Pitanje je jedno: gde je pećina? Vrteli smo se na uskoj zemljanoj stazici neko vreme, omamljeni žuborom i svežinom planinske rečice i raskošnim crvkutom ptica. Pogled nam je naizmenično prelazio preko nesigurnog drvenog mostića s naše desne strane na travnati brežuljak koji se uzdizao s leve. I, za svaki slučaj, popeli smo se na brdašce; možda ćemo stvarno nešto da vidimo što odavde, iz korita rečice, ne razaznajemo. Gore je bilo mnogo sunca i visoka trava naglo izđikljala nakon proletnjih kiša. Ali, pećina sigurno nije tu. A, znamo da je “tu negde”. Ponovo se spustili do mostića, prešli na drugu stranu, da vidimo šta kriju visoka stoletnja stabla i mnogo zelenog raslinja. I, pomislih, ko zna koliko puta smo bili na dohvat nečeg lepog, posebno vrednog, ali nas je u presudnom koraku zaustavila neka nesmotrenost, apatija, zlovolja, neverovanje, možda pitanje – gde meni da se desi nešto lepo? Zašto ne verujemo da smo zaslužili dobro, lepo, najlepše, zašto se bojimo da prizovemo dobru emociju i dobra dela, čemu strah od ispoljavanja radosti, kakve se to “odmazde” i čije plašimo? Ima li života bez straha, kada smo uspeli da se napunimo tolikim strahovima, zašto ih negujemo, imamo li neki omiljeni, koji posebno gajimo?

Mnoga pitanja, ali to ćemo ostaviti za neki drugi put, a sad da vidimo šta smo zatekli po prelasku mostića: zdrava i bujna šuma, stazica koja je vodila “u vis”, pravo pred jedan od ulaza u Kovačevića pećinu! Sve vreme guramo ili nosimo bicikle, a ovde ih konačno i ostavljamo i nastavljamo do velikog pećinskog otvora. Uuuuuu, baaašš je dobro! Mnooogo dobro! Volim pećine, volim podzemlje, mrak i tamu, drugačije ti sva čula rade, osetiš, čuješ, mirišeš davna vremena, reku koja je ovuda proticala i napravila ovo čudo prirode. Zamišljaš životinje koje su se nekada davno ovde skrivale, možda i lokalne hajduke i njihove neobične životne priče.

Odoh ja podaleko, a vreme je i da kažem koji smo, i gde smo: nedelja je, 21. april 2019., a grupa zaljubljenika u prirodu i brdsko-planinski biciklizam, članovi udruženja PBD BicikLO iz Loznice i Nesputani iz Zemuna, uživa u svojim aktivnostima i vožnji pitomom Rađevinom. Oblast je ovo u zapadnoj Srbiji zgodno ušuškana između planina Vlašić, Cer, Jagodnja i Sokolskih planina. Rađevina je ime dobila po vojvodi Rađu, jednom od sedam vitezova kneza Lazara, kome je podignut spomenik-obelisk nazvan Rađev kamen. Ipak, legenda kaže da je gromadu visine dva čoveka do groba poginulog muža dovukla, sa 32 para volova, neutešna udovica Anđa. Velike ljubavi i tragedije ostavljaju za sobom i najupečatljivije priče, tu dileme nema.

Ovde smo došli na poziv PSD “Soko” iz Krupnja, koji danas organizuje XI (pešački) uspon na Kostajnik, ali ćemo mi biciklima. Okupili smo se u dvorištu osnovne škole u Kostajniku, naselju u opštini Krupanj. Krenuli smo u današnju pešačku i MTB avanturu nešto posle 9 sati izjutra, nakon pozdravnog govora domaćina. Grupe su se odmah odvojile: planinari pravac uspon u šumu, a mi planinskim vencem, kroz rađevska sela i zaseoke.

 

Vožnja je vrlo dinamična, ima dosta uspona, vidikovci su otvoreni, vrlo pregledni. Prolazimo pored napuštenih kuća, sve je vrlo mirno, utonulo u neprekinuti san. Tako stižemo i do sela Dvorska i na jednoj oronuloj zgradi, za koju ne znamo koja joj je bila namena, nalazimo spomen-ploču poginulim borcima NOBa, u ratu 1941-1945. Sve je avetinjski pusto, a kroz jedno prozorče nesrećno izviruje presušeni venac cveća.

 

 

U prostranom domaćinstvu u Cerovi snabdevamo se vodom, a gazdarica nas pita hoćemo li u pećinu. Hoćemo, kažemo, a može li da nam pojasni gde je pećina? Nije daleko, reče, nekoliko minuta autom. Autom… Hm… Mi nastavljamo našim biciklima i stižemo do zaseoka Kovačevići, odakle smo se naglo spustili do korita Kovačevića rečice. Ovde je sve u znaku Kovačevića, pa je čak i pećina, spomenik prirode pod zaštitom države i nalazi se na privatnom imanju, nazvana Kovačevića pećinom. Do sada je istraženo 960 metara pećine, koja je ukrašena brojnim pećinskim nakitom, stubovima i raznobojnim draperijama. Ovde su pronađene i kosti pećinskog medveda, stare oko 60000 godina! Unutar pećine nalazi se jezero, iza kojeg se verovatno nastavlja čitav sistem kanala i prolaza. Ovaj put se nismo mnogo “zavlačili” u njenu utrobu, već smo seli na klupice, predahnuli i poto nastavili naše putešestvije.

 

Senke su sve duže, dan se primiče kraju i mi se vraćamo u Kostajnik, gde nas je sačekao gulaš od pečuraka i prvoklasan čorbast pasulj. Super druženje, hladno pivo, odličan dan, topao, pravi kasnoaprilski, društvo kao porodica koja deli i dobro i zlo, spremno za međusobno poverenje i još jedno zbližavanje s prirodom. Usledio je povratak kući obogaćen pričama i doživljajima za najlepše pamćenje. Hvala domaćinima PSD “Soko” iz Krupnja i svima koji su učinili da se u Kostajniku osećamo dobrodošli. Pozdrav svima, do sledećeg susreta!

Tekst i fotografije: Emira Miličević