Nije bilo ture/avanture koja je izazvala više reakcija od ove u subotu 7. juna 2025, kada smo posetili Homolje.Tačnije rečeno, put nas je odveo u prašumu Felješanu, gde smo obišli nekoliko izvanrednih lokaliteta kojima Homolje posvuda obiluje.

Kao što rekoh, Felješana je prašuma! Istočna Srbija je izvanredan izvor prirodnih bogatstava. Da, mnogi se otimaju za to! I naš svaki korak kroz ovaj prirodni rezervat bio je pod utiskom tog mača koji visi nad glavama naših šuma, reka i jezera. Razum govori da nije moguće da će sva ta bogastva otići u ruke onih koji će prirodu osakatiti, iščupati joj srce. Ali, treperenje duše kaže suprotno – da, ima ih koji će ruke okrvariti upravo na našim planinama i dolovima.

Skoro četiri sata putovali smo do sela Debeli Lug u blizini Majdanpeka. Po izlasku iz sela dočekala nas je tabla koja kaže da ulazimo u strogi rezervat prirode Felješana. Ubrzo potom još jedna, na kojoj su zlokobne reči: »Zabranjeno za strance«??? Da li ćemo uskoro postati stranci u našim šumama? Stižu mi poruke: »I to će da bude prodato, jer spada u ona javna preduzeća koje su vodeći ljudi Srbije obećali Zapadu«!; »Sve će to Kinezi da unište, istočna Srbija im je poklonjena!« … I još mnogo sličnih misli…

Dan je pakleno vruć. Srećom, štiti nas bukova šuma, za sada očuvana i netaknuta, u prašumskom obliku. Upravo su bukove šume, kao najzastupljeniji šumski ekostistem, prve u Srbiji dobile status rezervata prirode. Ovde je drveće ogromno, starosti i preko 300 godina. Nema tragova ljudskog delovanja. Odlično. Neka tako i ostane.

Sve dublje zalazimo u šumu i stižemo do lokaliteta Danilovo vrelo, koje je sada bez vode. Lidija, nekadašnja meštanka ovog kraja, kaže da je Danilovo vrelo bilo prelepo izletište njene mladosti, da su najlepša druženja bila iznad vodopada i ispred male pećine. Nema više te mladosti, izvor je presušio, vodopad i slapovi otišli su u sećanja. 

Ubrzo izlazimo pred stenu vešto sakrivenu u bujnom, skoro neprohodnom raslinju. Prizor mi je delovao kao iz najzanimljivih avanturističkih filmova. Da li je moguće da se ni jedan film o Indijana Džonsu nije ovde snimao?

Ko se malo potrudi, homoljska magija će ga vešto odvesti do podnožja stene. A u steni – pećina. Malog otvora, možda da zavara putnika namernika. Valja se dobro sagnuti, ali kada smo zakoračili u njenu unutrašnjost, iznenadili smo se koliko je prostrana. Naravno, i mračna. Kroz mrak se probija zvuk vode. Tu je izvor, ali sa tog izvora nismo mogli da se napijemo jer je voda stavljena u veliku cev za potrebe meštana Debelog Luga.

Idemo dalje, opet kroz šumu, pa preko livada, uzavrelih, zlatnih i sjajnih. Mnogo je visoke trave i raznobojnog cveća. Opojni se mirisi šire, drže nas u neverici. Ovde je zaista netaknuta priroda. Ovuda odavno niko nije prošao. Polen je u vazduhu u neverovatnoj koncentraciji, skoro da se sudaramo sa česticama koje nam draškaju nosnice, zalaze u oči. Ni pčela nema. Neobično. Tu i tamo neki kukac, komarac, šta li je.

Pre samo 25-30 godina na Homolju nisi mogao da nađeš livadu bez barem tridesetak ovaca i nekoliko krava. Tužna sudbina ovih krajeva. Uskoro ćemo u Srbiji imati prave džungle… Piše mi Nikola.

