MTB porodica, vođena dobrim duhom Boranje

Svi su se kamenčići spretno posložili u lep nedeljni kolorit, i mi imamo i te kako o čemu da pričamo!

Bila ja juče na depilaciji. Ne znam šta mi bi, pa rekoh Tijani: “Vi, naravno, nećete komentarisati moje modrice, ogrebotine i ožiljke?!” A, Tijana će: “Jao, Emira, pa zar nije trebalo do sada da se na to naviknem!”… Ma, navikla se Tijana za sve ove godine, ali ne zna kako je meni bilo kad smo se Tina i ja popele na haubu auta i pravile fotosešn: ja u šorcu, a ogromna egzotično-plava “šljiva”, k’o na vraga, izviruje ispod desne nogavice. Nosi ona ponosno neku svoju priču, te mi zato i nije žao. Boranja_01

Ali, haj’mo redom. Nešto razmišljam, pa mi i smešno: kad-tad sve dođe na naplatu. Prethodna dva vikenda smo se švrćkali po Parcanskom visu i Vršačkom bregu, dobro nam išlo, gospodarili situacijom. Lepi usponi, kulturni spustevi, nema mnogo ni brige ni pameti. Temperatura bila prijatna, prolećna, sve nam išlo u prilog da se fino uljuljkamo i zadovoljno smeškamo. Mogu na bajk da sednem i postrance, onako damski, sve će samo… Povremeno se u nekom malom oblačiću javi đavolak koji se zadovoljno smeška, i tad pomislim kako je to sigurno neki znak. Ali, bi mi previše lepo da bih o tome tada razmišljala. E, onda krenu pripreme za odlazak na Boranju. Planinarsko-biciklističko društvo BicikLO iz Loznice pozvalo je na okupljanje i promociju MTB staze Boranja-Donja Trešnjica – poziv je ovo koji se ne odbija! Pokrenuli se mi, a i naši prijatelji, i evo nas, hrlimo ka zbornom mestu na Radaljskom jezeru. U Lešnici, na putu Šabac-Loznica, stajemo da pojedemo masan burek. Na raskrsnici levo put vodi prema Ceru. Nekad davno sam u ovom kraju odrastala. Proradila je nostalgija i ja gutam knedle, zajedno s parčetom bureka. Zovem Selo (moja su deca, kad su bila mala, uvek govorila: “Mama, zove Selo”), javlja se snaja, pa ujna, a muškarci strateški raspoređeni po njivi. Obećavam da ćemo u povratku svratiti makar do kapije, da udahnem miris one iste lipe ispod koje sam se igrala, a iza kuće sejala pasulj i ujutro bosonoga i raščupana trčala da vidim koliko je izrastao… Zovem onda i tatu. Halo, Zagreb, Lešnica zove! Tuuu….. Tuuu.. Spavaju. Rano nedeljno jutro, a ja bih sad da okupim moju porodicu, makar da su u mislima sa mnom u ovom lepom danu i događaju. Nastavljamo lozničkom zaobilaznicom, pa prema Banji Koviljači, sve pored Drine. Put je odličan i brzo stižemo do Banje Radalj i Radaljskog jezera.

Radaljsko jezero
Radaljsko jezero
Pecanje na Radaljskom jezeru
Pecaroši su već zauzeli svoja mesta pored Radaljskog jezera

Već smo na sasvim solidnoj nadmorskoj visini, negde oko 460 m, vazduh je ispunjen svežinom vode i gustih četinara. Ovde sam prvi put. Jezero je veštačko, nastalo pregrađivanjem Radaljske reke. Boja mu je bajkovito-plava i opuštajuća. Već su pristigli i prvi pecaroši i zauzeli mesta u hladovini. I naše se društvo okuplja, sa svih strana se čuju uzvici radovanja i dobrodošlice. Odličan je osećaj biti s ljudima s kojima deliš istu emociju i interesovanja. Za mene je emocija uvek bila ključna u mojim podelama i uvek sam se bezrezervno time vodila. I kada bih grešila, ljubav je bila ta koja me vraćala i iz čije bih se esencije hranila.  Parkirali tik do jezera.

Radaljsko jezero_02
Okupljanje na Radaljskom jezeru i susret naše vesele trojke: Milena, Miki, i moja malenkost

Izlazim iz auta kao da sam u dvorištu svoje kuće, vrlo slobodna, priroda je ta koja me naučila slobodi. Bicikl je taj koji me oslobađa u svakoj prilici. Oko mene su moji prijatelji s kojima u ovakvim akcijama delim sve dobro i lepo, nekad, neminovno je to, i lošije trenutke, umorne, nesigurne, posustale. Nije ni čudo što sam ljude počela da delim na “one s kojima bih mogla biti u planini i osećati se sigurno” i one “s kojima ni u džungli gradskog asfalta ne bih doživela prijatnost”. Sve više boraveći u šumi, planini, pored potoka i reka, prirodni se instinkti istančavaju i sve manje grešim u proceni ljudi kojima sam okružena. Iz nedelje u nedelju naše biciklističke akcije su sve lepše i razuzdanije, sve je više pristalica dobrog brdsko-planinskog bicikliranja. Izrasli smo u jednu veliku MTB porodicu u kojoj svako ima svoje mesto, punopravan joj je član. Povremeno se družimo na kućnim sastancima, pravimo planove i veselimo se novom okupljanju. Zato nije ni čudo da su Lozničani naše današnje druženje nazvali porodičnim.

PBD BicikLO na Radaljskom jezeru
PBD BicikLO na Radaljskom jezeru

Skupilo se nas četrdesetak, možda i više. Društvo je pristiglo sa svih strana, ali sa istom idejom i ciljem: da promovišemo MTB stazu Boranja-Donja Trešnjica i novi planinarski klub “Šarena bukva” iz Malog Zvornika. Ideja je da planinari idu svojom, novoobeleženom stazom, i zajedno se sretnemo na ručku i druženju. Gde, kako, s kim, o tome ćemo malo kasnije.

Radaljsko jezero_04
MTB porodica na zajednčkoj fotki, pored Radaljskog jezera

Vreme je da krenemo u susret lepoj Boranji. U stvari, već smo na njenoj južnoj padini i idemo u osvajanje još većih visina, prema planinarskom domu “Šarena bukva”. Boranja svoje ime nije dobila po borovima, već po tome što je sva naborana i ispresecana mnogobrojnim jarugama i potocima. Vozimo polako, jaki su usponi, podloga tvrda, kamenita. Okruženi smo naizmenično gorostasnim četinarima i drvetom bukve, kojim je prekriven veći deo planine. O bukvi znam tek toliko da je izvanredno drvo za pravljenje nameštaja, te da je najbolje gorivo za dimljenje mesa i ribe. Znam i da je njeno mlado lišće jestivo, i bogato vitaminom C. I, kud ćeš više… Pedalamo tako i ubrzo stižemo do planinarskog doma. Dvorište ispred je prilično prostrano i lepo negovano, tu smo se baš opustili u odličnoj domaćinskoj atmosferi.

Ovaj uspon je malo zahtevniji
U dvorištu Planinarskog doma "Šarena bukva" na Boranji
U dvorištu Planinarskog doma “Šarena bukva” na Boranji

Planinarski dom "Šarena bukva" na Boranji

Ispred čarobne kućice na Boranji
Ispred bajkovite kućice u dvorištu Planinarskog doma na Boranji

Kućica, bočno postavljena, posebno mi je bila simpatična. Neobično mala, kao za patuljke, i ja bih sad tu sela, i čekala bih, sve dok iz dubine šume ne čujem pesmu vesele družine koja se vraća iz rudnika… Vreme je da idemo dalje, previše se ja opuštam. Iz šume izlazimo na svetlost dana, baš je vruće, sunce prži nemilice. Još se malo penjemo, a onda dolazi ono najbolje. Hahaha, još uvek ne mogu da verujem! Kakva je to zabava bila! Kilometri i kilometri makadamskog puta sa gomilom nasutog šljunka, peska, kamenja. I to sve na spustu! Krivine baš lepe, ne može im se naći mane, pa taman kad pomisliš da si izmakao još jednoj zamci, ono upadneš u dubok sitan pesak, i, ako nisi pri dobroj brzini, samo se uglaviš i ni makac dalje. Taj sitan pesak, … Što bih volela da znam otkud on tu, da li je nastao raspadanjem granita kojeg je tu u izobilju, ili je dobijen mlevenjem već prethodno usitnjenog kamena i posut s namerom baš ovde… Uglavnom, egzotike koliko hoćeš!

Boranja

Ćumurana
Ćumurana

Tina

Tu smo Tina i ja opušteno ćakulale, zvoNcale, ogovarale i dogovorale, ali ne za dugo, jer je Žabac odlučio da nam bude vođa puta i da prođe ispred nas. Uspela ja da se nekako izmigoljim, van domašaja muške dominacije, jer to teško podnosim, i odjezdih niz makadamsku padinu. Tlo se u jednom trenutku pretvara u taj fini pesak, nagib je nešto jači, malo proklizavam, ali je moja guza prethodno zauzela dobru poziciju skoro legavši na zadnji točak, tako da sam uspela da se održim i ne pikiram glavom. Nisam baš od onih koji zabadaju glavu u pesak, premda ta nojevska filozofija nekad može i da posluži. Srećno nastavljam vožnju. Ipak, osetih na pritisak rukom bol na desnoj butini, lokalizovanu, jedno malo izbočenje, i shvatih da me to moj KTM Konstantin Veličanstveni opominje da malo ipak pripazim kako se ponašam na ovakvom terenu i da zaboravim na klizajuće startove, jer, ne igram s bratom fudbal i nemam 10 godina. Sad mene pretiče Polar, gledam ga kako ulazi u lakat-krivinu, učini mi se malo prebrzo, ali, znam, Polar je majstor downhilla, veoma spretan i nadahnut pri spustu. Ovaj put je u nekom proračunu malo i pogrešio, te i proklizao, pao na desnu stranu, preko grudnog koša i šake. Kaže, dobro je, ali se upozoravajući bol pojačavao i odluči da se, zajedno sa Žapcem, vrati prema planinarskom domu i nazad do jezera. Bi mi žao, jer smo odlična ekipa za dobro druženje i pedaliranje, ali razum je ovde pobedio. Nemojte gledati u mene, nemam ja s tim ništa. 

Pauza na Boranji
Pauza na Boranji

Spust prema Donjoj Trešnjici
Spust prema Donjoj Trešnjici

Sve do Donje Trešnjice uglavnom je bio surov makadamski spust, nešto livade i zemljanog terena. Trebalo je tu dopunskog opreza: na momente staneš i prekrstiš se, pa ideš dalje. U jednom sam trenutku osetila blagu nemoć, kad su ruke počele da me bole od silnog podrhtavanja, ali to je bio samo trenutak. Sve vreme sam osećala neverovatnu radost i ushićenje! Bilo je fenomenalno, svi smo uživali, svi smo bili srećni, jer većina nas ovako nešto nije doživela. Svu surovost planine i života na njoj mogli smo da osetimo u tih nekoliko kilometara. To za nas nije bilo ništa, ali tu ljudi žive, bore se, opstaju kroz vekove, deca upijaju prve životne lekcije.. 

U dvorištu škole u Donjoj Trešnjici
U dvorištu škole u Donjoj Trešnjici

Učionica u školi u Donjoj Trešnjici, u kojoj su nas poslužili domaćini
Učionica u školi u Donjoj Trešnjici

Stižemo u Donju Trešnjicu, u dvorište četverogodišnje osnovne škole “Miloš Gajić”. Ljudi moji, kakav je to prizor bio! Muzika za dobrodošlicu, ručak već spreman, pite, proja, kolači.. A, iznad svega, nasmejana i raspoložena lica domaćina, koji se raduju svojim gostima, svojim prijateljima… Posluženi smo kao najrođeniji, ovo je pravo porodično okupljanje, i sve ono što sam poželela u jutru današnjeg dana, da budem s porodicom, evo, ostvaruje mi se, na jedan lep, mnogo lep način… Srećna sam, svi smo raspoloženi i zadovoljni, s nama su i planinari, ima i mnogo meštana, ovo je događaj za sve.

U dvorištu škole u Donjoj Trešnjici - fotka s Učom
U dvorištu škole u Donjoj Trešnjici – fotka s Učom
Zoran, organizator ove MTB akcije, sa Učom, domaćinom u Donjoj Trešnjici
Zoran, organizator ove MTB akcije, sa Učom, domaćinom u Donjoj Trešnjici

Od grupe se izdvaja čovek produhovljenog lica, mirnih, staloženih pokreta, a živahnih očiju. To je Predrag Spasojević – Uča, učitelj ove škole. Uča, zajedno s učiteljicom Milenom, brine o četrnaest đaka Donje Trešnjice. Tu su i vaspitačica, i domar, i još mnogi drugi koji, svako na svoj način, brinu o budućnosti ove dece i ovog sela. Sačuvaće oni selo od zaborava! Kao što su osvojili naša srca, osvojiće još mnoga druga, svojom pameću, mudrošću, najfinijom emocijom, i dobrim vođenjem. Mene su i opet preplavila sećanja, i opet se miris stare lipe uskomešao s mojim emocijama. Dvorište škole je lepo, negovano, prijateljsko. Nama je ostalo da se prepustimo i, makar na kratko, zaboravimo na surovost sveta u koji se vraćamo. Vreme je za pokret. Odigrasmo jedno užičko kolo, pa zajedničko fotografisanje.

Odigrasmo i jedno užičko kolo pred rastanak
Zajednička fotografija ispred škole u Donjoj Trešnjici
Zajednička fotografija ispred škole u Donjoj Trešnjici

Opraštamo se od domaćina, sa željom da novi susret preraste u tradiciju. Poznavajući nadahnute Lozničane, njihovu nesumnjivu harizmu i odlično vođenje PBD BicikLO, već vidim ovu ekipu, u proširenom izdanju, ponovo ovde, na istom mestu, s još mnogo dobrih ideja i uspešnih realizacija. Povratak do naše početne i krajnje tačke za današnji dan je lep, ali je kretanje bilo mnogo brže no u prvom delu dana. Bili smo i siti i odmorni, nadasve zadovoljni. Ipak, nismo mogli da odolimo pozivu domaćina jedne kuće pored puta, i ušli smo u dvorište da zajednički nazdravimo današnjem crkvenom prazniku, i preslavi sela, Sv. Trojice. Jedva smo se odvojili od praseta koje je netom skinuto sa ražnja… Eh, kakvi smo, nikad nam dosta. Goran i ja odosmo među prvima, jer je Goranov Canyon jedva izvukao živu glavu, tj zadnji točak, u susretu sa seoskim đilkošem, koji je nekontrolisano vozio pored kuće, verovatno iznenađen otkud domaćinu odjednom toliko gostiju na preslavi….

Biciklisti na preslavi Sv Trojice
Biciklisti na preslavi Sv Trojice
Sa domaćinima
Sa domaćinima
Klisura Trešnjice
Klisura Trešnjice

Pili smo i vodu sa jednog izvora ispod bukve. Tu sam od Nenada saznala da bukva voli vodu i da je zato i ima toliko mnogo na Boranji, jer je ova lepa planina bogata vodom.

Bukova šuma na Boranji
Bukova šuma na Boranji

Nemamo mnogo vremena za odugovlačenje, hteli bi da se još jednom okupimo pored jezera i dogovarimo sledeća druženja. Spustili se kako je ko hteo, znao i umeo. Boranjske su staze dobro obeležene, imali smo i trekove, a i domaćine koji su dobri poznavaoci ovih staza i odlično nas vodili i brinuli o nama. Tu sam brigu zapamtila još kad sam bila na MTB druženju prošlog oktobra, nazvanom MTBitka iznad oblaka, Gučevo 2016. Već sam se onda osetila kao da sam deo porodice i nije ni čudo što je ovaj dan protekao u tom duhu.

Povratak do jezera
Na jezeru: planinarsko-biciklističko druženje
Na jezeru: planinarsko-biciklističko druženje
Jedna za kraj današnjeg MTB druženja
Jedna za kraj današnjeg MTB druženja
Uvek s najboljima!
Uvek s najboljima!

Ljudi moji, braćo i sestre po biciklu, kako bi rekao Miki, promoter i idejni zagovornik Ljubovijske biciklijade, ostajte mi u dobrom zdravlju, da se družimo još dugo, da oplemenjujemo svoja srca, duše i tela! Pozdrav, do sledećeg susreta!

Zvoncajte

4 Comments

  1. Jaca Awramovic says:

    E pa, Emira, sestro po biciklu, po energiji, po ljubavi prema prirodi i kretanju…bas vam zavidim, najpozitivnije moguce! Kakav divan dan, divna prica! Familija je nasa velika i rasprostranjena, al srescemo se sigurno negde i bas se radujem tome!

  2. Emira Miličević says:

    Jaco, draga sestro, a da se mi uskoro negde opet okupimo i družimo… 🙂 ?! Valja se!

  3. Jaca Awramovic says:

    Evo , mi odavde , kolubarski reon, u nedelju na gibanicijadu u Asanju! A ti zovi kad bude opet neki hepening, ja dolecem! Ako ne pre, vidimo se na Rapha Women!

  4. Tijana says:

    Draga moja Emira, drago mi je da sam se i ja nasla u jednoj Vasoj prici :)))))

Comments are closed.