Mamin rođendan je za tatu, brata i mene uvek bio praznik, važan događaj. Kuća nam je bila puna cveća i lepo upakovanih poklona, mirisale su najfinije đakonije, a mama je bila srećna i nasmejana, sa svežim loknama i u lepoj bluzi. Danas je 12. februar, njen 81. rođendan. Razdvaja nas 400 km, pa je telefonski poziv jedini način da se čujemo i vidimo, ali ne odmah, jer je tek 6 sati. Krenula sam sa grupom planinara put Rađevine i Sokolskih planina, i biće to još jedna odlična akcija u organizaciji PD „Orfej“ iz Beograda. Radujem se susretu sa Zapadnom Srbijom, uvek je izvor novih destinacija i doživljaja, ali i deo mog odrastanja. U momentu kada smo prolazili kroz Tekeriš i dalje prema Krupnju svima u autobusu sam ponosno rekla da je od raskrsnice desno put koji vodi u selo mog detinjstva, Jadransku Lešnicu podno Cera, odakle je rodom moja mama. Ipak, ne bih ni sada da je zovem, možda doteruje frizuru, sprema kolač; pozvaću je kasnije, sa neke lepe livade ili obale reke, da joj moja čestitka bude još lepša i mirisnija.

 

Prošli smo Krupanj, idemo prema Ljuboviji, a iz autobusa izlazimo u selu Postenje, odakle kreće naša današnja akcija. Selo je pod okriljem velelepnih stena Sokolovine, pa je tako i dobilo ime (Postenje – pod stenom). Pod snažnim sam utiskom, mnogo volim kamen, osećam da je živ, da razgovara sa mnom. Vraća me u davno prošlo vreme, u doba Rimljana i srednji vek, kada su se ovde eksploatisala nalazišta bogata rudom, a najviše olovom i srebrom. Niz visoke stene pruža se put sipara, odnosno to je veštački stvoren sipar niz koji se ruda spuštala u reku, gde se ispirala. Ovde su rudari uglavnom bili seljaci iz okolnih ljubovijskih sela. I moji su preci bili rudari i radili u tim rudnicima. Vidiš po položaju i obliku mog tela da sam pravi njihov potomak. To mi govori moj divni drugar Duća iz Ljubovije, planinar, ljubitelj prirode i odličan poznavalac prilika u ovom delu Srbije. Duća mi dalje priča o karavanskom putu koji je ovuda prolazio i spajao Split, Sarajevo i Srebrenicu, ali i druge putne pravce. U Postenju, na ulazu u klisuru Rudne reke, bio je kontrolni punkt, a i sada su tu ostaci stare građevine i svedoci vremena. 

 

 

Brzo odmičemo, put je makadamski, pa prelazi u zemljani; i dalje smo okruženi visokim stenama koje nas postepeno uvode u klisuru Rudne reke. Kao ni ostali nazivi, ni ovaj nije slučajan – naime, ova rečica koja izvire podno Sokolskih planina ime je dobila upravo po rudarskim jamama pored kojih protiče. Sada je nabujala od otopljenih snegova, snažna, penušava, brza i veoma bučna. Mnogo mi se dopada. U skladu je s mojim temperamentom i osećajem pripadnosti.

Vreme je odlično, pojavljuje se sunce, sve je toplije, razigrano. Smenjuju se pojasevi priobalja pod snegom, zatim se penjemo više iznad reke, tu ima i proklizavanja, zemlja vuče prema koritu, potreban je oprez. Prelazimo reku jednom, pa drugi put, nekome je lako, drugima malo nesigurnije i teže, ali uz pomoć drugara sve se prepreke prevazilaze. Mnogo je ruku koje pružaju pomoć, i to poverenje koje se među planinarima stvara za mene je jedan od utisaka dana. Tu je i jedna divna dama, skoro pa vršnjakinja moje mame, vrlo hrabra, vešta, prelazi sve prepreke uz mnogo opreza. „Možda ipak da ubuduće izbegavam klisure, nije ovo ni malo naivno“.. Kao da se pravda što je malo sporija od ostalih.

Nakon 7-8 kilometara pešačenja i desetak prelazaka s jedne na drugu obalu, izlazimo iz klisure, prelazimo prostranu livadu, ulazimo u šumu gde nas je sačekao baš intenzivan uspon. I to smo savladali bez problema, s puno zdrave šale i smeha. Izlazimo na vrh Korita na 838 m n.v., pa idemo dalje, do Krušljaka na 926 m. Bolje da se ovde ne zadržavamo dugo, jer je u blizini predivan vidikovac, pa ćemo tamo napraviti pauzu – reče nam jedan od vodiča. Poslušali smo produžili do lepog vidikovca, a zatim do još jednog, na vrhu Miletina, na 919 m. Tu smo zaseli, predahnuli, a zatim se nas nekolicina spustila malo niže niz padinu, gde smo se susreli “oči u oči” sa Kalkanskom stenom koja se u daljini ponosno uzdizala i dalje gledala na Soko grad, koji je zbog svoje neosvojivosti u tursko doba nazvan i sultanova cura (sultanova nevesta). Inače, reč kalkan potiče još iz vremena Turaka i znači zaklon, štit. S druge strane stene, nama sada nedostupne, nalazi se vodopad koji je u ovo doba godine sigurno bogat vodom. Nekoliko puta sam bila u manastiru Soko grad, uvek leti, i tada je bilo malo vode, ali stena je uvek odisala snagom i nepokorenošću.

I ovde su vodiči nas nekolicinu častili malo dužom pauzom, jer smo obećali da ćemo požuriti kroz šumu i stići ostale iz grupe. Tako je i bilo, i u nastavku prelazimo Ravni vrh, družimo se s lovcima, ostavljamo tragove u snegu, i s prvim mrakom silazimo do manastira Bogoštica. Na ulazu u manastir je česma posvećena Desanki Maksimović, a u blizini je i dom srpske poezije „Desanka Maksimović“. Stižemo do autobusa, konačno imam i signal za telefon, zovem mamu, pita me gde sam, zašto se nisam ranije javila, zar stvarno nije bilo signala? Ja telefon šetam od jednog do drugog planinara, svi mami žele srećan rođendan i dobro zdravlje, mami je osmeh sve širi, u očima joj radost i ushićenje, ponovo ima mnogo gostiju na svojoj rođendanskoj zabavi, skoro da je kao nekad, i cveće joj miriše, i okružena je lepom energijom dobrih ljudi sa planine. Prilazim gospođi Radi, našoj najstarijoj planinarki, ona mami zakazuje druženje u nedelju na lepoj akciji: .“To možete, gospođo, to vam je sve ravno, Deliblatska peščara, i samo 20 kilometara. Čekam vas u nedelju!“ Svi smo srećni, usrećili smo mamu, ostaće joj ovaj dan u divnoj uspomeni. Hvala, drugari!