Otvoriše nam se dveri raja: Rajac-Suvobor-Danilov Vrh u vrtoglavom zagrljaju

Benigna paroksizmalna poziciona vrtoglavica. Kakav vrtoglav naziv za nemilosrdno ograničavanje skakutanja po krevetu, tj naglih promena položaja, tj lezi na leđa i ne vrti se! Ma, da li vi meni verujete?! A, bilo baš dobro, lepo sam sanjala: da sam na dalekim visokim vrhovima, dotad neosvojenim, a glavom u zamamnim oblacima… Ne bih da prekidam, ali da se ne naviknem previše na lepo hajd’ da se malo spustim na zemlju; u tom spuštanju, prevrtanju na desni bok doživeh takvo „propadanje“, takvu strašnu vrtoglavicu, da ne samo što sam se „spustila“, već sam imala osećaj i da „prolazim“ kroz neku mračnu rupu… Uh, nešto tu debeeeelo ne štima! Ipak, da ne bude zabune: još malo testiranja, i još malo propadanja, i konačno shvatih da je vreme da se na tom problemu i detaljnije poradi. Pitam gos’n Googla, izbaci mi bez oklevanja gomilu informacija, kao da je pogodio moje misli, dilemu, čuđenje, i tako „potkovana“ odoh ORL specijalisti. Šta kaže, šta kaže? Usledio je niz specifičnih dijagnostičkih metoda, na kraju začinjen „hladnim tušem“. Dobro, nije baš bio tuš, ali je bilo ovako: najpre su mi u desno, pa u levo uvo sipali mnoooogo hladne vode i na taj način stimulisali centar za ravnotežu. Potom su funkciju tog centra pratili pomoću specijalnih naočara u kojima se nalazi kamera koja prati refleksni pokret oka… I, tako to, dođoše do dijagnoze, kako već rekoh: BPPV. Ovaj, najčešći uzrok vrtoglavica, javlja se kada se mikrokristali, koji u unutrašnjem uvetu služe za detekciju sile zemljine teže, „otkače“ i zapadnu u deo gde im nije mesto. Tada ih treba vratiti u njihove ležište, a tome služi Eplijev, iliti repozicioni manevar. Uradih i to: jednom, drugi put, pa mi ne bi mrsko da malo probam i da skačem po krevetu, jer, kako posle na fejsu da napišem da se „osećam šašavo“, ako ništa tome slično nisam uradila?!

I, nakon svega isprobanog evo me u autobusu, s planinarima PD „Azimut“ i vodičem Vladom Radivojevićem, na putu za Rajac. Nedelja je, 4. februar 2018., i planirano je da u današnjih 22 km pešačenja krenemo od rajačkog planinarskog doma „Čika Duško Jovanović“, sa 640 mnv. Rajac je deo planine Suvobor i nalazi se na teritoriji opštine Ljig. A, odakle ime Rajac? Pa, videćemo, idemo jedno po jedno. Iz Beograda do Doma stižemo brzo, ipak je to samo stotinjak kilometara. Hladnjikavo je, možda 2-3 stepena ispod nule, oblačno, čak i maglovito. Ipak, nadamo se i suncu, današnja nam prognoza odgovara pa joj i verujemo. Snega, reklo bi se, i nema, ali hajd’ da ne govorimo mnogo u napred, već da krenemo. Ovde sam po ko zna koji put, i nikad dosta. Na pitanje mojih poznanika i nekih od prijatelja-planinara: „Zar ti nije dosadilo, tamo si već bila, ja neću da idem, uvek je isto, šta nalaziš u tome tako interesantno….?“, ja ću uvek reći da je Rajac rajski i da mu se valja predavati iznova i iznova, svaki put izazivački i s novom radošću. Izazvati… Šta? Strast s prvim prodorom sunčevih zraka. Slast po uranjanju u šumske proplanke. Nadahnuće kad ti se rezak miris zime uvuče u nosnice… Prepustiti se svemu tome…. Mmmmm… Šta kažete? Možete li to?

Na Rajcu

Polazak u pešačenje od planinarskog doma na Rajcu
Polazak u pešačenje od planinarskog doma na Rajcu
Kroz maglu, do najvišeg rha Rajca, na 848 mnv
Kroz maglu, do najvišeg rha Rajca, na 848 mnv
Obavezno "selfiranje" na vrhu Rajca
Obavezno “selfiranje” na vrhu

Isprva se krećemo asfaltnim delom puta: malo je jači uspon, pa skretanje u desno, ali i u maglu. I dalje verujem u prognozu, i verujem u sunce. Zato me i obradovala magla; priroda to tako uredi, kao da kaže: lepota je i u tajanstvenosti. Nauči te strpljenju, nadi. Pa, i ne treba sve odmah da se otkrije. Otprilike, kao kad se nekome nadaš, priželjkuješ ga, privučeš, ali mu se otkrivaš postepeno, a predaješ.. Pa, kad dođe vreme.

