U osmom Čiker 2017-MTB danu: Zašto kažeš ljubav, a misliš na…

… misliš na sport?! Ja, uvek!

Završio moj stariji sin fakultet i otišao na razgovor za posao. Potencijalni poslodavci, inače školovani u Londonu i Parizu, pitali ga, između ostalog (znaju ljudi šta rade), da li se bavi sportom i ima li neki hobi. On počeo da nabraja svoja interesovanja, kad li ga prekidoše “A, da li možda vozite bicikl? Sad je to u trendu!”. Nemanja se ne dade zbuniti, već reče: “Ne vozim ja, ali vozi moja mama, sad je baš za vikend vozila do Tare i nazad, ništa posebno…”. Gledaju ga oni, pa ga upitaše: “Izvinite, a traži li vaša mama posao?”… Vrlo simpatična pričica, moj sin dobi posao, a mami ostade da to prepričava kao lepu anegdotu. Ispada da smo zaista drugačiji, mi, koji se bavimo “outdoor” aktivnostima, posebno nešto ekstremnijim, brdsko-planinskim biciklizmom. Pa, da vidimo šta je to bilo tako drugačije, i za priču, u osmom Čiker-MTB danu.

Prethodni smo dan, niste zaboravili, iz Plužina, sa Pivskog jezera, kotrljali, što asfaltom što krupnim neobuzdanim makadamom, sve do kampa “Riverside Maksimović”, a zatim i Nikšića. S obzirom da je bilo i padova koji su srećno prošli, može se reći da je dan bio uspešan. Meni je bio rođendan, i ja sam malo izvoljevala. Kolateralne štete nije bilo, ili barem da ja znam. I.. Šta još…. Gde je rođendan, tu su i pokloni, I uvek se prvog jula setim jednog od pre desetak godina, koji mi je ostao i najdraži. Tog dana je mojoj mladoj rođaci na VMA učinjena transplantacija bubrega, a davalac je bio njen otac. U kasnim popodnevnim satima zvoni mi telefon, javlja se Goca, tek probuđena posle intervencije i anestezije, i kaže: “Srećan ti rođendan!” Kakav poklon! Ona je dobro, dobro je i njen otac, sve je proteklo bez komplikacija… I dan-danas je Goca super, te ja tako i dalje, svake godine na isti dan, dobijam od nje divan poklon..

Buđenje, za mene, u Nikšiću, u hotelu “Onogošt”. Okupljanje maratonaca i polazak u poslednji Čiker-MTB dan je ispred hotela. Vrućina od ranog jutra. Prognoza kaže da će, možda, biti i malo kišice. Ne razmišljamo mi o kiši, već o tome da ćemo se danas spustiti do mora, i tako još jednom biti nagrađeni za sav uloženi trud i napor. Godinama unazad organizatori maratona su “izbombardovani” našim molbama da se maratonski trek produži do Kotora. Pa, evo, tražili ste, gledajte! Meni se nešto učinilo da je to mnogo, osam dana za redom voziti bicikl, osam dana gore-doliranja, žestokih deonica… No, dobro, pa i ne može svako da bude maratonac, to smo već rekli!

Čiker-maratonci poziraju ispred hotela Onogošt u Nikšiću
Čiker-maratonci poziraju ispred hotela Onogošt u Nikšiću
Nestrpljivi da krenemo u osmi mtb maratonski dan: Nikšić
Nestrpljivi da krenemo u osmi mtb maratonski dan: Nikšić

Konačno i krenuli. Očekivala sam u prvom delu dana smor-vožnju, dosadni asfalt i nikakav spektakl. Ali, kako sam se prevarila! Vrlo brzo po izlasku iz grada, a još uvek u Nikšićkom polju, dolazimo do prelepog jezera.

