Ponovo je PSK “Balkan” okupio odlično društvo brdskih trkača i po četvrti put organizovao trku zvučnog i prepoznatljivog imena – Čičak trejl. Ova se atraktivna trka održava iznad Dunava, po brdima beogradskog naselja Višnjica, te je nazivaju i trkom višnjičkim Grand kanjonom.
Evo i mene u Višnjici ispred restorana “Dunavska terasa”, pred start trejl-trke. Nedelja je, 12.3.2023., jutro sunčano, ali vetrovito i hladno, tek nekih 2-3 stepena iznad nule. Ipak, utisak je da su svi trkači izvanredno dobro raspoloženi i da će učiniti sve da i ovaj dan preokrenu u svoju korist. Prve godine kada se Čičak trejl održavao, 2020., bilo je još hladnije, kišovito, sa mnogo klizavog, lepljivog blata, ali je bilo super-zanimljivo i veoma atraktivno. Druge godine, 2021., čak je na momente i snežić provejavao; i 2022. je bilo hladno i vetrovito, ali šta je to za nas sa vrelim srcima i visokim intenzitetom hormona sreće koji se aktivira kada radimo ono što volimo?!
U 10.20 h svi trkači su iza startne linije i slušaju kratka uputstva i tehničke podatke o stazi. Deset minuta kasnije predsednica PSK “Balkan” Milanka Arsić dala je znak za start trke i dvestotinjak takmičara je krenulo u svoje prve metre. Tu sam i ja, a uz startnu kapiju je i moj suprug Goran i naš prijatelj Zoran, moja snažna podrška.
Ispočetka je staza takva da ti ne dozvoljava da se postepeno zagrevaš i upustiš u uspone, već te odmah brutalno vodi u visine. Sve mi je to poznato, kao i većini trkača, te lagano trčimo i tako se uvodimo u ritam koji najviše odgovara i srcu i nogama.
Kilometri se brzo nižu jer je staza raznolika i dinamična, nimalo monotona. Izmenjuju se polja čička, predeli sa još neolistalim drvećem, visoko raslinje. Mnogi puteljci su do pre dva-tri dana bili zarasli u korov i visoku travu zaostalu ispod snegova, nabujalu od proletnjih kiša. Sada su to očišćene, prohodne staze, a uredile su ih vredne ruke članova PSK „Balkan“. Tu i tamo iz zemlje izviruje strnjika, poziva na oprez, tako da ni u jednom trenutku nije bilo opuštanja; ovde se noge ne „vuku“, već spremno uzdižu i preskaču. Na nekoliko mesta je odličan pogled na Dunav sa odsjajem sunca koje ga čini još moćnijim.
Dunav se odavde i u ovom trenutku čini lenj, nezainteresovan za dešavanja u svojoj blizini, ali istina je da je stalno u akciji i da su brda preko kojih sada trčimo nastala tako što je reka vekovima nanosila pesak, mulj i zemlju i pravila čudesne bedeme. Ako malo zavirimo videćemo u njima udubljenja u kojima se gnezde laste-bregunice.
Stižemo i do meni najlepšeg i najinteresantnijeg dela staze – glinare. Za ovo područje se mnogi ljubitelji prirode bore da se proglasi strogo zaštićenim područjem i predelom izuzetnih odlika, posebno što se ovde gnezde mnoge retke ptice-selice, između ostalih pčelarice, strogo zaštićena vrsta u Evropi, poznata po svom perju prelepih boja.
Prostrani plato iznad glinare je savršen za šetnju, druženje, posmatranje Dunava ili ptica. Sad ipak samo da protrčim, a verujem da ću se za nedelju-dve ovde vratiti sa drugarima da uživamo natenane.
Za divno čudo blata skoro i da nema. Samo u jednom delu trase bilo je potrebno proći uskim suvljim delom pa preskočiti na drugu stranu. Tu smo se zatekle nas tri, a momci koji su trčali ispred nas su zastali da nam pomognu da bezbedno pređemo preko tog blatišta, bez proklizavanja i upadanja.
Još dva-tri kilometra, što znači – samo što nismo stigli na cilj! Ulazimo u šumicu, mnogo je popadalog drveća, preskačem prvo, drugo, aha – ko je tu nama – naš fotograf Marko stoji spreman da uslika trkače koji se ne zaustavljaju ni pred jednom preprekom! Bravo za sve!
Izlazimo iz šume, spuštamo se nekim kanalom u obliku levka, suvim, sa dosta kamenja i komadićima cigle. Na dnu tog putića čeka nas mladić koji usmerava dalje, prema cilju. Još samo 800 metara! Sustiže me Danijela i sada zajedno trčimo završnicu. Ubrzavamo, sledi jak asfaltni spust, kolena malo trpe, ali nije strašno. Danijela prelazi u vođstvo, sad se gledamo sa ciljnom kapijom, do nas dopiru raspoloženi uzvici, navijanje i aplauzi. I finišerske medalje su spremne, a evo i nas: Danijela ulazi u cilj, a 7 sekundi iza nje i ja. Ruke gore, odlične smo, srećne i zadovoljne! Danijela je treća u grupi, ja četvrta, ali ono što je zanimljivo i zbog čega sam posebno zadovoljna je što su prve četiri dame u grupi veteranki – sve četiri iz PSK „Balkan“! Ma, bravo!!
I, rezime za kraj, jer tome me je tata davno naučio, tako se zaokružuje događaj: odlična trka, perfektnih 14 km i 450 m uspona, besprekorna organizacija, sjajna atmosfera, savršen dan!! Hvala svima, bilo je zadovoljstvo biti deo ove sportske družine i izvanredno dobre i nadahnute trkačke manifestacije! Pozdrav svima, do sledećeg susreta!
Emira Miličević, mart 2023.