“Kušoooooo, ona psuje!” To kaže Dragan dok “pliva” po tarskom blatu i jedva zadržava bicikl da ne prokliza. “Psujem, lakše mi tako, vidi kako je ovo zeznuto!” – to kažem ja, nakon što sam se jedva izborila sa hipoglikemijskom krizom i nastavila vožnju. Vožnju? Hm… Ako to nekome liči na vožnju, onda dobro. Istini za volju, bilo je tu slobodnih padova, uklizavanja u tuđe točkove, valjanja po blatu kao u onom pompeznom rvanju, gde se na kraju borbe prepoznaju samo beonjače i zubi, propadanja na mestima gde bi trebao da bude put, ali ga, u stvari – nema. Odnela ga voda.

I, ‘ajd’ sad, ispočetka. A taj početak mi se munjevitom brzinom “izvrtio” u momentu kad sam bespomoćno sedela na biciklu na sred šumskog blatnjavog puta, dok je kiša nemilice padala i hladnoća nas sve više zamotavala. Gladna sam već duže, ali nikako da nađem mesto zgodno da se zaustavim i nešto pojedem. Sve odlažem taj trenutak, ali… sve ima svoje zakonitosti. Tako je moje telo, koje me bezuspešno upozoravalo, u jednom trenutku izgubilo strpljenje, ušlo u “debelo crveno” i više ni makac! Prilazi mi Goran, vadi iz ranca kutijicu sa suvim smokvama, hrani me, i već nakon dve-tri minute “tera” da nastavim sa vožnjom. Valjalo bi što pre završiti današnji mtb-dan, jer ovi majski praznici pretvaraju se u zimske radosti. Sneg samo što nije.

 

 

Godina je 2014. Grupa ljubitelja planinskog biciklizma, fribajkera, pristigla je na Taru da tri majska dana provede na ovoj planinskoj lepotici. Ima nas sa svih strana Srbije i Bosne, a “glavni među jednakima” je naš prijatelj Veselin – Kuša, koji planira rute kojima ćemo voziti, i vrsni je mtb-vođa. Na planini je teško sve predvideti, pogotovo kad se radi o vremenu, jer pod dejstvom atmosferskih (ne)prilika mogući su i događaji koje baš i nismo priželjkivali. Danima unazad je vreme prilično promenljivo, obilne su kiše, smenjuje ih sunce, pa da vidimo ko će biti istrajniji. Na vožnje krećemo sa lokaliteta Predov Krst, sa nekih 1070 m nadmorske visine, jer je to odlična polazna tačka za mnoge atraktivne destinacije grebenima ali i šumskom utrobom Tare. Istina, ovde je i stanište mrkog medveda, i sigurno nećemo biti dobrodošli, ali računamo na to da tu vrste “divljine”, kojom bi narušili medveđi mir, nemamo.

Inače, kažu da je Tara ime dobila po bogu Taru, koji je izabrao da svoj božanski život proživi baš ovde; darivao je planinu svojim imenom i tako je učinio posebnom.

Tara se nalazi u zapadnoj Srbiji, pripada grupi podrinjskih planina, a nacionalnim parkom je proglašena 1981. godine. Čuvena je po svojim četinarskim i listopadnim šumama, raskošnim pašnjacima, obilju flore i faune. Ovde je Josif Pančić 1875. godine otkrio vrstu četinara, endemski relikt, “ledenu lepoticu”, kako joj je tepao, i koja je kasnije dobila ime po njemu – Pančićeva omorika. Josif Pančić je umro 1888. godine i sahranjen je u sanduku od omorike, na vrhu Kopaonika koji je nazvan – Pančićev vrh.

Lepotu Tare upotpunjavaju i reka Drina, jezera Perućac i Zaovinsko. Sve ćemo to videti u ova tri dana; na raspolaganju nam je zaista nepresušno prirodno blago, ogromno prostranstvo i nebrojeno predivnih vidikovaca. Destinacije su brižljivo birane. Pa, da krenemo.

Ideja je da za tri dana vidimo Taru iz raznih uglova, da osetimo “puls” planine na naš, fribajkerski način. Bicikli nam pružaju popriličan komfor, skoro sve staze su nam dostupne i možemo dnevno da pređemo velika područja. Livade su preplavljene raznobojnim cvećem, vazduh miriše na kasno proleće, druženje je odlično i sve se čini da će nas loša vremenska prognoza zaobići. Ili – neće?