Skrećemo sa stazice, sledi spust u još dublju šumu. Upali smo u nju zbunjeni, ne verujući lepoti koja nas dodiruje. Još samo malo, pa smo pred zanimljivim vratima, širom otvorenim. Prirodna vrata, nastala urušavanjem pećine, sada kameni luk koji nas propušta s jedne na drugu stranu. To je prerast imenom Gaura Ursului (na vlaškom: Medveđa rupa – Medveđa pećina). Za ovaj prostor vezuju se brojne priče koje su i u legendu ušle. Zasluženo, jer, ovde su se odigravale brojne seanse vlaške magije, a priče koje opisuju te rituale prešle su u bogat opus legendi Istočne Srbije. Možda su neke i sada aktuelne, ko će to znati…

Malo je onih koji ne znaju za Rusaljke – žene koje su na praznik Svete Trojice – Duhovi padale u trans i komunicirale s mrtvima. Naziv Rusaljke vodi poreklo od latinske reči za ružu, jer su se ta stanja dešavala uglavnom u vreme kada je najzelenije i najcvetnije. A, kako je nastao ovaj običaj? Legenda kaže da su nekada na ovim prostorima živele dve kraljice, dve najbolje drugarice – Planinka i Zlatinka. Njihovo prijateljstvo je bilo jako sve dok nisu srele mladića u kojeg su se obe zaljubile. Od tog trenutka postale su smrtne neprijateljice. Planinka je prema Zlatinki krenula s nožem u ruci, a Zlatinka je odapela strelu i svoju, sada suparnicu, pogodila pravo u srce. Kada je pala, uspela je još samo tiho da izgovori: »Kako smo Zlatinka i ja pale za Svetu Trojicu, dabogda žene padale doveka«..

Da li da vam kažem da smo se mi u Homolju, u pećini/prerasti gde su Rusaljke padale u trans, našli dan pred Duhove… Nema slučajnosti, reći ćete. Ni ja ne verujem u slučajnost.

Napuštamo prostrane odaje Medveđe rupe, izlazimo na svetlost dana, sunce prži, ne popušta, ali ne popuštamo ni mi, i stižemo na 808 m n.v, na vrh Breza, kameni homoljski plato oivičen bujnim zelenilom i prekrivenim raznobojnim cvetnim glavicama. Sa vrha se pruža odličan pogled na Majdanpek, planinu Staricu, Borski Sto, Beljanicu, Zdravču, Mali i Veliki Krš.

Dalje… Šta je bilo dalje… Nekoliko napuštenih kuća i pojata. Uz jedan ciglom obložen zid urušene kućice ipak raste život: prelepa ruža starinske sorte, one najlepše, čiji miris pamtim još od detinjstva, kada su nam crveni i ružičasti cvetovi, terani vetrom, kucali na prozorčić i ulazili u sobu u kojoj smo brat i ja spavali kada bi leti dolazili kod bake i dede. Soba zemljanog poda. Najviše smo tu sobu voleli i krevet sa slamaricom.

Vrućina sve više pritiska i tera nas da se što pre spustimo u kanjon Crne reke. Da, i ovde ima Crna reka. Voda prelazi preko crnog kamenja, i ima je, hvala bogu, te jedva čekamo da se spustimo do korita. Spust je intenzivan, strm, izazovan, s kontra-nagibom. Zemlja se osipava pod našim nogama, tiho klizi. Ipak, uspevamo. Tu su drugari, spremni da pomognu u najtežim metrima.

Susret s prijatno hladnjikavom rečicom doneo je svima još veći osmeh. Sledi nam prolazak kroz kanjon. Ali, kakav kanjon, kakav prolazak!! Za pamćenje! Tri kilometra nemerljivog uživanja, neverice, raskoši, lepog druženja. S desne strane nam reka, bezbrižna, ne zamara se nepotrebnim mislima, dilemama, pitanjima. Tiho žubori, nastavlja svoju misiju davno započetu. Dubi fantastičan kanjon, ima štit koji je sama sebi napravila. Visoke stene natkriljuju je i čuvaju od muka današnjice. Nada se, priželjkuje da će još dugo ostati čista i devičanski netaknuta. To joj i mi želimo.. I – ne, nismo stranci…