Vodiči to namerno rade, pomislih po ko zna koji put. Ostavljaju one najlepše, najegzotičnije predele za kraj – da se malo pomučimo i strpimo, pa će biti i nagrada. I, ko će sad da dočeka da stignemo do meteora? Ne, nisu to grčki meteori, već ovi naši, knjaževački! Mnogi i ne znaju da postoje, a ja sam imala sreću da za njih čujem od drugara koji su svojevremeno objavili zanimljive fotografije s tog lokaliteta. Odmah se javila želja da tu dođem, i – evo sad i mene!

Nalazimo se u istočnoj Srbiji, u ataru sela Bučje, na putu Boljevci-Knjaževac. Srpska Venecija, kako još zovu Knjaževac, leži na tri Timoka preko kojih prelazi sedam mostova ispod kojih je nekada bio mnogo živ saobraćaj čamcima. Poznat je kao grad bogate tradicije, kulturnih vrednosti i prirodnih lepota. Pitanje je – zašto meteori prema kojima idemo nose naziv po Knjaževcu, dvanaestak kilometar udaljenom, a ne po Stogazovcu, selu gde se nalaze? Ili po klisuri Ždrelo, iznad kojih se te moćne krečnjačke stene nadvijaju? Odgovore nemamo, pa je bolje da se prilagodimo nazivu koji je odavno u upotrebi. I da krenemo u šetnju.

Idemo u pravcu sela Osoje. Brzo koračamo, nema većih prepreka niti intenzivnijeg uspona. Prelazimo preko Zubetinačke reke (pre će biti da je potok), potom zalazimo u klisuru Gladne. Gledaju nas svisoka vrhovi Osoje i Srpata, pa ih tako i ostavljamo – da se između sebe druže i čavrljaju. Zabasavamo u teže prohodan deo staze, zarastao u sve i svašta. Opkoljeni, pokušavamo da nađemo sigurniji put, da se izvučemo iz bodljikavog rastinja. Snašli smo se, naravno, te kroz visoku travu okićenu poljskim cvećem izrazito jarkih boja stižemo do Golog vrha na 723 m n.v. Očekivali smo golet, kako mu ime kaže, ali – bilo je svega samo ne tog golog!

Tu se vreme menja, sunce utanjuje, prekriva ga plašt crnog i sivog. Nebo je teško, olovno, istiskuje po koju kišnu kap. U daljini se vide obrisi Stare planine, Slemena, Device i Tupižnice, čiji nas greben dugo prati. Zaravnjenim Golim vrhom dominira vagon, možda stari železnički, a možda nešto poput kontejnera koji je ovde dovučen za potrebe, recimo, lovaca. Očigledno je poodavno na ovom mestu, jer teško je poverovati da ga je neko skorijeg datuma gurao, vukao, šlepao, kako god, po prilično teškom terenu. Pre će biti da je ovde dovezen dok je vrh i prilaz vrhu bio zaista ogoljen. Vrata vagona su otvorena, a i onaj ko se samo kroz prozor nadvirio mogao je da vidi oštećene drvene stolice, sto, klupu poput onih na kojima se nekada davno sedelo i klackalo u šinobusima, a svaka je usputna bandera bila stanica. Pod je od razvaljenih dasaka. I sve je u velikom neredu. Rekla bih da ovde odavno niko nije boravio, a i ko je poslednji bio čini se da je u žurbi otišao. Sada mi je drago što smo barem mi došli i zahvatili deo prošlosti koja se nepovratno gubi i odlazi u zaborav.

Spuštamo se s vrha i kolskim putem stižemo u selo Vina. Sada je to naselje s oko stotinjak duša, a nekada je sve vrvilo od rudara, koji su ovde radili u rudniku kamenog uglja „Dobra sreća“, i njihovog pozdrava – srećno! – kojim su jedan drugog pratili u mračne i teskobne dubine. Rudnik je otvoren 1896. godine i bio je u vlasništvu porodice Sibinović do kraja II svetskog rata, nakon čega je nacionalizovan. Po završetku rata proizvodnja uglja je ponovo pokrenuta, ali se rudnik definitivno zatvara dvadesetak godina kasnije. Mnogo je potresnih svedočanstava o uslovima rada u rudniku, o rudarima koji su svoj rudarski hleb, od kojeg su izdržavali celu porodicu, teškom mukom zarađivali na dubini od preko hiljadu metara pod zemljom. Radilo se u tri smene i redovno se prebacivala norma. Nisu imali nekih posebnih uslova za razonodu između dve smene, pogotovo što su mnogi bili daleko od svojih kuća i porodica. Televizije nije bilo, živelo se za taj dinar, da se sačuva živa glava i dočeka penzija. Godine 1971. rudnik je zadesila strana nesreća, kada je došlo do teške havarije u kojoj je poginulo 12 rudara, svi sa Kosova. Nije prošlo dugo, rudnik je zatvoren.

