Priča iz dana koji je prethodio ovom je ovde

Osvanulo je hladnjikavo zlatiborsko jutro. Kiša koja se juče popodne ispadala preko naših glava tokom noći se lepo primirila. Kažem – samo primirila, jer prema prognozi biće je pred Novom Varoši, što nam nije čudno: na Zlataru nas kiša obavezno dočeka ili ujutro isprati na dalji put. Malo je reći da je dosadna. Recimo da je predvidljiva. 

A, sad da se pozabavim mojim biciklom, KTM-om zvanim Konstantin Veličanstveni. Naime, u toku jučerašnje vožnje, pri spustu s planine, nešto je kvrcnulo u sedištu. Baš se dobro čulo, bez obzira na silnu graju mojih drugara i škripu kočnica. Kome da se požalim na problem? Goran je još uvek ljut na mene što sam po jučerašnjem nevremenu stajala i fotografisala olovno nebo i zlatiborske pašnjake, umesto da “jurnem” i što pre stignem u kamp. Nije usvojio ni jedno moje objašnjenje. I sad mi povremeno kaže: Samo ti kisni, smrzavaj se, žrtvuj se, rizikuj, uvek će se naći onaj ko će tvoje fotografije „skinuti“ s neta i postaviti ih pod svojim imenom. Istina, Gorane, sve si u pravu! Nekad mi to zaista zasmeta.

Uglavnom, ispostavilo se da nije bila moja uobrazilja, već da je sedište zaista puklo, te ga je Veljko, oficijelni Čikerov mehaničar, zamenio. Ali, problemima tu nije kraj: „propala“ je zadnja kočnica! Vraćam se Veljku, usput alarmiram i Gorana: molim vas, ljudi, bolje je da se sad pobrinete za ove kočnice, nego da me posle skupljate po planini! I opet Veljko i njegove majstorske ruke, u konsultaciji i asistenciji Gorana, završavaju posao: sipao je neku čudnu zelenu tečnost u kočnicu, a meni je to bilo bljakasto pa nisam smela da gledam. Bolje da to njih dvojica sami reše.

Hladno je i dalje, ali nemamo više šta da čekamo. Treći je Čiker MTB maratonski dan, 28. jun 2016, i mi konačno krećemo. Isprva idemo prilično brzo, verovatno da se što pre zagrejemo, a zatim usporavamo, jer dolazimo do dela terena koji je u nizini i uvek pod vodom koja se cedi s okolnih brežuljaka. Iza toga nas čekaju sve lepši predeli, čemu se svi mnogo radujemo. Na Zlatiboru sam već bila, a i opet bih, bez sumnje.

Temperatura vazduha naglo raste, a i uspon preko brda i pašnjaka je uradio svoje, te se ubrzo i oslobađamo viška garderobe. Rančić koji nosim na leđima je pun, pa sam nešto od garderobe ubacila u prateće vozilo. Najvažnija mi je kišna kabanica. Ona s kojom sam se juče borila je neslavno završila u kontejneru, ali imam drugu, neku staru, ali ta je stabilno dobra, već mnogo puta isprobana. Ipak, bolje da mi ne treba. 

S leve strane nam je Ribničko jezero, a sunce koje se poigrava oblacima daje mu neku posebnu čar. Nas nekolicina stajemo podno Tornika jer hoćemo da se fotkamo za uspomenu. Ostali jure, žure, nestrpljivi su, a meni stalno nedostaje baš taj uzdah oduševljenja koji mi otimaju u trenutku.

Odvajamo se od asfaltnog puta i skrećemo na makadamski, odakle nam sledi osam km spusta do srednjovekovnog manastira Uvac, smeštenog na vrlo nepristupačnom terenu, u pitomoj dolini istoimene reke. I Golub i Kuša su nam na jutarnjem brifingu skrenuli pažnju na drugih četiri km, koji su dosta nezgodniji zbog jake strmine, nasutog krupnog makadama, peska i oštrog kamenja.

Ispočetka je vožnja išla bez problema, zastajkivali smo eventualno radi fotografisanja. Potom zalazimo na teren na koji smo upozoreni! Tu je svako vozio kako je znao i umeo: mnogi su samo spustili sedište, prekrstili se i stuštili sve do manastira. Adrenalin je tu odradio svoje, ali, što bi rekao jedan moj MTB-drugar, kod tmene ipak dominira serotinin!

