“Ne boj se. Govori slobodno o lepim stvarima u svom životu svakome ko bude hteo da te sluša. Duši Sveta preko je potrebna tvoja radost”.

Citat je ovo iz jedne budističke priče, i te me reči prate dugi niz godina. “Reč je moć. Reči preobražavaju čoveka i svet”.

I, sigurno je mnogo zla na ovom svetu, previše loših, zavidljivih ljudi, ali moja sreća je da volim dobrotu, drugarstvo, radost, smeh, i da volim da pričam o tom lepom. Zato, evo još jedne lepe priče sa Kopaonika, iliti “Kopalnika”, kako mu glasi davnošnje ime. U srednjem veku su ovog planinskog lepotana zvali i Srebrna planina – Monte argentario, zbog bogatih nalazišta rude. Sada su ta nalazišta prilično iscrpljena i više nisu aktuelna. Inače, Kopaonik je najveći planinski masiv u Srbiji, a zbog svojih prirodnih vrednosti 1981. godine proglašen je za nacionalni park.

Kasno leto. Naša mala mauntinbajk-ekipa vraća se sa Semeteškog jezera. Još smo pod dojmom te lepote i posebnosti, i dalje ushićeni. Polako se “izvlačimo” prema višim kopaoničkim vrhovima, velika je vrućina i vlaga, povremeno zastajemo da predahnemo, ali kad se u daljini čula potmula grmljavina nismo više bili raspoloženi za odugovlačenje. Nevremene u planini baš i nije preporučljivo, pogotovo kad si na biciklu i nikad ne znaš da li će Ilija Gromovnik baš tvoj izabrati kao metu. Oblaci se gomilaju, sada su teški, sivi, skoro pa crni, a mi se sporo krećemo jer je sve vreme uspon.

Kad smo izašli na asfalt i bili skoro “pred kućom”, krenuo je pravi letnji pljusak. Dočepasmo se jedne prodavnice i tu smo sačekali da kiša popusti, pa nastavili još koji klizav asfaltni kilometar do našeg smeštaja. Ubrzo je i temperatura vazduha značajno pala, a kako se dan bližio kraju, tako je bivalo sve hladnije. “Idemo da prošetamo do centra i kupimo domaće slatko od kupina. Hajde i ti”. Zovemo Tinu. “Ja ne mogu, smrzla sam se, nisam ništa ponela od toplije garderobe. Ostaću u krevetu, ispod ćebeta, a vi mi kupite hulahop-čarape broj 3, boje kože”. “Ja samo kupujem sexi veš”. Reče mrtav-ozbiljan naš drug Zoki… I, tako mi odosmo u šetnju. Vratili smo se punih ruku tegli domaćih specijaliteta. Mmmmm…

 

Svanulo novo jutro na Kopaoniku. Da se malo prosuši rosa i možemo da krenemo. Sa parkinga kod konaka “Sunčani vrhovi” skrećemo u gustu četinarsku šumu i obeleženom stazom idemo do lokaliteta “Markov kamen” (“Markove stene”). To je, u stvari, veoma atraktivna pešačka staza koja vodi do vrlo neobičnih, velikih kamenih blokova, visine i do 10 m. Legenda kaže da je ovo kamenje naslagao Marko Kraljević vežbajući za Kosovski boj, na koji je na kraju zakasnio. Ili je zakasnio, ili je bio, ali gde je bio, niko ne zna, svašta se priča, na čijoj strani, kako je to sve završilo, da li je Marko Kraljević izmišljen, literarni lik ili je on, ipak, Marko Mrnjavčević sa titulom kraljevića…

 

 

 

Ovu priču ostavljam istoričarima i boljim poznavaocima tadašnjih (ne)prilika, a mi predivnom zemljanom stazom opasanom kamenjem, niskim i visokim listopadnim i zimzelenim rastinjem, stigosmo do čarolije koja je samo odjednom iskrsla pred našim očima! Bez obzira što ovde nisam prvi put, zastala sam iskreno zadivljena pred atraktivnim stenama i kompletnim lokalitetom koji je uređen za predah i uživanje. Spustili smo bicikle pored puteljka, seli na klupu da udahnemo miris zdravih četinara, pa se popeli uz stepenice na najviše stene, sa odličnim pogledom na vrhove Kopaonika. Zamišljali smo snažne Markove ruke kako se vešto poigravaju ovim kamenim gromadama, prisećali se i drugih legendi koje Marku pripisuju posebne veštine i nadljudsku snagu. Svoje smo odlično raspoloženje nesmetano otpuštali. Potpuno slobodni. Slobodni i od želja. A, srce? Srce se hrabro otvaralo za nove radosti.