Pasjača je planina na jugoistoku Srbije, u blizini Prokuplja. Pripada Rodopskim planinama, najstarijem planinskom masivu na Balkanskom poluostrvu. Nije ni tako niska, najviša tačka joj je Pasjački vis (971 m n.v), ali se dugo vešto krila od očiju šire javnosti. Trebalo je da je iz zapećka izvuku oni koji je najviše vole – planinari Žitorađe, da je doteraju, umiju, raskrče i obeleže pute, te da pozovu ostale drugare na upoznavanje. I mi došli.

Nedelja je, 13. april 2025. godine, i upravo se dešava deseti tradicionalni uspon na Pasjaču. Tristotinjak planinara, među njima i naša grupa iz Beograda, okupila se na livadi ispred crkve Sv Nikola u selu Rečica. Crkvica je podignuta na mestu gde se odvajkada narod okupljao i nazivao ga manastir, pa je verovatno zato mnogi tako nazivaju. Ktitor je meštanin Dobivoje Milić, koji je u blizini sagradio i česmu do koje vodi lepa popločana staza. Tu je i zgradica ispred koje su nas vredni domaćini dočekali s pićem dobrodošlice, a već se uveliko pripremala riblja čorba i pasulj. Nakon pozdravnog govora predstavnika PSK »Pasjača« iz Žitorađe, odlično raspoložena i znatiželjna ekipa krenula je prema šumi.

Puni smo pritajenog uzbuđenja i neizvesnosti, jer smo od drugara koji su ovde bili prošle godine saznali da je tumaranje pasjačkim prostranstvom izuzetno atraktivno i da ovde vredi doći.

Šuma je olistala, zemlja mirišljava, vlažna, na mnogim mestima klizava. Staza je strma, dobro obeležena, na nešto kritičnijim mestima odlično obezbeđena. Usponi su za respekt, izazovni, usporavaju hod, otežavaju disanje. Prija, sve nam to prija. Zaljubljenici smo u prirodu, u ovakve staze. Priroda je to, koja leči i najranjaviju dušu. Otvaraju se ovde svi meridijani koji su kroz naša tela savršeno raspoređeni, a mi ih puno puta pogrešno usmeravamo i gušimo. Otvorite se, potecite našim telima, o vi sokovi života, želimo da vas negujemo, da vas sebi ne uskraćujemo! Živote, otvori se, volimo te!!

Sunce je visoko odskočilo, spretno se probija kroz gusto granje stoletnih stabala i nepogrešivo vodi prema vrhovima lepe Pasjače. Na tabli piše: „Vučja staza“, a naši pogledi razmenjuju pitanja: gde li vodi i zašto je baš – vučja? Idemo dalje, nismo nestrpljivi, odgovori nas sigurno negde čekaju. Stižemo do pećine u steni i lokaliteta Šuplji kamen. Zaobilazimo pećinu, još se malo penjemo i stižemo na prostran kameniti plato, a rekla bih da smo upravo na steni koju smo malo pre gledali iz podnožja. Ovde su, na 530 m n.v, naši domaćini sagradili planinarski dom – brvnaru, a tu je i lep vidikovac i odlična prilika za predah. Ipak, pauziraću nešto kasnije, jer sad želim da se popnem koji metar iznad, do metalne skulpture vuka i još jednog impresivnog vidikovca. Ovaj vuk se sigurno do ove tačke popeo baš svojom, vučjom stazom, koju je sada i nama ustupio. Očigledno je ovde neprikosnoveni gospodar!

Tek smo počeli s istraživanjem pasjačkih staza, a već smo videli mnoge zanimljivosti. Imamo još puno toga da doživimo, te ubrzo krećemo dalje, nemamo previše vremena za plandovanje. Uspon je i dalje prilično intenzivan, povremeno se zemlja sitno osipava pod našim nogama i proklizava, ali svuda gde je iole nezgodnije imamo pomoć drvenih ograda, stepenica i metalnih nogostupa. Uspešno smo, međusobno se pomažući, prošli i uskim prolazom kroz vertikalne stene, otvoreno se radujući.

Smenjuju se šume i livade, stene zanimljivih oblika, mirišljave planinske staze koje su imena dobila po svojim poznatijim sestrama – Zlatiboru i Kopaoniku. Uživamo u hladu četinara, a zatim ulazimo u drugi deo dana, i ne sluteći kakve nas atrakcije čekaju. Spuštamo se niz nezgodnu padinu, zemlja je vlažna, sipljiva, ima dosta kamenja, pomažemo se i rukama pridržavajući se za busenje trave, a tu je i metalni rukohvat koji nam je prilično olakšao spust. Iz jednog „poniranja“ ulazimo u drugo, još klizavije, gde su nam glavna pomoć dobar balans i nekoliko čvrstih grana okolnog drveća. Odlično nam sve to ide, sjajno smo raspoloženi, a kad smo sišli do kaskadnog vodopada Rečičke reke – znali smo da je naš trud, kao i uvek, izuzetno nagrađen! Prizor koji pruža rečica koja se preliva preko vekovima stvaranih bigrenih kaskada je zaista prava nagrada! Sve lepote kroz koje smo danas prošli dovele su nas do još veće – jer, zanimljivo je to, uvek i svuda najlepše nam je kada stignemo do vode, tada je osećaj zadovoljstva nemerljiv!

Ima li dalje? Ima, naravno, valja se još malo potruditi! Lokaliteti kroz koje prolazimo imaju vrlo interesantna imena i govore mnogo o lepoti ovog kraja. Stižemo do Šorine vodenice, Jazbina, Sandine pojate, i, za kraj ove planinske balade – vodopada Rečičanka!

Da li i dalje da vam pričam? Možda ipak bolje da više ništa ne komentarišem, da, jednostavno – dođete! Pasjača je to zaslužila, tačnije – PSK Pasjača iz Žitorađe i svi njeni članovi, na čelu sa Srđanom, koji su na obroncima planine napravili spektakl u netaknutoj prirodi. Adrenalinska tura, puna neočekivanih obrta. Zahtevna, i to baš! A, za kraj planinskih zavrzlama, penjanja, spuštanja, klizanja, beskonačno mnogo prelazaka preko brze rečice i niz oble stene – pasulj, riblja čorba, torte, pivo, sokovi, smeh, šala, lepo vreme. Ma.. Fantazija kakvu Jug nesebično daje! Hvala, divni ljudi! Vidimo se i opet naravno!

Emira Miličević, maj 2025.