»Ema, Sofija, dođite da vam pokažem gde sam bila na planinarenju, i šta sam sve videla«! Ema ima tri i po godine, prilazi prva: »Ova rupa je baš velika! Bako, hoćeš li nas voditi na planinu, da i mi svašta vidimo«? Pridružuje se Sofija, pre nekoliko dana je napunila dve godinice. Razrogačenih očiju gleda u prizor na mom telefonu: »Ova jupa je opasna, može da se upadne«! Sofija nije uplašena, rekla bih da je radoznala, ali i oprezna. Volim da i u jednoj i drugoj budim želju za novim znanjima i izazovima, da im otvaram vrata svetova za koje nisu ni naslućivali da postoje.

Vodiću vas svuda, devojčice moje divne, ali za ovakve akcije treba još malo da porastete i osnažite se. Dotle, pokazivaću vam fotografije i pričati razne zanimljive priče. Svi ćemo uživati u tim trenucima, vaša će znatiželja biti sve veća, vidici će vam se širiti, poželećete da putujete, da upoznajete planine, šume i reke, da se družite s najboljima i da izrastete u dobre ljude. Jedva čekam!

Danas idemo na Homolje, oblast Istočne Srbije skoro netaknute prirode, sa svih strana oivičenu planinskim masivima. Naš cilj su Homoljske planine, koje pripadaju sistemu Karpatsko-balkanskih. Izgrađene su od škriljaca i krečnjaka i obiluju brojnim pećinama, jamama i uvalama, što ih čini veoma atraktivnim za ljubitelje prirode. Ovaj deo Srbije je prilično neistražen i u prošlosti poznat po hajducima koji su ovde pronalazili skloništa i priliku za beg. Moguće da je zbog toga nastala rečenica: »Bez nevolje ne idi u Homolje!« Može li iko da tvrdi da se sada ovde ne kriju neki moderni hajduci, a svoje blago ne sklanjaju po pećinama i jamama? Ko će to znati…

Na akciju smo krenuli iz Ždrela, naselja u opštini Petrovac na Mlavi, a naš cilj su homoljski vrhovi Mali i Veliki Vukan. Jutro je prohladno aprilsko, srećom i sunčano. Odmah smo se uhvatili u koštac s usponom i vrlo brzo stigli do manastira Sv Trojice na brdu Goljak (Mali Čukar). Kratko smo se zadržali, natočili sveže izvorske vode i nastavili prema šumi. Po ulasku u šumu uspon se nastavlja, prilično intenzivan ali ujednačen, tako da smo iskusno uhvatili ritam i penjali se bez velikog napora.

Toplo je i sparno, zemlja miriše na proleće a olistalo granje kočoperno se širi nad stazicom i našim glavama. Pravimo kratke predahe, zastajkujemo osvrćući se unazad, dok uživamo u pitomim prizorima bogatih šuma koje nas gledaju izdaleka. Pričamo o dogodovštinama s planina i planiramo nove akcije. Nenadano, ulazimo u šumu četinara, a nosnice se pune mirisima mediterana. Neobično. Obližnja livada šareni se od raznobojnog cveća i miriše zanosno, ne braneći se od leptira i pčelica. A ni mi se ne branimo, naučili smo da prihvatamo lepo, da se radujemo. Paradoksalno, mnogi su se otuđili od prirode, kao da se boje da pokažu ljubav, blagost, da prime dobrotu bez osećaja griže savesti i da su nekome nešto uzeli, da nisu zaslužili, da ne mogu da uzvrate. E, moj Svete… Ne daje se da bi ti neko uzvratio, daje se da bi se dobrota i davanje širili dalje, još dalje, da je sve više imanja i davanja, da je što manje neimaštine, grubosti i zla. Priroda je ta koja će sve urediti. Kad-tad..

Prolazimo kroz tužnu bukovu šumu. Grane su joj krhke, gole i  suve. Moja drugarica kaže da nije suva, samo je gusta, pa joj sunce ne dodiruje niske grane, svi životni sokovi otišli su u vrhove. Kako god, meni je delovala tužna.

Sledi nam uspon preko kamenjara, nakon čega izlazimo na greben Malog Vukana, na 752 m n.v. To je ono što smo čekali i zbog čega se najviše ovde dolazi! Zauzeli smo super-pozicije za predah (možda nam se samo pričinilo, možda su to bili obični kameni oblici, ali nama su bile najudobnije fotelje i ležaljke) i uživali u predobrom pogledu na Homolje. Dan je lep, sunčan, sve se čini idilično, ali.. Gomilaju se teški, olovni oblaci. Biće kiše.

Požurili smo nazad do šume, pa drugim krakom prema Velikom Vukanu. Stižu nas prve hladnjikave kapljice. Hoće li kiša stati? Ipak smo požurili, samo kratko zastajući da navučemo kabanice. Imamo sreće, kiša se povukla, ali ne i oblaci. Nismo sigurni da li ćemo i dalje biti miljenici sreće, da li će nas loše vreme mimoići, ali ne razmišljamo  o tome. Idemo prema Velikom Vukanu, ali pre završnog uspona skrećemo udesno i izlazimo na fantastičan greben, koji – kao da ima svog vratara! Zaista – pre nego što prošetamo grebenom valja proći pored ogromne, široke i duboke jame, koja se tu isprečila baš kao vratar koji procenjuje da li i koga da pusti dalje! Kakva jama! Naš ju je vodič nazvao bunarom, ali ne bih rekla da je bunar. Ovo je zaista jama, čija se dubina ne može sagledati, a reklo bi se da seže duboko u podnožje planine. Kakva moć izbija iz ovog grotla! Nad jamom je visoka stena. Ko ovde koga čuva? Jesu li oduvek ovako zajedno, nerazdvojni? Osvrćem se oko sebe – moji drugari su iskreno zapanjeni prizorom pred kojim stoje, neki odlaze, osećaju nespokoj, strah. Ja osećam nemerljivu fascinaciju. I uživam. Volim ove kamene gromade. Osećam da imaju dušu. Čujem kako pričaju. Kažu, to je samo vetar. Jeste vetar, ali i on igra svoju igru, zavarava tragove okamenjenih duša. Legenda kaže da su nekada davno u ovu jamu Vlasi bacali neverne žene, a da je vetar iz jame iznosio svaku koja je bila nepravedno optužena i kažnjena.. Kakva priča..

I opet kiša. Na vrhu Veliki Vukan (825 m n.v) nemilice pada i nešto docnije otežava nam spust s planine. Klizavo je, blatnjavo, ali uspevamo da se održimo na nogama. Pojavljuje se sunce, tera sive oblake i teške misli. A nama duša peva.. Ala je lep ovaj Svet…

„Bako, hoćeš li opet ići na planinu?“ – pita me Ema po mom povratku s Vukana, a u očima joj želja. „Naravno, Ema“. Odgovaram, i odmah dodajem da idem na Pasjaču. „Gde je Pajsača, bako, hoću i ja s tobom“? U sledećem trenutku Ema obuva čizme i izlazi iz stana. Čeka me pred liftom, puna nade. „Pasjača je kod Žitorađe. Ema, noć je, o tome ćemo pričati sutra 😉 “

Idemo dalje. Za početak – Pasjača 😉 (uskoro)