„Hajde, sestro, da te malo provedem po imanju, da vidiš gde si odrasla i koliko toga se u međuvremenu promenilo!“. Reče tako Borisav, moj brat od ujaka, i nas dvoje krenusmo u obilazak jednog dela gazdinstva mog ujaka Milosava-Loje i njegovih sinova Nebojše i Borisava. Sitna novembarska kiša rominja baš kao i pre tri godine kada sam na drugi dan Slave Aranđelovdan u ovo selo podno Cera, Jadransku Lešnicu, došla s mojim starijim sinom i njegovom tadašnjom devojkom. I sada nas evo koji dan posle Slave, i opet sam s mojim sinom, ali ovaj put i njegovom suprugom. Oni su zauzeli svoje mesto za svečanom trpezom, a za mene se i ne čude što nikako ne mogu da mirujem već krenuh s Borom i za njegovim pričama.

 

Već izdaleka ugledah stado ovaca kako slobodno šeta delom bašte i prisetih se jednog događaja iz perioda odrastanja nas dece. Anegdota je to o mom ujaku i njegovoj specifičnoj ljubavi prema životinjama i do sada je nisam pričala, a odlično se sećam svakog detalja. Dakle, vratićemo se tridesetak i više godina unazad i zaustavićemo se u jutru kada je dva para dečijih očiju ispratilo svog oca u njegovoj misiji nazvanoj „Kupovina poni bicikala – konačno“! Slatkom iščekivanju pridružili smo se i moj brat i ja i svi zajedno se veselili biciklima koji samo što nisu stigli. Konačno, evo naranđaste „Zastave 101“, u dvorište za njom ulazi i prikolica, na prikolici dve rasne ovce. „Tata, tata, gde su nam ponike“?… strah i neverica su u glasu… „Evo, da vam predstavim: ovaj levo je ovan Poni, a desno je ovca Ponika. Svratio sam malo do stočne pijace i nisam mogao da im odolim kad sam ih video“…. Sada se, naravno, smejemo, ali onda je bilo mnogo suza…

Idemo tako Boro i ja dalje, prolazimo pored stada ovaca poprilično nezainteresovanih za nas, ali zato je ovan bio poprilično ljubopitljiv. Pomislih, da sam Dr Dulitl i da mogu da razgovaram sa životinjima, sada bih ga sigurno pitala kakav je život jednog ovna među tridesetak lepotica ovčica i kako izbegava probleme u tako brojnoj zajednici i ljubomorne scene, kojih, verujem, nekad i ima… Ma, dobro, ovan s ovcama, a Boro i ja uđosmo u štalu. „Znaš da te majka uvek pita jesi li bila u štali i koliko ima goveda!“ U pravu je, i već s vrata se pozdravih s lepom i ponosnom Milkom koja je pre tri dana, na samu Slavu Aranđelovdan, na Ovaj Svet donela malog Đoleta. Đole je zdravo, veselo i razigrano tele i jedva sam nekako uspela da ga fotografišem, stalno se sklanjao od mog ljubopitljivog fotoaparata. U štali je još nekoliko grla, tu je i mlado june, i sve se čini da i ja, poput doktora Džona Dulitla, „patim“ od potisnutih sećanja iz detinjstva kada sam rado razgovarala sa životinjama i sada se tih sećanja, eto, vrlo rado oslobađam.

Idemo tako dalje i stižemo do bašte koju svinje bezbrižno riju. Veprovi koji su ubrzo prišli ogradi su ogromni i zainteresovani samo za još hrane. S njima baš ni o čemu nisam imala da razgovaram, ali sam se setila situacije kada je moj brat celo stablo šljive istresao na zemlju da ih pojedu svinje. Uveče deda pita: „Jeste li pokupili šljive kako sam vam rekao, i jesu li u onom buretu u podrumu“? „Deda, šljive su pojele svinje, ništa mi nismo krivi…“. U prevodu, išlo nam se na basket na školsko igralište, čekalo nas društvo za „tri na tri“,.. i eto….

Kiša se pojačava, sada mi je već i hladno, ali ipak se zaustavljam pored fotelje ispod jedne nadstrešnice, oduševljena prizorom: dva psa i dve mačkice u slozi, a vidi se i da im je to svakodnevica. Njima ništa posebno, a ja se pitam otkud onda ona: svađaju se k’o pas i mačka… Iz ovog domaćinstva to sigurno nije poteklo. 

I, vratismo se Borisav i ja u kuću, da se malo ugrejemo i nazdravimo još jednom za sve naše prošle priče ali još više za one nove, koje s našom decom pravimo i koje na najlepši način izazivamo. Porodico draga, živeli svi u dobrom zdravlju, veselju, berićetu, i – Srećna vam Slava!