Moje mtb-iskustvo je neveliko, baš kao i poznavanje planina, i sve što vidim je za mene novi izvor bezgraničnog uživanja. Obilazimo vidikovce s pogledom na Drinu i Perućac, vidljivost nije najbolja jer je dosta tamnih oblaka i teške sumaglice koja zaklanja pogled ka reci, jezeru i okolnim vrhovima. Bez obzira, svi uživamo. Meni posebno zanimljiva je koliba u šumi, u blizini vidikovca Bilješke stene, sagrađena za potrebe snimanja filma “Ptice koje nikad ne polete”. Dobro se sećam mnogih kadrova iz tog filma, koji izazivaju u meni neobičan miks emocija: i tugu i radost i bol i nezaborav… Radim u bolnici, na odeljenju gde se leče deca obolela od leukemije, i često pomislim koliko bi im značilo šumsko okruženje i sloboda koju samo u kontaktu s prirodom možeš da osetiš… Kućica je uvek otvorena, te smo i mi ušli da osetimo miris slobode koji se u nju uvukao.

 

Čuveni pogled sa Banjske stene nikoga od nas nije ostavio ravnodušnim, kao ni onaj sa vidikovca Sjenič. Unutrašnjost planine je “okupirana” bogatim, zdravim šumama kroz čije se krošnje sunce teško probija. Povremeno nas rashladi i kratkotrajan pljusak, ali sve je prilično podnošljivo. Prelazimo i nabujale planinske potoke, i to je posebna atrakcija. “Uvalili” smo se i u polje sremuša – ala je to mirisalooooo!! Napunili i rančeve sremušom, trebaće uveče za salatu.

Šumski kolski putevi su dobrano blatnjavi, no niko se ne žali, pogotovo kad smo nekoliko puta sreli vredne šumske radnike i njihove pomoćnike – rasne planinske konje. Neobičan je to osećaj, zateći se na takvom mestu, čini se daleko od civilizacije, i negde u prošlosti. Nama se taj povratak u prošlost baš često dešava.

 

 

 

Prođoše tako dva dana, uspeli smo da se “provučemo” bez velikih vremenskih oscilacija, ali onda dolazi i taj treći dan. Jutro lepo, čak ima i sunca, ekipa spremna za još jedan super-tarski dan. Krećemo u penjanje, velika je vlaga, nije lako, trajaće to. Ima nas spremnih za jače napore, ali i onih koji su nakon nekog vremena odustali. Kasnije sam se u toku dana nekoliko puta njih setila i pomislila – kako bi sad “gurali” po ovoj kaljuži i nemilosrdnoj, hladnoj kiši, u tankim patikama i neodgovarajućoj opremi?

Kako vreme odmiče, sve je hladnije i kiša sve jače pada. Dolazimo do delova puta koji su se pretvorili u klizišta i nestali negde u dubini šume. Na nekoliko mesta tražimo alternativni “put”, tj prolaz kroz skoro neprobojno granje. Oči zaklanjamo rukama i saplićemo se o izdžikljalo šiblje otežalo od kiše. Put sad vodi na dole, brojne su serpentine i jedva održavamo ravnotežu. Kad god ugazim u trag točka ispred sebe, blago “zaplešem”, ali i uspevam da se izborim sa situacijom. I gladna sam. Velika je potrošnja energije, a ja nikako da zastanem i malo se revitalizujem. Pa, kao, gde ću u blatu, pa kao kiša pada, pa je hladno, pa sve tako, neki bezvezni izgovori. I onda – blokada! Neka me snažna sila zaustavila u sred te kaljuže, i više se nije postavljalo nikakvo pitanje, i više nije bilo izgovora. Kiša je nemilice padala po meni, bila sam mokra “do ispod gaća”, stopala su mi šljapkala u patikama punim vode i mokrog peska. Ruke sam nemoćno spustila uz telo i jedino očima mogla da govorim. Nekoliko suvih smokava, izvanredan trenutni dotok energije, i mogla sam da nastavim. Uh, kakvo iskustvo! I idem dalje, polako, i ispred mene i iza mene su moji prijatelji, malo psujem jer se i malo plašim, i onda ona čuvena Draganova rečenica s početka priče… Ma, daj, šta prenosiš moje psovke, kao da je to čudo neviđeno, prosto je to način da malo kanališem negativne naboje. Gledam čoveka ispred sebe, i u sledećem trenutku on nestaje, i ja se sad pitam da li mi opet nije dobro, ali onda vidim da su svi oko mene “poskakali”, i sa drveta ispod puta koji je na tom mestu odronjen “skinuli” našeg druga koji se tu zakačio zajedno sa svojim biciklom. Kakva sreća!!! I kad sam videla da je sve dobro završilo, vadim fotoaparat iz pet zaštitnih kesa i napravih tu nekoliko fotki. Da se pamti.

I spustismo se nekako do Predovog Krsta, polusmrznuti, polugladni, pravac na presvlačenje, grejanje, pa kući. Sa gomilom blatnjave prtljage idemo prema autu koji prekrivaju prve pahulje snega.