Izraelke su baš bile gladne! Stigle su nas dok smo odmarali ispred planinarskog doma „Alan“ i proučavali meteorološko uže, sve s idejom da će nam ono reći samo što nam se i sviđa, u maniru stare narodne „šta je babi milo, to joj se i snilo“. Uže nije progovaralo, a naš vodič Željko je tvrdio da će u toku večeri doći do drastične promene vremena, na gore, i da će naš uspon na Veliki Kozjak planiran za sutradan, ostati u domenu: „To vam je taj Veliki Kozjak na koji ovaj put NEĆETE ići“!

Dobro, na Veliki Kozjak nećemo ići, ali – znam Čoveka, ima on i plan B, tako da je po tom pitanju sve ok, nego – šta ćemo sa Izraelkama? Koliko one mogu da trpe glad? Vadimo iz rančeva šta ko ima, ali one su vegeterijanke i teško da ćemo ih zadovoljiti svojom ponudom. Možda Renato ima neke bobice, njegov ranac je najveći, i reklo bi se da je on „čovek spreman na sve“. Mi ostali smo spremni na još malo druženja, a i jede nas znatiželja, što jes’ – jes’. Gledamo te prelepe snažne mlade žene i nameću nam se brojna pitanja: da li su služile vojni rok (jesu sigurno); ako jesu – gde, jer poznato je da mogu da biraju gde će da provedu te dve godine obaveznog služenja – da li u borbenim jedinicama, u kancelarijama Glavnog štaba, u bolnicama, školama, ili sličnim institucijama. Ove „naše“ Izraelke liče na borce, zdrave, snažne, odvažne, pronicljive, i nije ih teško zamisliti u uniformi. No, nismo hteli da ispadnemo nametljivi, sačekasmo da se Renato i po drugi put fotka s devojkama, pozdravismo se i krenusmo dalje našim putem.

Cilj nam je planinarski dom „Mrkvište“, ali tih 8 km ćemo proći kombijima, ne pešice. Istina je da su već popodnevni sati i da se sunce polako spušta, da mi zalazimo u šumu, da … Ali istina je i da prolazimo područjem gde su velike površine pod pašnjacima i ima mnogo stoke na ispaši, a čuvaju je ogromni armenijski ovčari koji se nekad previše zaigraju, pa…. Ne bi voleli da znamo šta im sve može pasti na pamet, ali su nam naši prijatelji biciklisti pričali da su im u dva-tri navrata jedva utekli.

Dakle, krenusmo makadamskim putem, a u kombijima živo; svi bi u isti glas da prepričamo barem deo današnje avanture, a pritom smo veoma znatiželjni da saznamo šta nas još čeka. Na kratko smo se i utišali, jer su nam naši vodiči i logističari, Željko, Damir i Srećko, nudili brojne informacije: sada smo na prevoju Veliki Alan koji na ovom mestu seče velebitski masiv. Inače, Velebit je dužine 145 km i najduža je hrvatska planina. Tu se spajaju kontinentalna i sredozemna klima i zato često dolazi do naglih promena vremena i pojave oluja i grmljavina. Grmljavinsko nevreme može biti veoma dramatično kada si u planini i realno veoma opasno, tako da upozorenja o promeni vremena treba vrlo ozbiljno shvatiti.

Ipak, živimo u sadašnjasti, i za ovaj trenutak, pa smo svako malo koristili dobru volju našeg vodiča i zastajali da se divimo prirodi koja nas je okruživala. Ovde svaki prizor nosi priču plus, pa tako i pogled na ostatke suvozida i starih letnjih nastambina u sred ogromnog travnatog prostranstva, ni malo ne ostavlja ravnodušnim. Ovaj predeo se zove Mirovo i nekada je tu bilo jedno od većih letnjih naselja na Velebitu, o čemu svedoče brojni ostaci kamenih kuća, štala i cisterni za vodu. Sada je to, jasno je, napušteno. Postoje pokušaji da se ljudi vrate na ove planinske prostore, država subvencioniše njihov povratak na razne načine, a da li će projekat i uspeti.. Pokazaće vreme. Nešto dalje od Mirova smo ponovo zastali; u stvari su nas „zaustavile“ predivne gorostasne jele koje su se ponosno uzdizale iznad pašnjaka gde se napasalo veliko stado krava. Upravo tu su bili i ti armenijski ovčari, ali ovaj put daleko od nas. Ovaj prostor se zove Bilenski padež (padeži ili depresije) i ovde važi pravilo da se padeži nazivaju prema porodicama koje su koristile ove pašnjake.