Slano Jezero u Nikšićkom polju
Slano Jezero u Nikšićkom polju
Slano Jezero
Slano Jezero

Nešto se ne sećam, ili nisam bila pažljiva, te nisam čula, da je u jutarnjem brifingu neko spomenuo ovo jezero. Ostadoh skroz na kraju grupe, zajedno s Milenom i Bokijem, da malo fotkamo i uživamo. Nigde ne videsmo tablu s natpisom, te Milena upita čoveka koji je pecao, kako je jezeru ime. “Slano jezero”, reče, i mi se odmah zapitasmo i otkud taj naziv. Pa, evo otkud: u blizini je jedan od najlepših primera pećinskih vrela, vrelo Pećina slanska. U vreme poplava, natrijum hlorid iz njegove vode je zasoljavao okolno tlo, pa tako i jezero. Otud imena ovom delu Nikšićkog polja, i jezeru, koje je stvoreno za potrebe hidroelektrane Perućica, a zatim pretvoreno u akumulaciono. Voda jezera neverovatno je čista i bistra, očaravajuće lepote, i jedva smo se odvojili od tog prizora. Dug je put pred nama, “zapretil” nam s nekih 115-120 kilometara, tako da ne treba odugovlačiti. Jeste vrućina, ali povremeno se navuku i oblaci, što nam baš prija. Evo i kišice, pa jedan, dva, a i treći letnji pljusak. Pored puta ima dosta raslinja, tako da se imamo gde i skloniti. Ko hoće, naravno. Meni bilo simpatično to zavlačenje u dubinu gustiša. Čučim, tako, i kroz gusto granje gledam moje prijatelje kako, glava uvučenih u ramena, snažno pedalaju.  
Nastavljam vožnju i ja, ogrnuta istorijom. Ovde svaki kamen priča neku svoju priču.

Uble Čevske
Uble Čevske

Evo, ulazimo u Čevo, najveće selo u ovom kraju, udaljeno od Cetinja nekih 27 km. Selo je ugled steklo svojim borbama s Turcima, a proslavio ga je i Njegoš u svom “Gorskom vijencu”: “Čevo ravno, gnijezdo junačko”. Odavde je i crnogorska kraljica, Milena Petrović-Njegoš, rođena Vukotić, supruga kralja Nikole… Kažem ja, istorija izvire iz svakog grumena ove škrte zemlje! Ispred jedne kuće dočekaše nas domaćini i pozvaše na domaći sir i po čašicu-dve ljute. Lepo druženje, ali moramo dalje.

Pauza
Pauza

Dolazimo do dela puta gde se probija tunel i rekonstruiše i proširuje put Cetinje-Njeguši-Kotor. Prvo se penjemo iznad tog dela, a zatim brojnim serpentinama spuštamo i ulazimo u Njeguše.

Rekonstrukcija dela puta Cetinje-Njeguši-Kotor
Rekonstrukcija dela puta Cetinje-Njeguši-Kotor

Spust serpentinama prema Njegušima
Spust serpentinama prema Njegušima

Sad je nekako i hladnije, i grupa s kojom sam bila je stala da se malo bolje obuče. Dolazimo do rodne kuće Petra II Petrovića Njegoša, koja se nalazi uz sam put koji nas dalje vodi do Kotora. Kuća je adaptirana i ima status etnografsko-memorijalnog objekta. Ušli smo u dvorište kuće, ali u kuću nismo ulazili. Kažu da su u njoj izloženi brojni umetnički radovi tematski vezani za dinastiju Petrović Njegoš, autentičan nameštaj, pribor za jelo, oružje, a da centralno mesto zauzima kameno ognjište sa posuđem za spremanje hrane.

Ispred rodne kuće Petra II Petrovića Njegoša, u Njegušima
Ispred rodne kuće Petra II Petrovića Njegoša, u Njegušima
Tabla na rodnoj kući Petra II Petrovića Njegoša
Tabla na rodnoj kući Petra II Petrovića Njegoša

U Njegušima. Sledi spust prema Kotoru i Risnu
U Njegušima. Sledi spust prema Kotoru i Risnu
U Njegušima
U Njegušima
Čuveni Njeguški pršut
Čuveni Njeguški pršut

Hvala Bogu, te se neko seti da bi mogli malo i da se zadržimo u Njegušima, da sednemo u neku od kafana pored puta i malo uživamo u predivnom ambijentu. Na sve strane mamio nas je čuveni Njeguški sir i pršut. Dok smo sedeli, fotkali se, slali želje i pozdrave našim prijateljima, jer, ovde su imali i wi fi, opet je počela kiša. Konobar koji nas je usluživao bio je veoma ljubazan, a saznali smo i nešto iz bogate istorije Njeguša. Ne bih se ja tu mnogo upetljavala, uostalom, ima li ko da nije čuo za crnogorska plemena, pa tako i za Njeguško pleme, koje se, kao i sva druga, delilo na krvne zajednice – bratstva. Zanimljivo je to sve meni, i još samo da dodam: svaka čast svima koji drže do svojih korena i tradicije!