Rajac

Rajac

Raj na Rajcu
Raj na Rajcu
Snežne pahulje na Rajcu, uhvaćene u ledenom zagrljaju
Snežne pahulje uhvaćene u ledenom zagrljaju

U toj „predaji“, stigosmo i do najvišeg vrha Rajca, na 848 mnv. Pogled maglovit, kao kroz spuštene kapke, ali lep, nadahnut. Malo obaveznog fotkanja, pa opet put pod noge. I dalje je hladno, staze su zemljane, zaleđene, ali je zato drveće u cvetu. Ti cvetići su, u stvari, pahulje snega spremne da odlepršaju, pa uhvaćene u ledenom zagrljaju. Kako mraz popušta tako se i pahulje oslobađaju neželjenog stiska. I one vole slobodu i željne su suvoborskog prostranstva: njiva, livada, pašnjaka i šumaraka.

Prelazimo jednu od Dobrih Voda, i dolazimo do lokaliteta Dobre Vode na 758 mnv
Prelazimo jednu od Dobrih Voda, i dolazimo do lokaliteta Dobre Vode na 758 mnv
MIni-planinarski dom Dobra Voda, u vlasništvu PD "Pobeda"
MIni-planinarski dom Dobra Voda, u vlasništvu PD “Pobeda”

Dobre Vode, Suvobor

Sada se i nebo nad nama otvara u svom najlepšem plavetnilu, te s posebnim elanom stigosmo i do planinarske kućice na Dobrim Vodama. Ne znam da li tu nekad neko i boravi, u stvari znam samo da su kapaciteti za smeštaj dosta skromni, a videh i da je toalet napolju; da li se „to“ još uvek zove „poljski“, i da li unutar kućice ipak ima neki prostor za ličnu higijenu.. Mnogo je pitanja, verovatno ima neko ko bi imao i odgovore na njih. Sve deluje dosta usamljeno, a nekada je tu održavan „Suvoborski sabor vresa“, kada su se učesnici Sabora takmičili u bacanju kamena s ramena i balvana u dalj, navlačenju konopca, i mnogim drugim drevnim narodnim igrama. Ko zna, možda se, vraćajući se starim, proverenim vrednostima, nekada setimo i ovog dela naše istorije, te, poput „Kosidbe na Rajcu“, i ovaj Sabor ponovo postane atraktivan za goste i sve one koji uživaju u seoskom turizmu.

Na Suvoboru

Pogled prema vrhu Suvobor
Pogled prema vrhu Suvobor
Pogled sa vrha Suvobor prema Ravnoj Gori i Maljenu
Pogled sa vrha Suvobor prema Ravnoj Gori i Maljenu
Krst na vrhu Suvobor, podignut u znak sećanja na Veliki Rat i Suvoborsko-Kolubarsku bitku
Krst na vrhu Suvobor, podignut u znak sećanja na Veliki Rat i Suvoborsko-Kolubarsku bitku

Malo pentranja po brežuljcima, zatim ujednačenog hoda kroz šumu četinara, opet malo penjanja pa nas evo na Suvoboru, još jednom od vrhova, ovaj put na 866 mnv. Odavde su vidici baš dobro otvoreni: odlično se vidi Ravna Gora, iza je Maljen, a s leve strane sva tri vrha Povlena. Ovde se naša ekipa sastala s planinarima „Jelenka“ iz Pančeva, te nakon zajedničkog fotografisanja nastavismo prema Danilovom Vrhu.

Pogled sa Danilovog Vrha

Na Danilovom Vrhu, 842 mnv
Na Danilovom Vrhu, 842 mnv

Penjući se na Vrh svako malo sam zastajala i uživala u neočekivanoj eksploziji boja koja nas je okruživala. Dolaskom na stene okružene šibljem pomislih: otkud baš „Danilov“ Vrh? Da li su ove stene iznedrene iz utrobe zemlje možda danju, te im se i ime vezalo za reč „dan“? Jer, tako su se nekada deci davala imena…

Sad krećemo u spust, kroz „golu“ šumu poprilično klizavog terena. Ubrzo dolazimo i do prvog prelaska rečice, drugog, trećeg. Niko nije zaplivao, niti je bućnuo, ali smo barem cipele malo oprali od nakupljenog blata. Sad sam se, pišući ovo, na vreme setila pa rekla „cipele“, a onda sam pitala „Jeste li oprali noge?“ Malo sam bila zbunjena, malo mi se možda i onaj moj novi ljubimac BPPV ponovo prikazao.. Sve u svemu, kome se ne bi zavrtelo od siline suvoborske lepote?! Kilometri se nižu, sad smo već i na dvadesetom, dvadesetprvom, ah, sad mi je već i dosta; istina je da ne volim da mi je lako, istina je da lepotu tražim i u onome do čega teže dolazim… Sve je istina. Ipak, u današnjem danu dokučih sve to: i lepo, i malo teško, i hladno, i sunčano, i vetrovito, i brdovito. Sada je vreme da se lagano iskradem, na vrhovima prstiju izađem iz ovih rajskih vrtova, polako pritvorim njihove dveri i nastavim tamo odakle u rano jutro krenuh. Biće to sve dobro. 

Podelite...Share on Facebook40Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *