Čuli ste za ples na kiši – a, da li ste čuli i za ples pod užarenim letnjim suncem?
Shvatili smo – važno je da se pleše!
I, evo nas u Istočnoj Srbiji.

Polazna tačka našeg današnjeg putešestvija je selo Rakova Bara u Braničevskom okrugu, koje spaja Golubac i Kučevo. Vođeni tim “duhom spajanja” i mi smo se vrlo vešto uklopili u vreo, ali vetrovit dan. Taj nas je vetar ceo dan dobro vodio, poneo nas do vrha Vis na 691 mnv, sa kojeg smo gledali padine Severnog Kučaja “kao na dlanu”. I plesali smo, plesali, smejali se. Izvodili razne kerefeke (kako bi to rekao moj tata).
Ostavili brige iza sebe, ionako ih niko drugi neće brinuti, nego mi. Vratićemo im se, nema dileme.

Dotle, da prošetamo šumskim stazama, da se sakrijemo u krošnjama nesebičnog drveća. Da se rashladimo na obližnjem potoku, u potrazi za vodopadom i pećinom. Vodopad smo našli, bio je stidljiv, sakrio se onako dečije, nevešto, kao da je nešto zgrešio, a sve misli – neće to niko primetiti, pa ako nas ne gleda u oči, kao da se ništa nije ni desilo. I ostavili smo ga u tom uverenju, i ništa se nije desilo, sunce se prelamalo u kapljicama koje su prštale, i naš se smeh uklapao u to savršenstvo. Pećina nam nije bila dostupna, zašto bi i bila, treba nešto i da se duže želi, da se istražuje, da se oštro trnje zariva u ruke koje razgrču zaraslu stazu, da krvari, da zaboli, a onda zaslužiš, i onda je još lepše.

Neobično je bilo. Prefino, rekla bi moja prijateljica Mirjana, Zagrepčanka. Bilo je daleko od svega, i tom zovu Dalekog ćemo se i opet vratiti.
U završnici “plesnog dana” – pivo ispred seoske prodavnice, sa domaćinima. Pa još jedno na obali Dunava – u Golupcu. Hvatamo zalet za sledeći plesni dan. Živeli!
Akciju vodio plan. vodič Vlada Radivojević