»I, šta kažete, da li se vi to negativne energije oslobađate u prirodi?« – pitanje je koje mi je prilikom mog gostovanja u emisiji »Van Dometa« na Radio Laguna tobož’ nehajno postavio Ivica Drobac, urednik i voditelj emisije. »Ne bih tako rekla«, odgovorila sam »kao iz topa«, uzela vazduh i nastavila: »Ako smo i imali neku negativnu energiju – ko zna koliko bi se puta u toj negativnosti izgubili dok čekamo vikend i da odemo u planinu da bi je se oslobodili?! Naučili smo da to loše ne skladištimo, već da ga postepeno od sebe otpuštamo i dobro kanališemo. Prirodi uvek ostavimo neki bolji deo sebe, uzimamo onoliko koliko je ona spremna da nam da, a u grad ponesemo samo dobro“. Tako sam to u dahu izgovorila, prisetivši se svog prvog prelaska preko Durmitora. Tada sam bila toliko fascinirana njegovom lepotom i gordošću da sam pomislila kako sam srećna što me je tako lepo dočekao i prihvatio, ali i svesna da mi tu mesto nije – već da trebam da se s mnogo poštovanja, što tiše i ne osvrćući se, iskradem iz njegovog zamamnog okrilja.
Sada nas evo na Rajcu i daleko smo od Durmitora. Ali, ko ne voli „svoju“ planinu, zašto bi voleo „tuđu“? Zar ne bi trebalo uvek da krenemo od sebe i onog što je „naše“? Zar nas neće prepoznavati i po tome koliko cenimo svoju zemlju i koliko se ponosimo njenim prirodnim lepotama i ljudima koje je iznedrila? Koliko smo toga sakrili i od sebe i od drugih jer nismo prepoznali njegove prave vrednosti, već kao da smo ih se stideli? Da li vas je nekad zaboleo podsmeh u očima ili rečima onih koji na svaki vaš odlazak u šumu, planinu, šetnju klisurom reke – gledaju sa omalovažavanjem? „Ti i pripadaš toj tvojoj planinčini, bolje da i ne silaziš sa nje!“ Reči ću žene koja za svoje najveće životno dostignuće ističe to što živi u Beogradu „u krugu dvojke“. Mene zaboli, koliko god ja to negirala i koliko god se od toga branila. Jer, kad nema boli – to je kraj osećanja. A ja ne želim da prestanem da osećam, moje emocije su sve intenzivnije, ja živim i živeću dokle god u mom oku i srcu ima mesta za tihi šapat vetra, za veselo klokotanje planinske rečice, za cvrkut ptica i miris četinara. Za ljude koji razmišljaju i imaju emociju poput moje. I, zato ne želim da prestane da me boli.
Okupljamo se ispred Planinarskog doma „Čika Duško Jovanović“, na 640 m nadmorske visine. Mi smo ljubitelji brdsko-planinskog biciklizma i došli smo iz Beograda, Sremske Mitrovice, Bastava, Loznice, Lazarevca i Inđije, da provedemo trinaesti oktobarski dan, a godina je 2018., na ovom delu Valjevskih planina.
Izlazim iz auta, dočekuju me osmesi mojih prijatelji, ali i jedna prelepa ruža s posebnim pozdravima. Ruža nije bila oslobođena trnova i tim mi je bila draža, baš kao da je iz one poslovice: „Nemoj da se ljutiš što ružin grm nosi trnje, već se raduj što trnov grm nosi ruže“. I ruža i trnovi su našli svoje mesto na mom biciklu, dejstvo sunčevih zraka je bivalo sve jače, sumaglica se povukla a temperatura vazduha na planini je porasla na pristojnih 15ak stepeni, te mi krenusmo put najvišeg vrha Suvobora, na 866 mnv.
Početak je, kako to već obično biva, bio nešto teži, uspon malo jači, ali su prelasci preko livada, pored njiva, grebenom planine, bili toliko lepi i društvo veoma kompaktno, tako da, realno, problema nikakvih nije bilo. I pored zastajkivanja za druženje i fotografisanje prilično brzo stižemo podno vrha Suvobor, a zatim ispedalasmo i tih nekih 900 metara do spomenika podignutog u znak sećanja na Veliki Rat i Suvoborsko-kolubarsku bitku. Sa vrha se pruža fantastičan pogled na Ravnu Goru, Maljen, a s leve strane na sva tri vrha Povlena.
Dogovaramo se na koju ćemo stranu, te odlučujemo da se grebenskom pešačkom stazom spustimo prema asfaltnoj deonici puta, pa dalje na Ravnu Goru. Ujedno se ovde “krije” i odgovor na pitanje mojih prijatelja planinara koje smo kasnije sreli i koji, kao i ja nekada, nisu znali da se bicikli voze i po planinama: “A, da li za vas postoje posebno uređene staze”? Pa, eto, dragi prijatelji, istom stazom kojom ste se vi danas spuštali i mi smo prošli, ali zajedno s našim ljubimcima. I, radimo mi to redovno; na žalost, malo je uređenih i obeleženih mtb staza po Srbiji, ali ipak – o tome se sve više priča i na tome se sve više radi! A, na tome radimo i mi tako što na najlepši mogući način propagiramo ovu našu aktivnost u prirodi i pozivamo i druge da nam se pridruže! Zovu Putevi Sokola, zove PBD BicikLO, Mtb Čiker, Ljubovijska biciklijada, Mtb Družina – Inđija, ZvoNcara zove i poziva… Ima nade..
S malo više spretnosti i pažnje spustili smo se sa vrha, pa se asfaltnim delom dokotrljali do Ravne Gore, visoravni smeštenoj iznad Koštunića, mestu poznatom po brojnim istorijskim zbivanjima. Prilikom mog prethodnog boravka ovde obišla sam crkvu posvećenu Svetom Đorđu, zaštitniku ratnika, podignutoj sa idejom i željom da se u njoj pominju sve žrtve Drugog svetskog rata. U blizini je ravnogorski spomen-dom i spomenik Draži Mihailoviću. Ovde istorija drži svoj čas. Od svega toga, ja sam izabrala da se ispružim na livadi i uživam pod nesebičnim sunčevim zracima.
Nakon pauze nastavljamo vožnju asfaltnim putem prema Čačku, a zatim se odvajamo u pravcu Gornjih Banjana. Povremeno pravimo kratke pauze, ali nas prelepi jesenji prizori i raskoš boja vode dalje. Najviše se zadržavamo na šumskim stazama prekrivenim opalim lišćem u bojama plamena. Tako stižemo i do varošice Gornji Banjani, smeštenoj na sastavcima rečica Velika i Mala Dičina. Banjani su, kaže predanje, ime dobili po toploj banji koja je nekad u selu postojala. Sada je od svega ostalo ime, dvestotinjak stanovnika, jedna prodavnica i dve kafane. Mi silazimo s asfalta, napuštamo “urbani” deo varošice i ulazimo u zaseok od kojeg nas put vodi preko kamenom prošaranog zemljanog terena Ima i blata jer nam potoci mestimično presecaju put. Na nekih smo 550 mnv, sve vreme se blago penjemo, a na asfalt ponovo izlazimo nekih kilometar-dva pre Planinarskog doma i mesta odakle smo jutros krenuli.
Produžavamo ove poslednje minute vožnje tako što zastajemo i uživamo u obrisima udaljenih planina, u kućici koju su njeni vlasnici vešto udenuli u ambijent okolnih livada i brežuljaka. Na ogradi pored puta poredani su gipsani patuljci: jedan od njih je zagrlio malo lane, a drugi na ramenu drži vevericu. Osvrćem se – da li me neko gleda, da li me čuje da pričam s malim patuljcima; i, na kraju krajeva – šta ima čudno u tome? Ovo su samo moji trenuci, moji izazovi. I, znam da je Bukovski bio u pravu kada je rekao: “Smejali su mi se jer sam bio drugačiji. Ja sam se njima smejao jer su svi bili isti”…