“Šta radiš ti ovde? Trčala si? Koju stazu? I, kako je bilo? Šta si uradila?”… Uuuuhhhh… Koliko pitanja… Da, da, trčala sam, i to srednju stazu, dakle 19.5 km i 950 visinskih metara, i bila sam prva u mojoj kategoriji – ako se na to misli kad je pitanje – šta si uradila… “Ma, ništa ti ne bi uradila da ti nije ovog čoveka pored tebe, Tvog Gorana, njemu da za sve zahvališ!”… Jes’, vala, sve je to tačno; da nije Gorana koji podržava moje sportske aktivnosti – i biciklizam, i planinarenje, i trčanje, ko zna gde bih bila… Možda bih išla na foto-safari u Keniju, možda bih bila među prvim “civilima” na putu za Mesec, možda bih jedrilicom preplovila Atlantik, skupljala pse-lutalice, a možda … Ma daj, koga je to briga – šta bi bilo kad bi bilo, i da li si ti to ljubomoran, i da li bi i ti ovakvu nekakvu koju bi pratio na njenim aktivnostima i onda bi drugi govorili – Blago njoj što ima Tebe… I, manimo se sad toga, već da vidimo gde smo i šta radimo na današnji dan, u subotu 19. oktobra 2019. godine!

 

 

Nalazimo se ispred planinarskog doma “Đorđe Živković”, na 410 mnv, u samom srcu izletišta Grza nazvanom po istoimenoj rečici koja ovuda protiče. Došli smo na obronke Južnog Kučaja da učestvujemo u 7. kolu Treking lige Srbije – “Grza 2019”. Od organizatora, PK Javorak iz Paraćina, dobili smo detaljna uputstva kako stići do mesta za start: dakle, izletište Grza je na 20. km magistralnog puta Paraćin-Zaječar, a Dom na četvrtom km od samog ulaska u izletište. Upustva vrlo precizna, a ni mi nismo ovde prvi put, tako da je naše putovanje od Beograda do Grze bilo lepo, efikasno, bez dileme. Ekipa s kojom sam došla je četvoročlana: Milica i Peđa, supružnici, odlučni da ishodaju srednju treking-stazu, Goran, koji će da vozi bicikl kučajskim bespućem, i ja, koja ću i opet da se okušam u planinskom trčanju.

Prvi put učestvujem kao takmičar u Treking-ligi Srbije, pa je logično da sam se malo i zainteresovala – o čemu se tu, u stvari, radi. Dakle: “TLS je takmičenje Planinarskog saveza Srbije koje čini skup planinarskih akcija u toku godine, na kojima se planinari takmiče u prelaženju različitih staza trčanjem ili pešačenjem, uz pomoć mape koju priprema organizator i uz nužnu orijentaciju. Sve staze su označene planinarskim markacijama. Pravila TLS nalažu da takmičari moraju proći zadate kontrolne tačke u određenom vremenskom limitu, na jednoj od tri unapred određene staze, po redosledu koji određuje pravilnik svake trke posebno. Za trasu trke koriste se već postojeće planinske i pešačke staze. Organizator kola TLS mora trasirati tri staze dužina 10-20 km (mala staza), 20-30 km (srednja) i preko 30 km (velika staza). Sve staze moraju biti kružne, sa zajedničkim startom i ciljem” (preuzeto sa sajta PSS).

I, nađoh se tako pred prijavnim stolom, preuzeh startni paket – mapu staze, list sa osnovnim uputstvima, učesnički karton, bedž, i pozdravih se s prijateljima iz kluba čiji sam član i pod čijim imenom danas trčim – PK “Azimut” iz Beograda. Sunce se spretno probija kroz razgranatu šumu, reski planinski vazduh ispunjen je nestrpljenjem, i, konačno – dat je znak za start trke! Na startu pravi “krkljanac” – blizu 400 planinara, trkača, šetača, kreće u prve metre vrlo jakog i prilično blatnjavog uspona. I doslovce je to bilo “usko grlo” i baš sam pomislila kako se već na startu vidi moje neiskustvo, jer sam bila potpuno na začelju, a ispred mene i deca i stariji, i sporiji, i brži, pa čak i nekoliko pasa. Postepeno uspevam da se izborim sa blatnjavim i klizavim metrima, polako pretičem, ubrzavam, nagib je sve umereniji, moje kretanje sve brže, a sa prvim “izravnavanjem” počinjem i da trčim. Prija mi, raspoložena sam, odmorna, noge me dobro služe i očekujem lepu trku.

Stižem do prve kontrolne tačke i stajem u dugačak red da mi se u učesničkom kartonu pečatom i potpisom overi KT1. Mnogi koji su došli iza mene nestrpljivo prolaze pored svih, ubacuju se i “poturaju” svoj karton. Gledam to guranje vrlo pasivno, razmišljam kako mi je previše agresije, drskosti i bezobrazluka u svakodnevici i da nisam spremna na to “laktanje” i u šumi, a onda pomislih da ima ljudi koji verovatno žive za ovakve trenutke i da je njima možda ovo sve što imaju od života. Otkud znam… Ne želim da razmišljam o njima, imam ja svoj život, svoju lepotu življenja, svoje brige i probleme…

 

I nastavljam tako narednih 6 km prema KT2 prelepim šumskim putem, sve penjući se. Ima poprilično kamenja na stazi, ima i popadalog granja i stabala, lepo mi je, zaobilazim, preskačem, sustižu me ili sustižem, s nekima i razmenim po koju reč, uglavnom su svi druželjubivi, barem na najvećim usponima kad se sporije ide ali se lepše druži. Šuma je neopisivo lepa, u raskošnim bojama jeseni, premda opalo lišće poprilično skriva kamenje i korenje. Tako se javljaju i prvi padovi, vrlo zvučni, psovke na sve strane, čudne reakcije (“Zašto organizatori nisu sklonili ovo granje sa puta?”), ali nema težih povreda. Dobro napredujem, evo me i na vrhu Vis sa predivnim, predivnim pogledom na okolne planinske vrhove i brežuljke. Uživam samo trenutak, jer ima dosta nezgodnog kamenja, tu se vrlo oprezno ide, kreće strm spust, mestimično rizičan zbog sipara. Ovde me mnogi sustižu jer su spretniji, sigurniji, na nogama im trejl patike sa kramponima, što se za moje baš i ne bi moglo reći da su pravo rešenje za ovaj teren. Trudim se da uprkos svojim nedostacima održavam koliko-toliko korak sa grupom koju sam “odabrala” da sam im približna po brzini i spretnosti. Markacije jesu dobre, ali ne toliko uočljive i učestale kako bih ja volela, tako da ne bih da trkači ispred mene mnogo odmaknu, nekako su mi dobar reper da sam na pravom putu… Pa, dobro, ja to tako…

Već smo poprilično dobili u visini, pa smo se spustili, pa nas evo na KT2, tu ima i vode, možemo i da se zasladimo čokoladnim bananicama, pa hajd’ dalje. Izlazimo na kratku asfaltnu deonicu, sve vreme je blagi uspon, malo trčim, pa brzo hodam, a zatim ponovo ulazimo u šumu. Srećem se s ekipom koja ide na malu stazu, svi su vrlo lepo raspoloženi, ali se nakon 4 km, na KT3, razdvajamo. Tu je raskrsnica gde se Mala staza odvaja od Srednje i Velike, pozdravljam se s mojim novim poznanicima i nakon overe kartona nastavljam prema KT4, koja je usledila vrlo brzo. Nakon kratke stanke i osveženja, umerenim usponom i tempom idem u pravcu Javoračkog Vrha, koji je na 927 mnv. Dakle, krenuli smo sa 410, i već po ovom podatku je vidljivo kako dobro napredujemo u usponu. Nešto pre vrha skrećemo levo prema Malom Javorku, ponovo oprez zbog kamenja, sad se sve više spuštamo, ima mnogo lišća, lepo je, šareno, prilično toplo, ja sam zadovoljna, premda na jačem spustu povremeno osetim igličasto probadanje u desnom kolenu. Tu negde je bila i vanredna kontrola (tzv “revizija), ali nisam sigurna gde.. Sećam se da je bila raskrsnica u sred šume, da se put odvajao u levo, ali je bio i jedan u desno, ali gore. Vidim – svi idu levo, za svaki slučaj pitam “revizore” kojim putem se trek nastavlja, nisu baš bili raspoloženi za razgovor, ali jesam ja, pa mi odgovoriše da slobodno nastavim levo.

Ubrzo stižem i do KT5 i slede poslednji kilometri do cilja. Uživam u šumi, u njenim bojama i zvukovima, pratim Milicu koja se vrlo vešto spušta niz jaku strminu. Čujem muziku koja dopire od strane planinarskog doma i znam da sam blizu. Zvuk se pojačava, još samo malo, nekih tristotinjak metara, ali prilično nezgodnih, klizavih, ja sam oprezna, ne želim na kraju da negde nespretno pogrešim i povredim se. Nakon srećnog spusta prelazim drveni mostić preko Grze, susrećem se sa mnogo izletnika koji šetaju, trčim i dalje, prolazim KT6 koja je za trkače na Velikoj stazi, još malo stepenicama, i pravo pred zapisnički sto.

Prijavljujem se, pružam na uvid svoj takmičarski karton, sve su kontrolne tačke uredno overene, ne mogu da izdržim, pitam kakav mi je plasman, i dobijam odgovor koji sam i priželjkivala – da, imam najbolje vreme u mojoj kategoriji – kategoriji veteranki, da, prva sam, i da – srećna sam! A, za svoju sam se sreću sama potrudila, i za svoje želje i snove ću i dalje da se borim!

Hvala svima na bezrezervnoj podršci! Do nekog novog planinskog susreta – živeli!