Ako bih opisivala svoj doživljaj ovog spusta, mislim da bih samo zaćutala, zatvorila oči i ponovo čula tišinu koju je povremeno presecao kliktaj beloglavog supa koji suvereno vlada ovim delom neba. Bila sam očarana. Zastajkivala sam na proširenjima, upijala prizore kojima sam bila okružena. Vreme kao da je stalo, okamenilo se! U trenutku sam i prestala da dišem, sve u strahu da i jedan zvuk poremeti tu surovost, koja je kod mene izazvala navalu neverovatno snažnih osećanja.

Nekada je ovaj predeo bio centar hrišćanskog života, s brojnim stadima koja su se napasala po okolnim obroncima. U XVII veku manastir Uvac je bio kompleks s mnogobrojnim pomoćnim prostorijama, zgradama, konacima, ekonomijom. Nekoliko je puta rušen i obnavljan, a s njegovim konačnim rušenjem početkom XVIII veka iz ove egzotične doline za dugi niz godina iščezao je i život, i tako je ovaj predeo postao carstvo kamenja i zmija. Nakon otprilike 300 godina provedenih pod ruševinama, manastir je obnovljen i time poprimio današnji izgled.

Približavajući se manastiru, sve se lakše prebacujem u neka davna vremena. Za razliku od surovosti silaska do doline, po dolasku do reke i manastirskog kompleksa obavija me spokoj i neko starovremeno dostojanstvo. Obilazim vremešne zidine, a i obnovljenu crkvu. Sve je lepo, sazidano od raznobojnog kamenja, s lukovima nadzidanim na temeljima drevnih manastirskih odaja i kovačnice. Vinova se loza raširila preko ograde koja opasuje ovo zdanje, a predanje kaže da su lozu posadili Nemanjići pri zidanju manastira, te da je iz starog panja nikla nova loza. Želja mi je da ponovo dođem ovde za Slavu manastira, 21. septembra, na Malu Gospojinu.  Jednom prilikom sam dobila „lekciju“, kada mi je rečeno da ću za svoje želje morati sama i da se pobrinem; evo, sad ću, baš ovde, i da kažem: pobrinuću se za svoje želje, od sebe neću odustati!

Nakon kratkog zadržavanja u dolini, prelazimo preko improvizovanog mostića i prebacujemo se na drugu stranu reke. Sledi uspon, žestok, ali lep. Pet kilometara, više guranja no vožnje, i ogromna vlaga učinile su stazu veoma teškom. Ipak, bio je lepo i zaslužili smo pauzu na proplanku među četinarima. Dišem duboko. Mmmmmm… Dalje idemo zemljanom stazom kroz šumu, preko livada, pored malinjaka, pa izlazimo na asfalt, u susret kiši. Nema još mnogo, tešim se, nekih 25 km, prešli smo 50. Ako uzmemo u obzir konfiguraciju terena i težinu spusta do Uvca, a zatim izvlačenja iz kanjona, tih 50 kilometara je sasvim lepa cifra. Samo da nas ne sustigne kiša, zato bolje da malo požurimo. Razmišljam tako dok nastavljamo vožnju. Kratku deonicu vozimo asfaltom i tako stižemo i do jedne kafanice gde su već posedali naši drugari. Oni ne žure, kažu da će ionako kiša, da je ne možemo izbeći, i zovu i nas na pivo. Ipak, Zemo, Bane i ja nastavljamo, bez zaustavljanja. Sledi iznenađenje u vidu žute strelice koja nas vodi udesno, kroz mračnu šumu! Pitamo se šta nam je činiti, da li ispoštovati trek i oznake koje nam organizator ostavlja, ili da nastavimo asfaltom? Ne sećam se više kako i zašto, ali odlučili smo da nastavimo po treku. Zalazimo u šumicu, srećom gustih krošnji, jer je u međuvremenu kiša počela da pada, a zatim i da pljušti. Zemo bere pečurke, Bane i ja fotkamo, ali ubrzo se svi troje pretvaramo u gurače i nosače bicikla. Oko nas je razrovan i raskopan zemljani put, mi nekako bezvoljni, nerasploženi. Očekivali smo pristupačniji teren i ne ovako veliko naprezanje za kraj vožnje. Umorni smo, ja sam i gladna, Bane je žedan. Shvatamo da smo pogrešili što smo krenuli ovim putem, ali iz ove se kože ne može. Ni ispred ni iza nas niti vidimo niti čujemo ljudski glas ili zvuk bicikla, samo se vide sporadični tragovi guma.

