Dva praznična dana s planinarima
Moje planinarske cipele samo što ne progovore. Blatnjave, izgrebane, izudarane. Koje li su bitke one vojevale, s kakvom su se vojskom sudarale? A, opet, na kraju, ili na početku, i bečki valcer na lepom plavom Dunavu igrale.
A, kako je bilo…
Nedeljno jutro i polazak put Rumunije. Prelazimo granični prelaz Kaluđerovo, i idemo prema Treskavcu. Treskavac je ugašeni vulkan i nalazi se u rumunskom Parku prirode Gvozdena Vrata. Zajedno s nalazištem Lepenski Vir, koji se nalazi na srpskoj strani Dunava, čini neodvojivu celinu. S obzirom da je ovaj vrh najviši u široj okolini, udari gromova se uglavnom završavaju na njemu. Otuda, možda, vodi i poreklo njegovog imena. “Ala je tresnulo”. Može biti…
Po izlasku iz kombija gledamo pravo na Treskavac, koji je na 755 mnv. Krećemo se obeleženom stazom, dobar uspon već od starta. Ima nas 21, mnogi odmorni i orni za brzo penjanje, ali ima i onih koji teško iza sebe ostavljaju muke svakodnevice, te se, gunđajući, postepeno odvajaju od svojih demona. Što se mene tiče, ja uživam. Ritam kretanja mi je ujednačen, a teren prilično inspirativan, i stalno me drži pod jednom vrstom fine tenzije. Staza je prožeta kamenjem koje izranja iz zemljanog terena i povremeno se pod našim koracima odronjava. Osvrćem se. Pogledom pratim razigrane kamene oblike kako se spuštaju niz padinu. Nema nazad. Idemo dalje.
Sve vreme smo okupani suncem, a vesnici proleća stidljivo pomaljaju svoje nežne glavice. Prepuštam se ovom trenutku, ovom danu. Otrgnula sam ga iz stranica dnevnika, i zarobila u svojoj utrobi. Gledam u magično vulkansko brdo ispred sebe, čini se dalekim, ali privlačnost je obostrana. Lakog koraka stižem na stene koje razuzdano natkriljuju Dunav. Kratko upoznavanje i fotografije za uspomenu. Opraštanje, do nekog narednog susreta.
Spust do magistrale, i nastavak putovanja, sve pored Dunava. Novi uspon, ovaj put na vidikovac, čije bih ime, Ciucaru mare, volela da čujem s usana našeg druga Goksija, koji mi je bio saputnik u kombiju, i od kojeg sam čula mnoge lepe, znalački ispričane priče o Đerdapskoj klisuri i njenim tajnama.
Pogled na Miroč, koji me je vratio u jedan novembar kada sam s grupom fribajkera biciklom obišla sva tri vrha, i bila srećna i zahvalna za sve doživljeno.
Put nas dalje vodi prema brani “Đerdap”, ali, pre prelaska u Srbiju, i susret sa statuom Decebala, visokom 40 metara. Decebal (“snaga Dačana”), poslednji kralj Dačana, vladao je krajem I veka. Ujedinio je dačanska plemena i dugo je uspešno odolevao rimskoj ekspanziji. Ipak, vojska cara Trajana je bila nadmoćnija. Posle pada dačanske prestonice, Decebal je izvršio samoubistvo. Time je nestala i samostalnost Dačana, a njihova zemlja postala je rimska provincija Dačija. Preko puta statue, sa srpske strane, nalazi se Trajanova tabla, kao znak pobede Rimskog carstva nad Dačijom. Tabla se vidi samo dok plovite rekom, jer je svega nekoliko metara iznad nivoa vode. Tu je, za vreme vladavine rimskih careva, u stene desne obale Dunava bio uklesan put. Kada su izgrađene brana i hidrocentrala “Đerdap” potpuno je izmenjen tok reke i rimski put je poplavljen. Prelazimo Dunav, evo nas u Tekiji, tu ćemo da prenoćimo. Dan je zaljubljenih, ili je veče uoči Sretenja. Kako god gledali, mi smo praznično raspoloženi. Odlazimo do obližnjeg restorana, na druženje uz riblje specijalitete i ostalo iće i piće. Veče odmiče, a ja moram poć’… Ma, gde ćeš sad pa ti, šta te je spopalo, to ja pričam sa sobom.. Počinje žurka u “Kabareu 13”, u mom Zemunu. Evo, sad ćemo delić atmosfere da prebacimo u tekijsku salu.
Ozbiljne pripreme, za ozbiljan ples. Bojan i ja na zamišljenom plesnom podijumu, u ritmu bečkog valcera “Na lepom plavom Dunavu”. Na nogama planinarske cipele, a u srcu ljubav. Ljubav koja se meri prevaljenim blatnjavim, kamenitim, travnatim, snežnim, osunčanim, kišovitim, i ostalim osmesima, uzdisajima, čarobnim predelima… A, naravno, i buteljkom odabranog vina, “Duša Dunava”. Za kraj miks od Harisa, i Nevena s dairama.
Lepa noć. Umiren Dunav šalje nas, tako razigrane, na zasluženi odmor.