Ima dana kada pomislim da sam rođena „pod srećnom zvezdom“. Da li je to zato što na levom dlanu imam liniju paralelnu s linijom života – tzv „liniju anđela čuvara“? Ili je možda zato što se Jupiter u trenutku mog rođenja našao u 1. kući – kući sudbine, i tako imao direktan uticaj na moj faktor sreće? Kažu da su ti ljudi veliki optimisti i da život uvek vide s lepše i vedrije strane, te tako pojačavaju uticaj Jupitera i sebi donose još veću sreću. Da… Može biti. Horoskop još kaže i da su rakovi istinski srećnici. Pa, eto, sad je već jasnije, i konačno, nakon sve ove analize mogu i da se prepustim ovom divnom danu.

Nedelja, 1. april, i nas 20 na putu za Nacionalni park Nera-Beušnica u susednoj nam Rumuniji. Vođa puta: Vlada Radivojević ispred Planinarskog društva „Azimut“ iz Beograda. Prvi nam je cilj preći državnu granicu kod Kaluđerova, seoceta udaljenog nekih 12 km od Bele Crkve. Sa prvim ciljem nisam izdržala a da nemam i prvu želju. Prošlog proleća ovde sam bila s biciklistima i u sećanju mi je ostao rumunski pogranični policajac prodornih plavih očiju koji je baš imao neodoljivu potrebu da se druži sa mnom. Mene su više privlačile bigrene kaskade reke Beu, pa sam uspela i da se „otrgnem“ od tog znatiželjnog pogleda. Kasnije me prava pravcata čarolija sačekala pod prelepim vodopadom Beušnica, i ništa joj nije bilo ravno. A, sada samo želim da se pojavi „crni“ policajac i da što pre pređemo granicu. I bi tako: crni policajac i plava policajka – tandem koji se pokazao kao vrlo efikasan.

Ubrzo po ulasku u Rumuniju počinje da pada kiša. Iznenađenja nema, jer po prognozi će se smenjivati kiša i suvi tmurni oblaci. To bi verovatno za mnoge moje poznanike, prijatelje, familiju, bio dovoljno dobar razlog da ostanu u kući i sve prirodne i neprirodne pojave prate gledajući kroz prozor ili „listajući“ po netu. Ova grupa je odlučila da se na svoj način spoji s prirodom i uživa u novom iskustvu.

Nakon nekih 25 km truckanja po neočekivano lošem, razrovanom i razlokanom asfaltnom putu, stižemo do sela Potok. Sledi brzopotezno navlačenje kišnih kabanica i, sada već nestrpljivi, krećemo u našu ovonedeljnu pešačku avanturu. Prvih nekoliko kilometara je uvod u svu raskoš kanjona Beu i Nere. Idemo preko pašnjaka i livada, a okružuje nas vazduh neverovatno zasićen vodenom parom. Raširili smo se na sve strane; veliko je ovo prostranstvo i može da istrpi naše rasipništvo. Ipak, kao i kod svake bahatosti, zdrava ličnost se brzo presabere i uvede u neke regularne okvire. Sada zalazimo u šumu, sve vreme iščekujući susret s prelepom rečicom Beu, desnom pritokom Nere. Prvi dodir s bistrom rekom i njenim vrelima je vidljivo uticao i na naše raspoloženje: svi smo živnuli u očekivanju još lepših prizora. Postepeno se penjemo uređenim makadamskim putem, a kratko zadržavamo za fotkanje pored impozantnih kaskadnih prelivanja reke.

Stižemo do dela gde se lepa Beu malo izmakla kontroli i izlila preko staze kojom idemo. Improvizovani prelaz je već prethodno neko vredan napravio, ali ga je razigrana Beu delimično razrušila. Kratko smo bili u nedoumici: da li se pošteno nakvasiti gazeći kroz vodu ili prelaz dopunski obezbediti? Dakle, s obzirom da nismo samo đaci-pešaci koji sa svakim boravkom u prirodi nešto novo nauče, već smo i ljudi željni avanture, od ove smo razlivene situacije i napravili malu avanturu. Glavni začin je bio žuti konopac koji naš vodič uvek nosi i koji se razapne između dvojice-trojice planinara-džentlmena, te nam se tako omogući siguran prelazak reke. Sva ta akcija je odlično protekla, huk vode nas je veoma stimulisao i pravio fenomenalnu pozadinu prizoru koji nas je okruživao: voda, voda, voda, na sve strane voda koja teče u slapovima i zeleni nam pogled.

Još samo nekoliko koraka i gledamo se „oči u oči“ sa vrelom nazvanim „Oko reke Beu“ (Ochiul Beiului). Ovo jezerce me uvek i iznova inspiriše svojom nestvarno lepom bojom i tirkiznim odsjajem kojim zrači. Legenda koju nosi ovom lepom Oku daje dopunsku čar: sin turskog bega zaljubio se u pastirovu kći. Bila je to zabranjena ljubav, a od suza begovog sina nastalo je jezero za koje se kaže da je boje mladićevih očiju. Otrgnuh se nekako od te priče, prođoh sa svojim prijateljima pored prelepog vodopada, pa uzbrdo, blatnjavim puteljkom. U tom trenutku počinje da pada grad, suv, sitan, ali dinamitan. Izlupao nas je na brzaka, pa se povukao. Mi se ne povlačimo, nastavili smo još koji kilometar kolskim putem sve prateći reku i konačno došli i do impozantnog vodopada Beušnica (Cascada Beusnita).

Vode kao nikad pre, barem što se tiče mojih prethodnih dolazak ovde. Na sve strane poskakuju zdrave vesele kapljice koje se u jednom trenutku spajaju s kišom koja ponovo počinje da pada. Nakon obaveznog fotkanja bio je red i da krenemo nazad. Tih smo nekoliko kilometara, koji su usledili do mesta gde se ulazi u nacionalni park i gde treba da skrenemo prema kanjonu Nere, skoro pa pretrčali, osim dela koji nas je uveo u još jednu vodenu bajku i predivnog vodopada koji je malo „skrajnut“ sa glavnog puta te se često i „promaši“. Ovaj put nas nekolicina smo se spustili do neverovatnog prizora, ali teško da bih mogla da ga opišem u nekoliko redaka, pre bih rekla da bih o tome mogla da ispredem celu priču, jer ono što je voda ovde napravila, puteljci, kanalići, brdašca, kaskade koje je formirala, zaustavili su mi dah. Jedva sam se nekako naterala da zakoračim koji korak na gore i vratim se na pravi put. Pravi put. Baš ja znam kad je šta i u kom trenutku pravi put. Srećom, pa imam onu liniju anđela čuvara s početka priče, te me obično i sačuva od mene same.

Po dolasku na raskrsnicu sa tri kraka malo sam se više nego ranije zainteresovala za jedan koji vodi u kanjon Nere ali sa one druge, surovije strane. E, ta me neistražena divljina baš zaintrigirala, a pošto sam dete sreće trebalo bi i da mi se posreći i uskoro i tamo odem.

Pre toga, idemo onom pitomom stranom, kroz tunele uklesane u stene, i uskim makadamskim puteljkom koji se nekih 30 metara nadvija nad Nerom. Na moju veliku žalost prebrzo smo to prešli, izgleda da je meni nekada baš teško ugoditi! U tom trenutku mi je želja bila da sednem na taj tucanik, leđima se naslonim na impozantnu stenu i zagledam se u Nerine virove. Ah, te želje, lepo je kad ih imaš, neguješ i ne odustaješ od njih.

Ne odustajem ni ja od svojih: vratiću se i opet ovde, nabujalih emocija i raskošnih vodenih talasa koji udaraju o stene i natapaju okolnu zemlju, i ponovo preći Neru preko visećeg mosta. S druge će me strane i opet dočekati sunce i ljubičasto kovilje. Sreća je i opet na našoj strani.