Prošli smo Žagubicu i Borsko jezero, i konačno, nakon 3.5 sata vožnje, stigli na Dubašnicu, početnu tačku našeg pešačenja. Po izlasku iz autobusa moja sreća je kratko trajala jer je bilo neočekivano hladno, vetar je pošteno brijao, a oblaci se navukli, tamni i gusti. Brrr… Šta je ovo, temperatura ne prelazi 4-5 stepeni, bolje da obučem još jedan duks i stavim kapuljaču i rukavice?! Razmišljam tako i ubrzo svoje misli sprovodim u delo. Utopljena, konačno mogu i da se osvrnem oko sebe i pogledam gde smo i šta nam se to nudi: Dubašnica je kraška visoravan koja čini istočni deo planinskog masiva Južnog Kučaja, najvećeg krečnjačkog kompleksa u Srbiji, a to znači da je ovaj kraj bogat pećinama, krečnjačkim obroncima i stenama, podzemnim vodama, potocima i rekama, te raznovrsnom florom i faunom. Biće ovo spektakularan dan, bez sumnje! Nije nikakvo čudo što je u ovom bespuću i najmanje naseljenom delu Srbije, svojevremeno sagrađen letnjikovac za bivšeg nam vođu Josipa B. Tita, u kojem, sigurno pogađate, nikada nije boravio, ali je zato objekat nasledio Slobodan Milošević koji je, tako se priča, često s porodicom ovde dolazio. Kažu i da su se neki od haških begunaca kasnije ovde skrivali..

Bolje da krenemo. Ima ko brine o tom delu istorije, a mi bolje da se pobrinemo za svoj deo i da sami oblikujemo i pišemo svoju istoriju.

Put nas najpre vodi prema vrhu Velika Kršijora (1188 m), kojeg zatičemo u magli, umivenog kišom koja je do pre neki sat padala. Sada se cedi samo po koja kapljica koju oblaci stidljivo otpuštaju. Vrh je prekriven kamenjem i omanjim stenama, a tu i tamo drsko se probija poneka bodljikava grančica i busen trave. Vrh je jako lep – dobacuje naš vodič Aca, svi se slažemo i nastavljamo tumaranje Dubašnicom.

Šetamo livadama, prolazimo kroz lepe šume, uživamo u svakom trenutku, ali i u iščekivanju još lepšeg. Evo – gledamo se, interesantna kamena gromada, s jedne strane odsečena, survava se u dolinu, a s druge strane prekrivena šumom. To je Veliki Lisac, ili vrh Četiri Asa, kako ga zovu zbog karakteristične visine od 1111 m. Gledan izdaleka deluje intrigantno, gordo, nedostižno. Ma, stižemo mi do Tebe, dragi naš Četiri Asa vrhu, požurićemo, možda si usamljen u toj svojoj gordosti i nisi siguran kako da nas dozoveš; nećemo čekati na taj poziv, spremi se, stižemo!

I stigli smo, s kamena na kamen, preko stene, između kamenih stepenika prirodom isklesanih, zaobilazeći žbunje, sve pazeći da ne upadnemo u neki od procepa. Povremeno zastajemo. Zadivljeni. I ovde je priroda upotrebila svoje čarobne moći, poigrala se kamenom, udahnula mu dušu. Ponovo čujem kako kamen šapuće.. Volim taj zvuk, to šaputanje. Okrećem glavu, nudim obraz levi, pa desni. Šapat je to koji miluje.. Ivana kaže da to vetar fijuče kroz njene planinarske štapove i pravi pesmu sa planine. Neka misli da je tako. Ja znam.

Magla se poput mreže spustila nad planinu. Ne vide se Deli Jovan, Veliki krš, Beljanica ni Vukani. Sve je toliko mistično da i ne razmišljamo o onome što nemamo i što ne vidimo, već uživamo u ovome što nam se nudi. Pogled u bezdan je dovoljan da osetimo snagu i moć planine. Neprocenjiv trenutak.

