavila sam još obrazrivije da silazim niz strme litice, još odlučnija da to izvedem besprekorno. Povremeno sam se i rukama pridržavala i vrlo oprezno tražila oslonac za sva četiri ekstremiteta. Nailazim na uglačano vlagom orošeno kamenje, delimice po rubovima prekriveno mahovinom. Nagib je sve veći, tražim način da savladam i ovu prepreku. S leve mi je strane bodljikavi žbun iza kojeg – o, iznenađenja! – proviruje nasmejano lice nepoznatog planinara, koji se kreće u pravcu suprotnom od mog, i koji dobro poznaje opasnosti koje vrebaju na ovom delu staze. Bez ikakvog komentara me hvata za ruku i spušta na sigurno, sve vreme me pogledom ohrabrujući. Kratko je to trajalo, ali ritam srca tog čoveka i njegovo lagano klimanje glavom u znak pozdrava, pre no što je nastavio s usponom na vrh planine, ostavilo je na mene neverovatno jak utisak. Mnogo sam puta posle tog dana razmišljala o ovom susretu i gestu nepoznatog čoveka. Razmišljala sam kako taj gest možda niti ne bih prepoznala kao nešto posebno, da pre toga nije bio onaj prvi utisak, gde je pokušano da mi se objasni da „ko mi je kriv kad ne znam kad se i od koga nikako ne odbija pružena pomoć, jer to može da znači da na pomoć više neću moći da računam“. Možda ipak da se nadam da je svako od nas iz ovog izvukao dobru pouku. I, da kažem još nešto „u svoju odbranu“:  Nisam ja mogla da pogrešim: ja ništa nisam ni znala! Mogli su da pogreše samo oni koji su me učili.

Tako sam vešto odgovorila na pitanje Ivice Drobca, urednika i voditelja emisije Van dometa na Radio Laguna, da se čak i meni dopalo! Dakle: Da li mislim da sam negde pogrešila u svojim dosadašnjim outdoor-zanimacijama, i da li bih sada, ako bih mogla nešto da menjam, krenula nekim drugim putem? Eto, moj odgovor je bio više nego iskren, i vrlo je jednostavan: išla sam za svojim ljubavima i snovima, i prepustila sam se ljudima kojima sam verovala! Nikada, ali baš nikada se nisam pokajala zbog svojih odluka. Zašto? Zato, što kad jednom donesem odluku. ja stojim iza nje i vrlo sam druželjubiva s onim što ona iznedri. To sam sve ja i tako ja živim. A, u audio-magazinu Van dometa, radio-emisiji u kojoj se priča o povratku prirodi i aktivnostima na otvorenom, gostovala sam 11. februara 2018., na poziv njenog urednika i voditelja Ivice Drobca. Bila je to odlična prilika da se osvrnem malo unazad, setim se aprila 2017., početaka moje ZvoNcare, Njenih neveštih prvih koraka, posrtanja, otimanja, u nekim trenucima možda i odbijanja pomoći, ali sve s idejom da se što više oslanjam na vlastite snage, da jačam, a ne da slabim, da osnažujem s ljudima koji mi žele dobro, uživaju u mom napretku i u tome što svoje snove živim na javi. Da budem s najboljima.

To osvrtanje unazad može mi dati odgovore na brojna pitanja u trenutku kad nesigurno zastanem i razmišljam kako dalje. „Važno je znati kuda ideš“, poručuje mi moj prijatelj Željko Klepić: „Sjeti se, ima još puno novih stvari za napraviti!“, i to je rekao. A, ja slušam. Slušam Željka, ali i pratim ruku koja mi se pruža, tražim neprimetno klimanje glavom u znak odobravanja, prodoran pogled koji me „podigne“ u trenutku kad bih možda poklekla. Sada sam mudrija, zrelija, ne odbacujem ni jedan gest dobre volje mojih prijatelja. Prihvatam i kritiku, jer – žensko k’o žensko – prepusti se, pa joj posle neko drugi kriv za propuste i promašaje. Biramo da tog lošeg bude što manje, a i kada ga ima – da ga pretvorimo u svoje dobro. Da i dalje pronosimo dobar glas šume i planine, da se družimo kroz bicikliranje i planinarenje, s mirisom zemlje u nosnicama i bojama livade u očima. Da se približimo sebi, svojim korenima, da budemo na „ti“ s prirodom iz koje smo potekli, da je nosimo u sebi s neskrivenim zadovoljstvom i ponosom. Rečenica poput ove: „Ti i pripadaš toj tvojoj planini, i bolje da i ne silaziš sa nje“ i koja je trebala da zvuči podrugljivo i omalovažavajuće, neka za nas sve bude stimulans i dobar vodič kroz život.

Ostaje poziv da i dalje, zajedničkim snagama i na javi, ispunjavamo svoje želje, maštanja i snove.

Vaša Emira