Nastavljamo prema meteorima. Kad li ćemo se sresti s njima, jedva čekam?! Prolazimo kroz šumu, izlazimo na livadu, lepu, zelenu, koja nas vodi prema klisuri Ždrelo. Odjednom, nebo se nad nama zatvorilo, vetar duva, počinje kišica. Malo drame u završnici? Mora li baš sad? Kako je počela, tako će i da prestane, pomislih, nikako joj ne treba dozvoliti da zagospodari delom dana koji tako željno iščekujemo.

Dolazimo do platoa gde je na brdu Rudina, između dve stene, u podnožju knjaževačkih meteora, smeštena crkvica na kojoj piše: Srednjovekovna crkva Vidovdan. Jasno je da crkva ne potiče iz srednjeg veka, već je sagrađena na temeljima srednjovekovne crkve Krstovdan, iz vremena cara Lazara. Godine 1939. obnovio ju je Ranđel Raja Stanisavljević, koji se kao zavetnik pominje u natpisu iznad ulaznih vrata. Crkvica je stalno otvorena, pa smo na kratko ušli, prethodno se dobro sagnuvši i poklonivši se ikonama.

Idemo dalje, pratimo crvenu strelicu, sledi kratak uspon i izlazak na stenu i prostran plato s uređenim vidikovcem, ograđen sigurnosnom metalnom ogradom. Ovo je najviša litica i nosi nekoliko naziva: Lisičji, Momin ili Devojački kamen. Legenda kaže da je odavde, bežući od Turaka, u smrt skočila lepa devojka (mome), po kojoj je stena dobila ime. U dnu platoa je krst, osvešten i postavljen na Vidovdan 2012. godine. Instiktivno, svi idemo prema krstu. I ne pitamo se – zašto? Prosto idemo. Kiša prestaje. Oblaci se razgrču. Evo sunca!

A sada… Da se prepustimo ovoj lepoti, da uživamo u nesvakidašnjem doživljaju! Čudo, čudo je svuda oko nas, krečnjačke stene koje kao da lebde. Ni na nebu ni na zemlji, vise, negde su na pola puta.. Raskošnih oblika, paraju nebo, mada visina koja ne prelaze osamdeset metara! Ali, neverovatno kako grandiozno izgledaju! To su ti, knjaževački meteori, a podno njih je klisura Ždrelo! Konačno! Očekivala sam lepo, zanimljivo, a doživela fantaziju kakvoj sam se potajno nadala! Istočna Srbija – egzotična i prepuna skrivenog blaga! Lepota za respekt. Poklonih se Prirodi, po ko zna koji put.

Nismo žurili. Selili smo s jednog na drugi kameni plato i zadivljeno gledali u kamene formacije starosti preko 100 miliona godina! Niko i ne pokušava da za sebe zadrži usklik zadovoljstva! A klisura? Vijuga podno stena, sa svojih tristotinjak metara, a u najužem delu širine svega 2-3 metra. Krije mnogo lepote za koju samo retki znaju i imaju privilegiju da do njih dođu. Idemo…

Spuštamo se u podnožje meteora, prelazimo Zubetinačku reku koja ulaskom u selo menja ime u Stogazovačku. Idemo sve do izvora Božja trpeza, za koji kažu da leči mnoge bolesti, a ponajviše očne. U blizini su erozioni (iliti džinovski) lonci, bunarasta udubljenja nastala snažnim vrtložastim kretanjem vodene mase u rečnom koritu; nanizani su jedno do drugog i među sobom prave manje slapove. Uz njih je teren prilično zahtevan za hodanje, klizav, ali srećom ima drveća za koji se vešto pridržavamo. Klisura ima i virove – Sinji, Telči i Petkovski vir. Zanimljivo je kako je Telči vir dobio ime: u XIX veku, tokom perioda velikih suša, u ovom su viru stanovnici okolnih sela pojili stoku. U klisuri se nalazi i pećina za koju se veruje da su se u njoj odmarali Kraljević Marko i njegov konj Šarac… I tu nije kraj lepim pričama, legendama, istoriji. Ovde ćemo opet doći, jer će nas energija kojom odiše ova regija i zanimljivosti kojima obiluje, vratiti po još. Sigurno je – magija lebdećih stena pratiće nas još dugo, dugo...

Tekst i fotografije: Emira Miličević; Naslovna fotografija: Duško Opačić