Ostrvo stepe i topot konja u Subotičkoj peščari

Cigansko perje je u Panoniju stiglo vođeno idejom da svojim korenom vezuje pesak i sprečava eroziju tla pod uticajem ovdašnjih vetrova. Možda su se u tu setvu uključili konjanici koji su jezdili stepskim livadama i pašnjacima i rasejavali seme biljke-svilenice, a možda to samo ja tako zamišljam. Ono što je sigurno: cigansko perje, svilenica ili divlji duvan, višegodišnja je biljka koja je na sever Bačke i u druge delove Panonije doneta sa ciljem da veže peščane dine, ali je zbog svog agresivnog širenja postala omražen korov. Možda se s ovim neće složiti pčelari kojima je svilenica od koristi jer pospešuje medonosnu floru, mada lepljiva tvorevina koju ispušta može biti i pogubna za nejake pčelinje nožice. S druge strane, naziv cigansko perje ukazuje da je svilenkasta materija nekada korištena za punjenje jastuka. I, čusmo još mnogo interesantnih priča vezanih za ovu, skoro pa ukrasnu biljku, ali hajdemo od početka.

Cigansko perje

Pretposlednjeg dana 2018. godine grupa planinara iz Beograda krenula je put Subotičke peščare. U naselju Makova sedmica dočekali su nas domaćini Zoran i Petar, članovi Udruženja “Poželi želju” i odlični poznavaoci terena kojim ćemo se kretati. Zorana poznajem od prošlog decembra, kada nas je sa svojim prijateljima vodio peščarskim stazama, jednim delom akcije nadahnutog naziva “Četiri godišnja doba”. Trebalo je to da bude zimski ugođaj, da zamrznuta zemlja “krcka” pod našim nogama, da u daljini čujemo ciku razdragane dece kako se sanjkama spuštaju niz snegom obložene peščane dine, međutim smo mi dan “preokrenuli” i napravili ga skoro pa proletnjim, s mnogo sunca.

Planinari PD “Azimut” iz Beograda

 

 

Za danas je prognozirana kiša, ali ohrabreni prošlogodišnjim iskustvom i mladelački drsko usudili smo se da i ovaj put privolimo boga Thora – vladara neba, da bude na našoj strani. Thor je onaj koji rukovodi vetrovima i kišom i koji kad baci svoj čarobni malj mjollnir stvara gromove i munje. Ipak, nekako smo ga “ubedili” da nema potrebe za demonstracijom sile, da verujemo u sve njegove moći, i da samo želimo da poslednju pešačku akciju u ovoj godini izvedemo na što lepši i prijatniji način.

 

I, eto, krenuli smo bezbrižno mozaikom stepskog, peščarskog i močvarnog staništa, sve krećući se i kroz istoriju ovog dela Panonske nizije. Naši vodiči nas obasipaju informacijama i trudim se da što više zapamtim, jer kao i obično želja mi je da to prenesem i svojim prijateljima i podstaknem ih da obogate svoje živote energijom novih ljudi i destinacija, zanimljivim pričama, drugačijom kulturom.

Jezero Tresetište

Prilično brzo se krećemo i zato imamo vremena da se na nekim mestima više zadržimo i uživamo. Posebno lepi su prolasci kroz šumu, pa bi ubrzo izašli na zaravan i sve preko napuštenih njiva obilato posutim ciganskim perjem. Stižemo  do jezera Tresetište koje se nalazi tik uz granicu s Mađarskom. Nastalo je šesdesetih godina prošlog veka kada je pronađeno da ispod močvarnog i travnatog sloja zemljišta leže slojevi treseta. Jezero svoj preporod, nakon jedne kratke i prolazne faze sreće i zaljubljenosti, doživljava unazad dvadesetak godina, kada ga u život vraća sportsko udruženje “Šaran”.  Dubina jezera je nekih 2.20 do 2.60 metara i u njemu u ovom prohladnom decembarskom danu uživaju jata patkica i labudova. Uživali smo neko vreme i mi, ali temperaturu vode nismo isprobavali već smo napravili kratku pauzu pored umirujuće vode. Ja po običaju fotkam, ali blago razočarana nedivljinom okoliša, jer mi se nekako više dopalo bujnom trskom okruženo jezero Majdan, koje smo obišli prilikom prošlogodišnje posete Peščari. Nisam fer, znam, ali ne mora uvek da bude “ljubav na prvi pogled”, ima nešto i u pritajenosti, kad se ne pokažeš uvek u najboljem svetlu već sačekaš da vidiš da li će Taj Neko odreagovati na tvoj miris kose, šum haljine pri okretu…

 

Napuštamo jezero i ulazimo u šumu borova-stogodišnjaka. Staze su prilično široke, komotne, peskovite. Hodam uronjena u lepotu dana, a misli mi zaokuplja topot konja i fina prašnjava omaglica koja za njima ostaje. Ipak, to je samo moj pokušaj da i zvukom opišem ugođaj odlazeće godine i radost dok hrlimo u susret onome što dolazi i što će, verujemo, biti lepše i bolje.

Ostaje mi da se zahvalim našim prijateljima iz Udruženja “Poželi želju” na još jednom divnom druženju i da svima poželim srećnu, zadovoljnu, bogatu Novu 2019.  Bogatstvo je u svakom danu, ne ispuštajte ni jedan…

Zvoncajte

One Comment

  1. Petar says:

    … ovakav prožet doživljen osećaj može iznedriti samo izuzetno fina satenska duša istinskog zaljubljenika u lepote koje nam svekolika priroda tako nesebično nudi, a mi ozareni radošću, ne uzimamo, već grabimo, jer poznajemo njene neprocenljive vrednosti. Sa osećajem ponosa i dragosti, nakon pročitanog prožetog opisa osećaja koji vedrinom osvaja, mogu samo reći, HVALA za svaku misao koja je nastala emotivnim viđenjem ovih naših predela i majstorskim perom pretočena u predivnu i vanredno nadahnutu besedu… čast mi je bila radost druženja…

Comments are closed.