ćao, glad

Izašli smo iz šume, idemo preko rascvetalih livada, skoro smo i zapevali očarani lepotom koja nas okružuje. Kiša je stala i sada zaista uživamo. Opustili smo se, ali ne previše, jer je teren dosta zahtevan. Na raspolaganju nam je jedna uska staza, a svuda oko nas je nepregledna livada puna raskvašene zemlje i dubokih bara. Odjednom, kao da se s našim glasovima meša još neki zvuk, te stajemo da bolje oslušnemo. Učinilo nam se da čujemo brujanje motora, te se okrećemo u pravcu zvuka: dakle, nije naša uobrazilja, to su Veljko i Rajko, tehnička Čiker-logistika i prijateljska podrška! Toliko smo im se obradovali, pravo dečije, da smo sami sebi bili smešni! Pa, otkud oni ovde, i to bez prikolice koju uvek vuku za sobom? Ubrzo stiže odgovor – prikolicu su prikačili na drugo vozilo, a ovim su (ne)putem krenuli za slučaj da je neko od maratonaca ipak otišao po treku. Stiže još detaljnije objašnjenje: grupa koja je bila u kafani je obaveštena da vožnju nastavi asfaltom, zbog prilično nepristupačnog terena kroz šumu, dakle, da ignoriše sve oznake koje su ostavljene pored puta. Nepristupačnog, kažete? Hm… Hoćete da vam pričamo o tome kako je nositi bicikl četiri km preko bara, kroz blato, po jakoj kiši, onemoćao, gladan? Ma, u stvari sam i ponosna na sve to!

Sada više Bane, Zemo i ja nismo usamljena MTB-trojka! Ponovo ulazimo u šumu, a kod mene se javlja sve veća glad i slabost. Ne bih se ja više zezala s tim, bez obzira što smo relativno blizu Novoj Varoši. Bane me bodri, kaže – hajde, nije daleko, izdržaćeš, ali ja ipak ne bih više da čekam. Dajem znak Veljku i Rajku da ću da stanem i da treba da jedem, ali slano, ne slatko, kao što se obično biciklisti nudi. Njih dvojica kao zapete puške, spremni za akciju, istrčavaju iz džipa, a ja kao da gledam scenu iz filma: otvaraju gepek, vade punu kesu ponuda, zapitkuju, spremni na pomoć: “Hoćeš meda, bonžite, semenke, nes kafu, supicu iz kesice? Reci šta ćeš! Da ti skuvamo supicu iz kesice, sada, ovde, nasred šume, imamo kompletan pribor za kuvanje”? Neka, ljudi, ne treba supa… “Ma, da ti skuvam jednu supicu, brzo ću ja to” – opet Veljko. “Neka, Veljko, kao i da jesi, biće dovoljno sve ovo ostalo” – dodajem, očarana ponašanjem ovih divnih ljudi. Stojimo tako usred šume, nasred šumskog puta, atmosferajeidilična, drugarstvo na delu a ne na rečima, brižnost – iskustvo predivno, za pamćenje!

Sad, nakon što je sve prošlo, mogu da kažem da mi je žao što nismo zaseli tu, među vitim jelama, i raspalili vatricu i skuvali supicu. No, realno, ne treba da žalim, jer svi smo uradili ono što smo smatrali da je najbolje u toj situaciji. A, za vatricu u šumicu će sigurno biti prilike! Hvala, drugari divni! 

Još malo vozimo kroz šumu, pa sledi fantastičan spust prema Novoj Varaši. Kiša se dramatično pojačava. Pred ulazom u grad čeka nas drugar Kuša. Hrabri nas i  kaže da nam preostaje još oko pet kilometara uspona, sve do hotela „Panorama“. Sad mogu tome i da se smejem, ali onda mi i nije bilo smešno. Bilo mi je hladno, bila sam umorna i ti kilometri su mi bili jako teški, tromi. Poslednjih 500 metara do hotela ni sama ne znam kako sam uspela da pređem. Bila sam još koliko-toliko dostojanstvena kad sam ušla u hotelsku sobu, ali kad sam se susrela s ledenim tušem, osetila sam tešku jad i nemoć. Trebala mi je vruća voda, vreo poljubac, zagrljaj koji rasplamsava. Dobila sam hladan tuš. Više sreće u sledećem izvlačenju. Videćemo šta će mi doneti sutrašnji dan.