Teška srca napuštam Njeguše, mnogo mi se tu dopalo, ali miris mora je jači. Stiže mi i poruka podrške našeg prijatelja Dejana-Polara: “Bravo, maratonci, još malo, pa ste na moru”! “Mahnuli” smo svi zajedno Polaru, sigurno je on to, na neki način, i video… Spuštamo se niz Lovćenske padine onim čuvenim serpentinama koje se iznad Kotora završavaju u obliku slova “M”, što je najverovatnije posvećeno kneginji Mileni. Sa svakim narednim kilometrom sve nam je toplije. Vozimo polako, put je uzan, ima dosta automobila u oba pravca, ali su svi dosta pažljivi. Stajemo skoro kod svakog uređenog vidikovca, šteta je propustiti taj veličanstven pogled na Bokokotorski zaliv. Obično se Goran ljuti što često stajem da fotkam, ali ovaj put je on bio inicijator. Svi smo uživali.

Pogled na Bokokotorski zaliv
Pogled na Bokokotorski zaliv

Ulazimo u Kotor. Kreću mi suze. One lepe, radosnice! Tako sam srećna, tako sam ponosna, na sebe, na svoje prijatelje! Dokle smo stigli, ljudi moji, dokle nas je naša ljubav, volja, upornost, sve što nas krasi, dokle nas je dovelo… Krenuli smo pre osam dana iz Kraljeva, dan za danom prevaljivali dooobre kilometre, prolazili kroz prelepe predele, pržili se po jakom suncu, poskakivali po krupnom kamenju, jeli princes-krofne na izlazu iz šume, pili vodu sa durmitorskog izvora, borili se s naletima jakog vetra na Žabljaku, tražili najbolje ćevape u Pljevljima, divili se prelepim jezerima, ogledali se u čistim rekama, penjali po lovćenskim padinama, spuštali ezgotičnim serpentinama, .. I, sada, sada nas evo na ulazu u Kotor, predivan drevni grad opasan veličanstvenim bedemima.

KOTOR! Bravo na Čiker-maratonce!
Miša u Kotoru
Miša u Kotoru
Stari Kotor-grada, i MIlena i Boki isped Vrata od mora (1555. g.)
Stari Kotor-grada, i MIlena i Boki isped Vrata od mora (1555. g.)

Dolazimo do Starog grada i glavnih od troja vrata – “Vrata od mora”, iz 1555. godine. Tu se fotkamo, prilazi nam jedan gospodin i pita da li smo mi Čiker-maratonci i da li su s nama Dule, Dejan i Bane, Podgoričani. Jesu, kažemo mi, ali nismo sigurni da li su ispred nas, ili još negde uživaju iznad Kotora. Ostade on da ih čeka, a mi da se još malo nećkamo: hoćemo li da zađemo među zidine, ili ne?.. U tom razmišljanju vreme prolazi, Goran nam reče “Ako hoćete, uđite, obiđite Stari grad, ja ću da čuvam bicikle. To će da vas košta jedan sladoled”. Daleko od toga da je to nama bilo skupo, ali nekako se ipak odlučismo da nastavimo prema Perastu, i konačno, Risnu.

U Perastu je grupu maratonaca sačekao Golub, organizator maratona
U Perastu je grupu maratonaca sačekao Golub, organizator maratona
Risanski zaliv
Risanski zaliv

Risan je krajnja destinacija za današnji dan i ovogodišnji maraton. Stigosmo u taj, najstariji gradić u Bokokotorskom zalivu. Baš je vruće, umorni smo, i stvarno je vreme za predah i tuš. Emocije su prilično uskovitlane, i za njihovo “sređivanje” trebaće da prođe dosta vremena. Za početak, idemo u šetnju pored mora. A, o sutra… O sutra ćemo razmišljati kasnije

Podelite...Share on Facebook96Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone