Priđi bliže, želim da ti nešto šapnem: Ja sam Golija, prepusti mi se, i dovešću te do svog srca

Znate onaj osećaj kad idete “svojom ulicom”, pa kažu: ”Vidi, ova k’o da je oslobodila Vrtlarsku”, a u stvari ti zavide što si slobodan, ponosan, komotan, što si neopterećen budalaštinama, već, svestan svog postojanja, svoje slobode, zadovoljno nastavljaš dalje, ne obazirući se. Uvek će neko nešto da kaže, rekla bih ja, i ne osvrnuvši se. Važno je da znaš gde i pred kim smeš i možeš da iskažeš svoju pravu prirodu, svoju emociju.

Jesen na Goliji

Na izlasku iz golijske šume
Na izlasku iz golijske šume

A, eto, sad i nismo u “svojoj ulici”, ali smo na Goliji, na planini koja nas iz oktobra u oktobar uveliko uveseljava i zaogrnjuje lepotom i spokojem. Drugi je deo, prvog vikend MTB-dana, 21. oktobar 2017. Izlazimo iz kratkog pojasa šume smrče, i evo nas na čistini. Ispred mene je grupa biciklista, oni brzo “grabe” prema Jankovom kamenu, najvišem vrhu Golije, neosetno “smeštenom” na 1833 mnv. Mislim da su ovde prvi put. Pitanje je koliko si, kad nešto prvi put doživljavaš, spreman da to upiješ celim svojim bićem. Ja znam da nisam. Da li je to moj način da nađem izgovor i opet se uputim na isto mesto, da sa sledećim dolaskom doživim novo ushićenje, pa i da ostavim neki svoj trag… Ko će ga znati? Zastajem. Osvrćem se. Ne žurim. Pogledom obuhvatam široko prostranstvo, jesenje-žutim obojeno.

Gola zaravan prema Jankovom kamenu
Gola zaravan prema Jankovom kamenu

U ovom sam delu Golije bila i leti, i sad bez problema mogu da se prisetim kako ove livade i pašnjaci izgledaju u zelenim nijansama, prošarani raznobojnim lekovitim biljčicama. Lek je i gledati kako se u daljini naziru obrisi Pešterske visoravni. I kako ptice slobodno preleću visoke vrhove stoletnih stabala. Okrenem se, znam da su iza mene išli Goran i Sandra. Međutim, sama sam. Oni su verovatno odlučili da se ne penju do vrha, već su ostali negde u podnožju, da sačekaju grupu i pridruže joj se u nastavku vožnje. Zato i ja požurih, da ne zaostajem mnogo za svojim prijateljima. Već se neki i vraćaju, u luuudom su spustu, ali znam da će ubrzo opet da zastanu. Imamo dovoljno vremena, noć nam još ne preti, i zato valja iskoristiti ove divne trenutke. Još koji metar neravnog puteljka preko ogoljelog brda, pravac određen, ružna antena, i, konačno, dođoh do Jankovog kamena! Trenutna sreća, ali zatim i blago, ali prolazno razočarenje: nema čuvene drvene table s natpisom “Jankov kamen – 1833 mnv”. Prošle godine je dobrano bila oštećena, tj prepolovljena, verovatno od jakih mrazeva i vetrova. Jedina je nada da ju je neko odneo da je “popravi”, te da će je vratiti na mesto kojem i pripada.

Tabla koja je godinama stajala na Jankovom kamenu, i s kojom smo se obavezno fotografisali
Tabla koja je godinama stajala na Jankovom kamenu, i s kojom smo se obavezno fotografisali

Ovde se uvek pitamo: ko je bio Janko, i o kakvom je kamenu reč? Mnoge su legende vezane za ovaj kraj, pa evo jedne: nekada su davno, na prelepoj Goliji, živela dva pobratima – Janko i Rajko. Dobri drugovi, ali različitih naravi. Jednom prilikom, opkladiše se ko će prvi da iznese veliki kamen na vrh planine. Rajko, junoša snažnog temperamenta, ali i loše taktike, zapeo iz petnih žila i počeo da trči uz brdo. Pred sam kraj uspona, nadomak vrha, sapleo se, i kamen koji je nosio ispade mu i skotrlja se sve do potoka. Janko, pitomije naravi i karaktera, sklon taktiziranju, svoj je kamen nosio lagano, bez problema izašao na vrh, i dobio opkladu. I, tako je, dalje kaže legenda, ova visoka zaravan dobila ime upravo po Janku, i njegovoj pobedi. A, potok u koji se kamen skotrljao, nazvan je Rajkov potok. Priča se i da je od tog događaja Rajko promenio svoju narav, postao je mnogo smireniji, shvatio je da se u mnoge poslove i zadatke treba upustiti razmišljanjem i dobrom taktikom.

Fribajkeri na vrhu Golije
Fribajkeri na vrhu Golije

Na vrhu planine je tradicionalno hladno, a vetar se pojačava. Ne mogu tek tako da se „oprostim od Janka“, i „krenem ka Rajku“, pa zato taktiku imam i ja, i još malo produžavam svoj boravak: prvo nešto da „prezalogajim“, pa da se malo „doobučem“, pa malo da fotkam.. .. Ma, joj, ipak ne smem više da zloupotrebljavam strpljenje i dobronamernost mojih drugova, koji su tu stigli pre mene i već su nestrpljivi da nastave vožnju.. Zato, još jedna zajednička fotografija, te krećemo u spust, a zatim i dalje, širokim makadamskim putem, prema Odvraćenici.

Još smo jednom zastali, kad nam se s desne strane prikazao prostran vidikovac. Tu smo svi spremno polegali i nagrickali se travki. Sad su već i senke duže, i nekako „prikupismo“ ruke, noge, odigosmo stražnjice, neko s manje muke, neko s više, zavisno od toga šta ga je više pretezalo, pokupismo stvari razbacane po livadi, i lenjo ispedalasmo još nekih 5-6 kilometara.

Stižemo do motela „Kuč“, krajnje odrednice za današnji dan. Pred nas je izašao gazda, bicikle smo smestili na sigurno, a pored šanka nas je čekao raspored za spavanje po sobama; tako je to uvek kad si na ekskurziji, a razredni vodi brigu o svemu i svima. Lepo se smestili, čiste sobe, toplo je, gledamo ko je gde, u kojoj sobi, i da li je uspeo da od mame i tate, žene, ili već ko mu je najveći autoritet, „prokrijumčari“ malo neke „vatrene vode“. Nenad nosi njegovu čuvenu „Čačanku“, ima tu još ponuda, sad ćemo mi to da isprobamo… Kaže, za prasiće ćemo da pričekamo, do narednog Čiker-maratona. Nije problem, kažemo mi, ali ajd’ da se sad pobrinemo za sebe, i negde nastavimo druženje. Nije trebalo dugo tražiti gde se društvo okupilo; kad smo Goran i ja izašli na put ispred motela, u fazonu „lizni kažiprst, pa odredi odakle vetar duva“, mi načuljili uši, i veseo smeh i grlata pesma nas odvedoše „u levo“. Tu se, ispred seoske prodavnice, MTB društvo raznežilo uz po koje pivo i pesmu sa radija. U maniru „Dok svira radio, šta bih ti radio, …“ ja odvukoh Gorana nazad u motel, samo da mu nešto šapnem…

Valja se pripremiti za sutrašnji dan i još jednu vožnju, samo sam to htela da mu kažem… Ajd sad, u zdravlje, do nove pesme, piva i šale!

Podelite...Share on Facebook60Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone