Javi Bilji i Milutinu da u nedelju stižemo u Čačak, pa nek‘ smisle šta ćemo i kuda ćemo – to kaže Goran, a ja dodajem da u jednom dileme nema, a to je da će nam cilj biti – Kablar. Pitanje je samo kojim putem ćemo stići do vrha, a za odgovor će se pobrinuti naši domaćini i divni drugari, gore spomenuti Čačani. Goranov MTB bicikl trenutno nije u funkciji (čeka se jedan deo “ko ozebo sunce”), tako da je plan da vozimo drumom i napravimo krug od 60-70 km i cca 1000 m uspona. To su neki zadati okviri, pa kako se u njih udenemo, tj. snađemo.

Jutro je nedeljno, vrelo, pravo julsko. Goran i ja smo za manje od dva sata autom iz Beograda stigli u Čačak (živeo autoput Miloš Veliki!). Nakon kraće pripreme nas četvoro smo krenuli u još jednu zajedničku avanturu, spremni i odlično raspoloženi. Pre 15ak dana smo vozili kroz ravnicu, od Zrenjanina do Temišvara i nazad, pa se sada radujemo brdskim kilometrima i pejzažima. Ono što je važno je da ćemo na usputnim česmama i izvorima imati dovoljno vode, tako da možemo bezbrižno da vozimo i prepustimo se danu.

A, zašto baš Kablar? Na Kablaru sam bila već nekoliko puta, što biciklom, što planinarski, i svaki put sam pomislila kako ću doći opet. Prosto, Kablar ima energiju koja neodoljivo privlači; istovremeno je i skroman i raskošan, i povučen i nametljiv, i mio i goropadan. Nadvija se nad Zapadnu Moravu i njene uklještene meandre, opevan je u čuvenoj pesmi zajedno sa Ovčarom s kojim se netremice gleda, a između njih se useca Ovčarsko-kablarska klisura.

Ovaj deo Srbije poznat je i pod nazivom Srpska Sveta gora zbog brojnih manastira koji su smešteni na obe obale reke i predstavljaju značajan spomenički kompleks, jedinstven po svojoj atraktivnosti i vremenu u kojem su nastali.

Nije to sve, a sve se i ne može pobrojati, prosto treba doživeti Kablar, izabrati način, da li pešice, biciklom, lakšom ili težom stazom, kraćom ili dužom, adrenalinskom ili hedonističkom… Nađite način, do vas je.

Mi smo iz Čačka vozili kroz naselja Trbušani i Miokovci, pa pored napuštenog rudnika magnezita Brezak. Isprva su nam automobili poprilično zujali oko ušiju, a onda smo 9 km pred Koštuniće skrenuli levo sa glavne saobraćajnice i ostali sami na putu. Vozili smo pored Čemernice, bila je debela hladovina i zaista smo uživali. Na nekoliko mesta smo naišli na crvene strelice koje su nesumnjivo poticale od skorašnjeg Čiker MTB maratona, a znamo i ko je tako maestralno obeležavao stazu (Kušo, super si!), i bilo nam je drago što i mi, makar delimično, idemo tim tragovima. Na nekolilko mesta smo se osvežili i dopunili bidone čistom izvorskom vodom i to je bila prava blagodet. U jednom delu puta smo skrenuli sa asfalta i nekoliko kilometara vozili pravi pravcijati off road, što nam je bilo posebno zadovoljstvo. Tu negde je Goranova guma pokupila trn i probušila se, te smo napravili petominutnu pauzu da momci problem reše. Bila je to i prilika da se setimo našeg drugara Luke iz Trebinja, s kojim smo prošle godine vozili nekoliko izuzetno napornih MTB deonica kroz Crnu Goru i Bosnu, a najtežu i najatraktivniju među njima onu preko Sinjajevine. I tada se Goranu probušila guma a pomogao mu je i društvo mu pravio dok je gumu menjao baš Luka. Kasnije nam je sve gume zakrpio u svom bicikl-servisu u Nikšiću, Razigrana pedala. Bili smo ponosni na naše drugarstvo s tim divnim Čovekom, i zato nas je njegova iznenadna smrt jako pogodila i ražalostila.. Počivaj u miru, dragi Luka, sigurni smo da te i Tamo Negde tvoji drugari biciklisti vole i cene, i da im nesebično pomažeš…

Nastavili smo asfaltom kroz Katriće, pa se spustili u Jančiće, gde smo napravili pauzu pored bistre Kamenice. Tu je bilo dosta meštana koji su spas od vrućine pronašli u hladnoj reci, a bila je i jedna ajkula koja je mlatarala na suvom. Dečkić koji je doneo belu ajkulu dugo se mučio da je naduva, a onda je shvatio da je Kamenica previše plitka za tako veliku vodenu neman.. I odustao od zajedničkog brčkanja…

Zanimljivi su ovi Jančići, kad god dođem prati ih zanimljiva priča. Prošli put sam saznala da se ovo selo u vreme Turaka zvalo Konjuva, a da je sadašnje ime dobilo po nekoj baba Jani… 

Ostavili smo Jančiće, pa krenuli dalje prema vrhovima Kablara. Čekalo nas je nekoliko jakih uspona, dva po 14%, a kao za inat i sunce je pošteno upržilo. Spas smo našli u skretanju sa asfalta gde smo najpre prošli zemljanim i makadamskim puteljkom kroz jedno seoce da bi vrlo brzo posle toga ušli u šumu. Tu smo sišli sa bicikala i gurali ih, istovremeno se boreći s namćorastim komarcima. Uspon je bivao sve intenzivniji, malo smo i proklizavali po zemljanom puteljku, sudarali se sa pedalama, drvećem, izdžikljalim granjem, i konačno, ushićeni, stigli do najvišeg vrha Kablara, na 889 m nadmorske visine! Osećaj predivan, pogled na Ovčar zanosan, naša radost bezgranična; i opet se naša mala družina savršeno uklopila i zahvaljujući onim najboljim stranama naših ličnosti u kojima se nadopunjujemo i što godinama već negujemo, ostvarili smo još jedan cilj!

Na vrhu smo se kratko zadržali, fotografisali (naravno!) pa krenuli nazad – malo kroz šumu, pa nekoliko kilometara spusta makadamom i izlazak na asfalt koji nas je doveo do Ovčar Banje. U Banji je sunce pošteno upržilo, drugačije je nego na planini. Častimo se odličnom kafom, ali i pazimo da se ne opuštamo previše jer nam se valja vratiti do Čačka gde smo ostavili auto a zatim i nastaviti put do Beograda, kući.

Bilja sugeriše da idemo nešto dužim ali lepšim i atraktivnijim putem, što smo svi složno prihvatili. Reč je o deonici kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru gde je nekada bila pruga uskog koloseka koja je vodila od Beograda do Zelenike. Ovaj prolaz kroz planinu je građen četiri godine i pušten u saobraćaj 1912., nakon čega nikada nije obnavljan.

Pruga je uklonjena pre 50ak godina a ostao je put koji vodi kroz nekoliko tunela, kroz useke, pored vidikovaca i manastira. Goran mi dobacuje da smo tim putem išli 2017. godine kada smo vozili Čiker MTB maraton i da sam tada bila oduševljena. Sećam se, naravno, jer sam zabeležila i lepu priču koja spominje železničara Milivoja koji je održavao prugu i muku mučio s vozovima koji su često isklizavali iz šina. Jedne noći je pozvao kaluđera iz obližnjeg manastira, te su, vozeći se na dresini sa kadionicom i bosiljkom, osveštali taj gvozodeni put. Odavno više nema šina, nema ni „Ćire“, a s njima je otišao i Milivoje. Neka barem ostane ova lepa priča, da ih od zaborava sačuvamo makar mi.

Prve kilometre smo prošli uživajući, mada je bilo dosta automobila kojima se baš žurilo. Prolasci kroz tunele su bili simpatični sve dok nismo došli do onog najdužeg, a zovu ga Vidovski (po obližnjem selu Vidova) ili Vrata Ovčarsko-kablarske klisure. Ovaj tunel je potpuno neosvetljen, bez ventilacije, propalog asfalta i sa puno rupa, širokih i dubokih, pa koja ti zapadne… Užas… Na sve to sa tavanice sa sliva procedna voda, a na nama je bilo „samo“ da vešto balansiramo između svih tih začkoljica. A opet, kad malo bolje razmislim, bilo je atraktivno, zanimljivo, nesvakidašnje, a ono što je najvažnije – uspeli smo da prođemo bez ijednog upada u rupu, samo sa malo blatom i mokrim peskom isprskanim nogama. Sve je završilo sa velikim, širokim osmesima.

Srećno smo stigli do Čačka, zasladili se štrudlom od kajsija i sladoledom sa prelivom od maline (kako je to bilo dobro!), pozdravili se s našim divnim drugarima i poželeli da se uskoro ponovo družimo na nekoj lepoj planini. Danas je to bila vožnja od 73 km i 1100 m uspona, a u planu jeeee… Biće baš visoko!! Vidmo se, idemo dalje!