Da, neobična su to imena, i dok nam je Željko pokazivao okolne vrhove, u jednom trenutku reče: ono gore je Zečjak, a ono je Kita, a ono tamo… Čekaj, čekaj, sad mi zapeli za Kitu, kakav ti je to vrh, jesi li se penjao na Kitu, da li si išao danju ili noću, da li je moguće dočekati zoru i izlazak sunca na Kiti, da li… Ajoooojjjj… Željko nas je jedva zaustavio, bilo mu isprva interesantno toliko naše interesovanje za Kitu, a posle smo mu malo i dosadili, pa je rekao da će već neku akciju smisliti i, „Videćete“, nastavio je pomirljivo, „sigurno će vam se dopasti pogled s Kite“, i poželećete da se i opet popnete“. Otkud znam šta želim, sad sam malo zbunjena, čekaj, idemo po redu. Sad prvo na Mrkvište. „Tamo nema spavanja“, reče neko u kombiju. Kako misliš – nema spavanja, pa gde ćemo spavati, ako ne na Mrkvištu? „Ma, sve je to u redu, to je planinarski dom, imaćemo sve što nam treba, spavaonicu, krevete, česmu, imamo i veliko ognjište ispred doma, tu ćemo spremati večeru, ali ovde su planinari veoma veseli i druželjubivi, i tu se ostaje do duboko u noć da se jede, pije, peva, svira, razgovara, i cela okolna šuma i vrhovi odjekuju od raspoloženih glasova i pesme“. Aha, pomislih, novo iskustvo. Pa dobro, evo, spremna sam.

I, stižemo ubrzo do mesta gde su prizemnu drvenu lugarnicu članovi HPD Zavižan iz Senja  uredili za potrebe planinara. Parkirali smo sa zadnje strane doma, ali se i odatle čula neverovatna graja. Pokupili smo stvari i krenuli prema ulazu u dom. Dakle, to je bio neverovatan prizor, jer u istom trenutku su sva čula bila “izbombardovana” i senzacije koje sam tada osetila se teško daju opisati! Naime, mnogo ljudi, svi u pokretu, šetaju, pričaju, dovikuju se, muškarci se poskidali do pojasa, umivaju se na obližnjoj česmi, jedan od njih svira harmoniku, ostali ga prate pesmom, tu je i ogromno ognjište, vatra plamti, dim ide visoko iznad, iskrice se raspršuju kad god se doda po koje drvo… Ja bih kafu, ja bih da se istuširam, ja bih da sednem i nešto pojedem.. Ulazimo u spavaonicu, tu je gomila kreveta na sprat, kreveti su stisnuti jedan uz drugi, jasno je da je ovo doslovce uređeno da se prespava ili prenoći, kako se kome zalomi, i ujutro ideš dalje… Našla sam mesto za sebe i svoje stvari, a Željko mi reče da mi i nije neko srećno rešenje jer je i on tu negde u blizini, a mnogo bučno spava. A meni opet dobro što je on tu negde u blizini jer se, neću mu to nikad priznati, osećam dobro i sigurno kad je on tu negde u blizini.. A sad – kako izvesti to “tuširanje”, a tuša u stvari i nema?! Za damski deo ekipe učinilo se najbolje da odemo u šumu sa bokalom vode i, uz ono čuveno “čuvanje straže” malo se ispljuskamo i osvežimo. Ko hoće može i da se plahne. Eh, posle tog pljuskanja je bilo puno lepše i prijatnije i moglo se prionuti večeri. Samo da požurimo, jer počinje da grmi, seva, vetar se pojačava, kiša samo što nije… A i taj Veliki Kozjak – na njega sutra sigurno NEĆEMO ići…

Nastaviće se.