Upeklo sunce od ranog jutra, ali raspoloženje maratonaca osvežavajuće i očaravajuće. Prepričavamo dogodovštine od juče, a neki i od noćas. Bilo je problema u smeštaju, tj nismo imali toplu vodu u smeštaju, jer su se domaćini „pravili Toše“, nisu očekivali da se gosti tuširaju, ali sve je to bilo podnošljivo. Svašta ovaj narod može da istrpi, to već znamo, neka neko kaže jedan dobar razlog da sve bude potaman. Pih, samo bi se previše opustili, i, ne daj Bože, razmazili!

U drugom smo danu Čiker MTB maratona 2016, jun, 27. Krenuli smo iz Ovčar Banje, sve pored Morave, pa preko stare prevodnice, čija su gvozdena vrata otvorena tog dana samo za naš prelazak na drugu stranu. Bio je to atraktivan komadićak današnjeg kolača. Kao i obično, ne bilo uroka, ostala sam na začelju kolone, da sve to fotografišem s malo veće razdaljine. Pedalanje nastavljamo uskom zemljanom stazom, delimično zaraslom u travu, a sve prateći reku. Svi nešto jure, malo ko stane da upije tu lepotu. Ispred mene je Neša, i on voli da zaustavi trenutak, povremeno „poteže“ fotoaparat i tako postajemo saučesnici u ovoj raboti.

Mnogo je vode na puteljku, povremeno upadamo i u blato, ali ništa neobično za MTB vozače. Konfiguracija tla je malo zahtevnija, ali samim tim i zanimljivija, ne bih rekla i opasnija. Ipak, odluka je da se odvojimo od Morave, te se tako nađosmo na jednom jakom usponu, ali kroz prelepu šumicu. Zastanem da predahnem, pogledam unazad, vidim da nas sve vreme prati Čiker vozilo – tehnička podrška. Sad se i oni bore s nezgodnim metrima. Lep je osećaj da u svakom trenutku možeš da računaš na pomoć, i tehničku i ljudsku. Da moja prva Čiker-godina, 2013, nije protekla u atmosferi zajedništva, prijateljstva, bezrezervne podrške i pomoći, sigurno ne bih ni pomislila da ponovo dođem na ovaj Maraton. Zato me sad evo, s ostalima, na izlazu iz šumice, a ubrzo opet i na brisanom prostoru. Lepota je na sve strane, a maline su u punom zrenju. Sunce nemilice prži, traži se zaklon barem na minut-dva.

Sada smo na asfaltnoj deonici, na putu za Požegu. Pred gradićem je širok ravan put, ne mogu da odolim osećaju slobode, te u naletu dobrih vibracija vozim sve brže. Ispred mene je dosta biciklista, pretičem jednog po jednog, sve džentlmeni, simpatična im ta moja eksplozivnost. Ali, u jednom trenutku Njih Trojica ubrzavaju baš kad sam prolazila pored njih, a u susret mi ide auto. Zluradi smeh jednog od tih „muškarčina“ sam baš zapamtila! Ali sam ih i oduvala da se sve prašilo! Jupi-jeeeeeee!! I, šta još.. Hvala im, što se mene tiče, predstavili su se u svom najboljem izdanju.

Ulazimo u Požegu, a užina nas čeka na lepom gradskom trgu. U poverenju da vam kažem, bili su to najlošiji sendviči u istoriji Čikera, ali nisu nam pokvarili raspoloženje. Zato je hlađenje u fontani bilo baš dobro, a zatim i susret s mojim dragim Slavicom i Darkom, koji su, uprkos sad već skoro nesnosnoj vrućini, došli da me vide u njihovoj Požegi.  

Nastavljamo vožnju, s desna pratimo železničku prugu, spuštamo se do podvožnjaka i prelazimo na drugu stranu. Bilo je i onih koji su imali svoj pravac kretanja, malo teži, odozgo, preko pruge, kroz visoku suvu travu, sve praćeno našim smehom. Dalje ide kao u pesmi – Tri livade, tri livade, nigde hlada nema… Ali, šta je to? Fatamargona? Maline? Jeeee… Kuša s malinama!! Njam, njam, kako je dobro bilo, zaitali smo iz gajbice i levom i desnom…

 

Usledio je još jedan dug uspon, velika vrućina pritiska, pa je radost zbog izvora pored puta bila logična. Vožnju nastavljamo pored reke i tražimo način da se spustimo do lepog Rzava. Ko traži, taj i nađe, te nas nekolicina siđosmo do drhtavih rashlađujućih kapi, a potom smo drugare koji su nailazili svraćali na osveženje. Niko se nije otimao, verujte mi na reč. Mnogo smeha, pršte osmesi i kapljice reke na sve strane, ali mora se dalje. Prognoza za popodne za zlatiborsku regiju nam nije išla na ruku, te je valjalo malo požuriti da izbegnemo pljuskove koji su najavljeni.

Izlazimo na asfalt, krećemo u spust, baš smo se zaleteli, s leve strane puta krajičkom oka vidimo kamion i radnike pored, ali ne zastajkujemo, inercija nas vodi. Zaustavlja nas prodoran zvižduk i mi vidimo „jednog od nas“, Dragana iz Vrnjačke Banje, koji nas vraća na skretanje na desno, a koje je bilo obeleženo žutom strelicom, znakom koji treba da pratimo, ali se strelica nije videla jer ju je prekrio kamion. Desilo se, tako, da su mnogi greškom produžili. Legenda kaže da su u vremenu koje je usledilo neki biciklisti viđeni kako s biciklom pod miškom izlaze iz autobusa, a neki i iz kombija, ne bi li se vratili na raskrsnicu, odakle su, već poprilično pokisli, nastavili vožnju.

Od raskrsnice i čuvenog kamiona-diverzanta kreće uspon, ali počinje i grmljavina. Najpre sporadična, potmula, a onda nebo počinje da se zatvara, da nas opkoljava sa svih strana, i mi se vrlo brzo nađosmo pod teškim kapima kiše i u naletima vetra. Tu sam se ja borila s mojom novom protukišnom pelerinom, ali bezuspešno. Bila je to prava borba protiv zamišljenog neprijatelja: kabanica se uspinjala, otimala, širila na sve strane, sve je radila, samo ne ono što je i trebalo: da me zaštiti od kiše i vetra. Goran se iznervirao zbog tog prizora, a pogotovo kad je video da još pokušavam i da fotkam.

Bila sam najgora od sve dece, ali to već znamo. Sledi još nekoliko kilometara vožnje u prilično nezahvalnim uslovima, i, konačno, stižemo do naše odrednice za taj dan – zlatiborskog kampa. Kiša ubrzo prestaje, kako to već biva, nebo je prošarano najčistijim duginim bojama, i kao da se zlatna nit provlači kroz lake oblačne slojeve. Pa, na Zlatiboru smo, zar ne?! Kuhinja u kampu je odlično opremljena, a Rajko, vozač logistika-džipa, bio je vredan i ceo dan skupljao pečurke, Milan ih je pripremio na neki svoj način, a Zemo i ja smo ih reklamirali i pozivali na druženje. Velika čokolada degustirala se kod Ježe, Voje i Kuma Šice. Lepa noć nad Zlatiborom.

Sutra je novi dan.