I dalje je hladno i oblačno, a povremeno i vetar zagudi. Nema sunca kojeg priželjkujemo. Prolazimo kroz prelepe zelene šume i spuštamo se do reke. A u nama pesma: Siđi do reke, večeras ja sam dole, siđi do reke.. A, reka – luda, bučna, nestrpljiva, ne i netrpeljiva, ali zato hladna, oštra. Obale joj prekrivene lišćem još jesenas otkinutim i granjem od teškog snega popadalim. Šta nam je činiti? Izuvaj se ili gazi u cipelama, Tisnica je dublja nego što se očekivalo i nemoguće je s jedne na drugu stranu preći preskačući preko kamenja. I svi smo se sagnuli i krenuli s izuvanjem. Ja odustajem. Da bosa prođem kroz rečicu, pa nastavim obalom bosa, ili da se opet obuvam, vezujem, pertle, izuvam, obuvam, .. Nema od toga vajde. Ulazim u punoj opremi. Prelazim jednom, drugi put, treći, … Ko će to da broji?! Svako bira gde mu je prelazak najsigurniji i najzgodniji, najspretniji pomažu drugima, manje spretni upadaju u reku, kvase se, ali junački sve podnose. Ali, ima jedan dasa, on bi mimo svih, pa uzjahao deblo što je palo preko reke, ne znamo šta je mislio, možda da je kanu i da će da plovi, ali gde mu je veslo.. Ipak se malo proračunao. Spas je našao spretnim skokom u vodu i pretrčavanjem na drugu obalu. Bilo je još mnogo originalnih ideja i dobrih izvedbi i, srećom, uvek se sve dobro završavalo.

Pauzu smo napravili kod vodopada na ušću Perasti u Tisnicu, koji smo zagledali i odozdo i odozgo i tu, u dubokoj šumi, zaseli da izbacimo vodu iz cipela, a neki konačno i da se obuju. I ja sam se izula, izvrnula cipele iz kojih je dosta vode pljusnulo, obula suve čarape preko kojih sam stavila najlon kese, pa ponovo u mokre cipele. Kese su tu da čuvaju temperaturu tela, a suve čarape da barem privremeno osetiš blaženstvo nakon gacanja u mokrom.

Slapovi na Perasti su bili bogati vodom i bilo je jasno da nas u njenom koritu čekaju mnoga iznenađenja. Hrabro smo zakoračili u reku, pomagali se štapovima, pridržavali za usputne stene, sudarali s granjem koje se zaglavljivalo među kamenjem. Nakon mnogo prepreka, uspešno savladanih, ovaj vodeni put odveo nas je pravo do grandiozne prerasti, lepotice skrivene duboko u šumi Južnog Kučaja! Njeno veličanstvo prerast! Tako sam nazvala ove ostatke pećine u dolini rečice Perast, jer prizor koji se odjednom preda mnom stvorio bio je veoma impresivan, a utisak neverovatno snažan. Pred ovom se lepotom stoji mirno. I suze se tiho kotrljaju. Kakva moć!!

Prolazimo kroz kameni luk visine 15 metara, koji leži na dva stuba, debljine 18 i 20 m, a zatim se nevoljno udaljavamo. Znam, doći ću ovde opet, neću da očajavam!

Još jedna pauza usledila je ispred ili u obližnjoj, Siminoj pećini, nakon čega smo ubrzo izašli iz šume, prešli livadu i završili našu današnju južnokučajsku avanturu. Dugo će se pamtiti ovaj dan! Ljudi dragi, bilo nam je fenomenalno! Svaka čast svima! Idemo dalje, naravno!

P.S. Za vas koji želite više, evo i priče o mom dolasku u ovaj kraj, s obilaskom prerasti, ali na drugačiji način, odnosno biciklom, od Lisina, preko Beljanice, dalje do Zlota i Lazarevog kanjona.. Priča je ovde