Na put smo krenuli prethodno veče u 21.30 časova, granicu između Srbije i Bosne prešli kod Ljubovije/Bratunca, još se neko vreme vozili, a zatim parkirali kod lokaliteta Podravno i složno svi upali u kratak ali okrepljujući san. Budimo se jedno po jedno negde oko 4.30 i sanjivi izlazimo na prohladnu ledinu. Sviće. Okruženi smo nestvarnom tišinom. Tiho. Mnogo je tiho. I prija. Svim čulima prija.

Nalazimo se u istočnoj Bosni, na planini Sušici koja pripada Nacionalnom parku „Drina“. Južni obronci Sušice čine kanjon Drine i prave spektakularne prizore. Kao i uvek, spremni smo za susret s raskošima netaknute prirode i jedva čekamo da se upustimo u još jednu planinsku avanturu.

I, kažemo: Dobro jutro, Bosno, dobro jutro planino, evo i nas, da zajedno dočekamo buđenje dana, da udišemo mirise livada i raskošnih četinara. Proći ćemo tvojim stazama, i opet se zaljubiti u Drinu koja će nas ćutke pratiti. Probudi se, o planino, ponudi nam svoju dobrodošlicu i učini da, po ko zna koji put, shvatimo ko je ovde pravi gospodar..

Jutro je hladno, s prizemnom maglom. Ptice su budne, cvrkuću. Njihova je pesma radosna, dolazi iz dubine šume, iz duše, i nama ne preostaje ništa drugo nego da joj se prepustimo.

Prolazimo kroz šumu visokog drveća i nakon otprilike četiri kilometra dolazimo do lokaliteta i izletišta Bijele Vode. Tu su i ostaci starog lovačkog doma, napuštenog, ruiniranog. Ovde je nekada davno, u doba socijalizma, bilo poznato lovište, u koje su dolazili tadašnji partijski drugovi. Priča se i da je drug Tito, predsednik ondašnje države SFRJ, dolazio u lov na divljač, a posebno u lov na medvede. Kažu, on je gađao, drugi su pogađali. Narod ko narod, razne je priče ispredao. Ipak, pouzdanih podataka o tome nema.

Došli smo do prvog vidikovca s pogledom na Drinu. I Ona se budi. Zatekli smo je kako se lenjo proteže, onako snena, još neumivena. Nismo smetali. Sunce se provlačilo kroz krošnje i vodilo nas dalje. Prizori su sve lepši, Drina sve zelenija, a šuma raskošna. Povremeno se odvajamo prema stenama koje natkriljuju reku. Ovde je dubina kanjona između 700 i 1000 metara! Vidikovci su stenoviti, s odličnim pogledom na planine Taru i Zvijezdu. Priznajem da sam ranije mislila da je Zvijezda jedan od vrhova Tare, ali svi izvori kažu da je Zvijezda severozapadni nastavak Tare, zbog čega je zovu i Visokom Tarom, a deli ih kanjon Devente.

Sunce na visini od preko 1000 m neumoljivo prži i svesni smo koliko je bila mudra odluka da noću putujemo i ranom zorom krenemo u pešačenje. Izlazimo na nekoliko visoravni s odličnim vidikovcima, ali i na najviši vrh Sušice – Ljutica na 1238 m. Staza kojom se krećemo je dosta dobro obeležena, a reklo bi se da su oznake skorijeg datuma. Nailazimo na nešto izazovije i zahtevnije prelaze, ima i kamenja i stena, uspona i spuštanja, pronalaženja najboljeg puta. Oduševljeni smo predelom kojim se krećemo i dinamikom staze koja neumorno vijuga pod našim nogama, kao da pokušava da parira uporednoj Drini. Telo je pratilo taj ludi ritam nogu, gibalo se dok se provlačilo kroz rastinje i prelazilo preko rasutog kamenja. Plesalo se po ovim stenama u nekom čudnom ritmu. Bio je to nesvakidašnji podijum, tražio je maksimalnu posvećenost. Mamio i izazivao. Ima neka tajna veza… Uživamo.

Tu su i Žeđ i Pogledala, oblasti na Sušici, ujedno i istoimeni vrhovi interesantnih naziva. Do najatraktivnijeg prizora, do dela gde Drina pravi čuvenu omegu, došli smo provlačeći se kroz deonicu šume prilično nepristupačnu, neobeleženu i skrajnutu sa staze. Ali… Vidikovac Pogledala na planini Sušici i susret s božanstvenim kanjonom Drine ostavio nas je bez daha, pa se i provlačenje kroz trnje i bujno rastinje, prelasci preko popadalog drveća i sve ostalo što čini netaknutu prirodu – začas zaboravilo. Čarobna Drina. … 

Nastavak je nešto manje poetičan, jer se susrećemo s mnogo popadalog drveća, granja, kamenja, visoke trave i vrtača, što nam usporava i otežava kretanje.

Pa, dosta vam je bilo, šta bi još hteli?! Osvrćem se.. Da li nam to Planina govori?! Živ je kamen, živo je drvo, svaka travka. Naravno da Planina govori!

Za kraj, reči kojima se svojevremeno s ovim lokalitetom oprostio Rodoljub Čolaković, revolucionar i književnik iz perioda ondašnje Jugoslavije, inače rodom iz Bijeljine:

»Opraštam se od tebe, o planino, od kanjona Drine i divne prirode. Čuvaj ovu lepotu, planino, i ne odustaj. Oduprite se, ne dajte da vas ljudska ruka i temperament unište. Sačuvajte svu ovu lepotu za buduće generacije. Odlazim i ne znam da li ćemo se ikada više videti, ali svi ostajete u mom srcu«