Šta sve može jedna Nedelja: red Maljena, red Maratona, malo od Kraljevog stola, pa do Tometinog Polja. Savršen zimski dan!

Sneg je počeo da pada negde kasno sinoć. Nekada je to bio znak da iz podruma izvučem sanke, “uprtim” decu, i pravac – najbliži brežuljak. Te prve pahulje izvlačile su iz zimske letargije i budile novu iskru života. Pa i kad se, na momente, “dohvatim” svojih mlađih dana, uvek je tu prisutno ushićenje i želja da s nekim podelim čaroban odsjaj snežnih kristala u zimskoj noći. Sećam se jedne takve, i sebe, kako stojim pored prozora i zagledana u pravcu ulične svetiljke pratim trag snežne vejavice pod slabom mesečinom. Takvi su prizori obogaćivali moj unutarnji svet i od njih sam stvarala neku svoju tišinu. Tišina. Uvek me nadahnjivala, a u njoj bih prepoznavala najlepše misli i nesvakidašnje priče.

Sada me, u ovom lepom nedeljnom jutru, mame prostranstva Maljena, i ja im se bezrezervno predajem. S grupom planinara, i nadahnutim vodstvom vodiča Vlade Radivojevića, uranjam u savršenu belinu livada i pašnjaka. Snežić se povremeno razvejava, a zatim kao da posustane, ili se samo prikrije i ponovo nas sačeka na izlazu iz bajkovite šume. Nebo je tmurno i stvara još veći kontrast netaknutom belilu. Mnogo je tiho, svi se zvukovi utapaju u snežni pokrivač. Samo povremeno pod našim nogama pucketaju beli kristali i prave onaj čarobni škriputav uzdah.

I ja sam tiha, a iz savršene boje zime, iz sigurnosti kojom sam okružena, iz čistote koja ovim predelima dominira, izvlačim svaki tračak svetlosti i sunca, i šaljem na ulice Beograda. Tamo će, na Prvom Beogradskom polumaratonu, 3. decembra 2017., trčeći “Beogradskih 21”, moj prijatelj Luka prepoznati dah sa planine, i pretvoriće ga u svoju snagu.

Luka - pokupio svo Sunce ovog dana :-)
Luka – pokupio svo Sunce ovog dana 🙂

Pitomi su maljenski brežuljci, i sa svakim mojim korakom znam da je i Luka bliži cilju. Nižu se kilometri, prolaze minute. Prekidam tišinu jednim telefonskim pozivom. Samo želim da od mojih sinova čujem da su izašli na maratonsku stazu, sačekali Luku, dali mu svoju maksimalnu i bezrezervnu podršku, i ispratili ga pogledom dok im je god bio na vidiku. Da ga prate i podrže trčeći pored njega neko vreme, znam da je neizvodljivo. Zato ga ja redovno pratim na biciklu, i jedino to ima smisla! Brz je moj prijatelj, a ubrzo je stigla i divna vest: Luka je istrčao sa izvanrednim rezultatom, za 1 sat i 31 minut, a u svojoj starosnoj grupi bio je prvi od 98 takmičara! Vauuuuuuuuuuu, bravoooo, sad mogu i da razbijem tišinu, da se radujem!

Grupa planinara na svom maršu i hodočašću, Putevima Maljenskog odreda, iz I svetskog rata
Grupa planinara na svom maršu i hodočašću, Putevima Maljenskog odreda, iz I svetskog rata
Zajednička fotografija s planinarima iz Užica, Požege i Arilja
Zajednička fotografija s planinarima iz Užica, Požege i Arilja

Krećemo se iz pravca Kraljevog stola, najvišeg vrha Maljena, i, obavijeni maglom, u jednom trenutku zastajemo da malo predahnemo. Okrenem se, i kao da sam se našla u sred neke filmske ratne scene: prema nama ide, i postepeno iz magle izranja, kolona ljudi na čijem je čelu stegonoša! Došli do nas, i nastade upoznavanje, graja. Oni su grupa planinara iz Požege, Arilja i Užica, koji su danas krenuli na marš i svojevrsno hodočašće dugo18 kilometara, stazama Maljenskog odreda srpske vojske u I svetskom ratu, i, kako rekoše, da se poklone senima svojih predaka. Ispričali su nam i neke pojedinosti iz bitke koja se na ovim prostorima, u podnožju kote 970, odigrala 24.11.194. godine, kada je Maljenski odred branio ovaj strateški položaj. Međutim, pomoć nije stigla na vreme, i posle dvodnevne borbe Maljenski je odred razbijen. A, na današnji dan, 3. decembra 1914., krenuo je proboj fronta na Suvoboru, što je krunisalo Kolubarskom epopejom. Ovim su se rečima naši novi prijatelji oprostili od nas i nastavili svoj marš, usput nam još pokazavši spomen-obeležje podignuto u znak sećanja na poginule borce.

Tišinu smo razbili, a sad ćemo i belinu. Sad sve može, čak se i malo vedrine otvorilo visoko na nebu, provirio deličak plavetnila. Prešli smo i Crnu Kamenicu, koja hladna lenjo teče. Još malo brežuljkastih uspona, pa vejavice, pa malo mraka, pa sve više vetra, a najviše lepe zimske noći. Otresamo sneg s cipela, skidamo ledenice s kamašni, grejemo uvojke kose među prstima, oni se otapaju, a mi već na putu za Mionicu, i dalje, kući.  

U jednom danu, priče i o porazu i o pobedi. Život, šta li je…

Podelite...Share on Facebook29Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone