Ah, šta sve babe mogu i znaju!

Prebiram tako po pasulju, odvajam loša, isušena zrna na jednu, ona zdrava, lepa, sjajna, na drugu stranu. Posao više nego dosadan, čista gnjavež. Ali, sad ću da nađem način da se zabavim! Sećam se kad mi je svojevremeno mama davala u zadatak da perem tatine čarape; nije htela da ih stavlja u mašinu za pranje veša, kaže – hoće taj sitan veš da se zaglavi u filteru, tako nešto, ne sećam se baš najbolje, bila sam mala, a i nisam smela mnogo da pametujem: nagni se nad kadu i trljaj čarape! Slepa poslušnost od malih nogu, “veži konja gde ti gazda kaže”,… I, sve tako. Nisam se ja verbalno opirala, ne da se čuje, ali sam zato bogatila svoj unutarnji svet, i uvek bih se sita ispričala sa sobom i svojim “podstanarima”, u takvim, baš jaaako nadahnutim trenucima.

A, otkud sad priča o pasulju?

Pripremajući se za VI Čiker-MTB maraton “Biciklom kroz Srbiju i Crnu Goru” 2017, a moj peti uzastopni, vraćam se u mislima u 2013., kada sam se prvi put upustila u Čiker-MTB avanturu. Sve je više mojih poznanika koji bi da se pridruže tom veselom biciklističkom karavanu i brojna su pitanja koja mi pristižu; zaintrigirani su fotografijama i pričama koje kao prašinu dižemo i dugo, dugo još nakon što Maraton završi, iza sebe taj oblak ostavljamo. I, nije to više samo fini sitni prah koji se raspršava, već i te kako lepi i postojani slojevi najlepših doživljaja!

Nakon onog čuvenog upoznavanja s fribajkerima u jesen 2012., Goran i ja smo se celu zimu pripremali za proleće i nove MTB avanture. Skupili smo dosta opreme, a meni je bilo najteže da se priviknem na specijalne biciklističke gaće, odnosno uložak koji služi da ti stražnjica bolje izdrži višesatno sedenje. Ionako me Polar stalno zafrkava da mu fokus, kad fotografiše, obavezno ode prema mojoj pozadini… Eh… Šta ću, žensko..

U proleće smo se pridružili fribajkerima na dve brdske vožnje, obe je organizovao Kuša. Jedna je bila na Juhoru, dobro se toga sećam, jer je bilo mnogo makadama koji mi je pravio probleme, nekako sam imala strah od pada i povređivanja. “Ti si jedina osoba koja brže vozi uspone nego spustove”, čudi se Goran, “Opusti se, zašto si toliko u grču kad se spuštamo s planine??” Ajojjj, zašto, pa zato, kao da na svako pitanje treba da bude i odgovor! Polako, opustiću se, sve u svoje vreme.

Kad smo došli kući Goran mi je spomenuo “neki Čiker maraton” koji će se održati drugu godinu za redom. Ako ga pitate zašto je mislio da i taj maraton organizuje Kuša, sigurno ne bi imao odgovor. Eto, kažem ja, ne treba uvek imati odgovor na svako pitanje! Krene ubeđivanje: “Da idemo!” Kaže Goran. “Gde da idem, čime, nemam ni odgovarajući bicikl za brdsko-planinske vožnje, nemam potrebno iskustvo, nemam opremu za kampovanje, nemam …”. Podugačak je spisak onoga što nemam, a što sam smatrala da bez svega toga ne treba ni da idem. Međutim, on ne odustaje, i, suprotno od mene, traži razloge zbog kojh treba da idemo. Ipak, mene je strah od nepoznatog prosto paralizovao, ne želim da se blamiram tamo negde u nekoj vukojebini, ne želim da dovodim u opasnost ni sebe a ni druge. Ključna rečenica: “Pa, tamo idu i babe, malo se vozikaju, stignu na odredište, a ostatak dana odmaraju, švrćkaju se po okolini!” Ja i dalje neodlučna, ali sad nastupam ovako: Šta ću ja s babama?? Ti bi mene s babama?? Kako god okreneš, meni ne možeš da ugodiš.

Sve je to bilo u prvom poluvremenu. U drugom već prikupljamo opremu za kampovanje, i spremamo se za novo iskustvo.

Spremam se, a nad glavom mi Glas Razuma, iliti Goran, koji hladnokrvno vadi iz torbe viškove. Ma, kome ti – viškovi?! Čim je okrenuo leđa, vratim u torbu jaknu i duge nogavice. On će meni da kaže da imam višak opreme!! Misli da sve zna! Pa? Da li zna ko organizuje Čiker-maraton? Iznenađenje, dečko, iznenađenje! Nije Kuša, već MTB klub “Čiker” iz Kraljeva, i njihov predsednik, Radoslav Golubović, zvani Golub! Ne zna, naravno, ali će ubrzo saznati, kad dođe vreme, baš kao što će da sazna da ja među stvarima imam i skoro pa zimsku opremu za bicikliranje. To “kad dođe vreme” je bilo treći dan maratona, kada je temperatura, posle jedne žestoke oluje i jake kiše, pala na 4 stepena. Pokajnički me je pogledao, računajući da nemam šta da obučem za tu hladnoću, ali mu je laknuo kad je shvatio da sam spremna za vožnju i u tim uslovima. Ahaaa! I, šta sad?

Lepa je kraljevačka noć, uvodi nas u vrelo nedeljno jutro, i start maratona.

Da se još na kratko vratim na taj maraton. Te godine trajao je šest dana, dakle, šest uzastopnih dana se vozi bicikl, i to brdsko-planinski (mtb). Okupili smo se u Kraljevu, na centralnom gradskom trgu (uvek se kreće iz Kraljeva). Ima nas sa svih strana Srbije, iz Bosne, tu je i Ivo iz Hrvatske, tačnije iz Splita. Atmosfera je odlična, mnogo je sjajnih momaka, a tu smo i nas dve, jedine žene, kao potvrda njihovih snazi. Ja ne znam da li da se radujem ili da strepim. Sve je ovo novo za mene. Ipak, pomislih, kud svi, tu i ja, neću da se plašim unapred. Prvo ću da skupljam sve lepo, lepše, najlepše, a ako ostane malo vremena, možda se ipak malo i uplašim.

Nestrpljenje je bilo opipljivo, skoro pa smo se pregrejali od iščekivanja. Sačekali smo govore predsednika Opštine Kraljevo, Turističke organizacije, i mnogih drugih zaslužnih za organizaciju ovog Maratona, i, konačno – krenuli Moj Plavi Dečko i ja, u našu prvu veliku avanturu, na Čiker-mtb maraton 2013! Ovo je tek početak, još ćemo mi da se družimo, tek nam predstoji to “odvajanje loših od zdravih, zdravih od nezdravih, ..” – ostanite tu..