Magija Nacionalnog parka Nera-Beušnita

Uvek je neka magija. Ja bez magije neću da idem!

Prvi je maj, uranci na sve strane. Vođena devizom “Da nam živi, živi rad!” raspoložena se bajkerska petorka već u ranim jutarnjim satima obrela u Kaluđerovu. Nakon kratke pripreme i fotkanja, strmom smo se uličicom spustili do graničnog prelaza.

Rumunskim prostranstvom

Našu smo granicu brzo prešli, ali na rumunskoj smo morali malo da se družimo. Dejan, Žabac, Tina, Dragan, svi su nonšalantno prešli, ali im je policajac podjednako nonšalantno zadržao pasoše. E, a sad ja. Kroz otvor kućice znatiželjno me gledaju dva plava oka, njihov uniformisani vlasnik mi nešto govori, ali tek kad je počeo da objašnjava rukama, onda sam shvatila. Da skinem kacigu. Skinula. Hm. Opet nije dobro. Da skinem gumicu s kose. Skinula. Šta sad nije dobro. Sad mi više nije zanimljivo, ali ajd, da se malo smeškam, nije naodmet. I, kao, ništa ja ne znam, ja sam ovde biciklom, znam da to uvek upali. Drži one naše pasoše, nikako da se odvoji od njih. Pokušam nešto misaono, kao kad teram nakostrešene pse od sebe, da ih zadržim što dalje. Obično uspe. Ima nešto u toj energiji koju uobiličiš, usmeriš i pošalješ. Važno je da znaš šta hoćeš. A, ja znala. Hoću da maksimalno lepo iskoristim današnji dan, da po četvrti put biciklom prođem jednim delom Nacionalnog parka klisure Nere, da sa svojim prijateljima vozim pored reke Beu i divim se njenim slapovima i bajkovitim bigrenim kaskadama.. Sve to hoću. A, šta hoće ovaj čovek. Vraćaj naše pasoše, smeškam se i dalje, naravno. Pruži se ruka kroz prozorče i ja, tobož nezainteresovano, zgrabih one crvene lepotane.

Kroz rumunska prostranstva

Vrlo brzo po napuštanju graničnog prelaza dolazimo do dela puta gde se odvajamo od asfalta. Prešli smo na zemljani teren, širok utaban put. Za razliku od prošle godine, blata uopšte nije bilo i nesmetano smo vozili, ćakulali, uživali. Vreme idealno za pedalanje po pitanju temperature. Međutim, počinje da duva vetar, a s obzirom da smo na čistini, povremeno smo vrlo brutalno izloženi jakim naletima.

Ponovo izlazimo na asfalt, i, na nekom dvadesetom kilometru, dolazimo do ušća reke Beu u Neru. Tu je i most, preko kojeg prelazimo i ulazimo u Nacionalni park. Ali, na ovom mestu sam održala i čas istorije. Istoriju pišu pobednici, zna se, a ovu je napisao moj KTM Race, Konstantin Veličanstveni, koji je pre godinu dana, u jednom trenutku neobjašnjive sreće, i porivu nezaustavljive snage, skočio s mosta i obreo se u zapenušanoj i hladnoj Neri. Brzo se i predomislio, pa se, umesto da otplovi dalje, prema Dunavu, uhvatio za jednu stenu, odakle je, bez ikakvih povreda, izvađen na suvo i sigurno. Eh.

NP Klisura Nere

Dakle, život piše romane, a mi da malo prošetamo stazom uklesanom u litice kanjona, nastaloj za vreme vladavine Turaka. Ova mi je staza vrlo inspirativna, vodi kroz brojne tunele i puna je mistike. Na nekim je mestima široka jedva jedan metar, puna je oštrog kamenja, obratite pažnju da se ne posečete, a posebno pazite kad prolazite kroz tunele, jer su neki od njih baš niskog svoda!

Kanjon Nere, tuneli uklesani u litice
U tunelu, uklesanom u liticu, iznad kanjona Nere

Na liticama iznad kanjona Nere

Nakon kratke pauze za fotkanje i okrepu, nastavljamo s vožnjom. Krećemo se klisurom reke Beu, pritokom Nere, uživamo u brzacima koje pravi. Okruženi smo zelenilom sa svih strana. Gusta je šuma, očekivano, zadržala vetar na svojim obodima.

Slapovi reke Beu u Rumuniji

Dolazimo do prvih slapova, a zatim i do jezerceta nestvarne lepote. Legenda kaže da je jezero nastalo od suza koje je prolio begov sin, nesrećno zaljubljen u pastirovu kćer, a da je boja jezera, u stvari, boja mladićevih očiju. Čudna magija izbija iz ovog jezerceta, i, kao da me, zaista, gledaju plave oči.. Hm… Kažem vam ja, ne može se bez magije!

Jezero Ochiul Beiului

Još malo penjanja i stižemo do vodopada Beušnica. Kakav prizor, uronjen u dubinu šume, nestvarno lep! Na ovom sam mestu osetila neverovatnu povezanost s prirodom, sa šumom, zemljom, kamenom, sa kapljicama vode koje su se otimale i, u dodiru sa vlažnim stenjem, raspršivale svuda unaokolo. Ipak, klizava mahovina podsećala je na oprez i nije dozvoljavala da se previše opustimo. Posedali svuda unaokolo, svak udubljen u svoje misli, uronjen u svoj spokoj.

Klisura reke Beu

Još jedna zajednička fotografija i polako krećemo nazad. Spust je vrlo lep, ali, zbog zaista mnogo krupnog kamenja po stazi, i veoma truckav. Ide to nama, baš nam je lepo, smejemo se sve vreme, a onda… Onda… Nećete verovati! Po izlasku na asfaltni uspon, a zatim i čistinu, onaj isti vetar koji nas je mučio i pokušao da nam smeta, sada se okrenuo nama u korist! I, kao u priči, na krilima vetra, očas smo se ponovo obreli na graničnom prelazu! Neverovatno! U nekim trenucima prelaska preko njiva niko nije okretao pedale, a kretali smo se brzinom i do 40 i 50 km na sat! 

Ponovo smo na rumunskoj granici. Računam, u međuvremenu je bila smena, ali, eto opet mog plavog prijatelja! Ovaj put je u društvu svoje lepe koleginice, koja zna srpski. Ajd, pomislih, barem neću morati da se skidam… Mislim, kaciga, i to sve, valjda me sad prepoznaje.. Ali, sad su usledila gnjavež-pitanja: gde živimo, odakle smo i u koliko sati jutros krenuli, dokle smo stigli, itd.. Ja, znam za jadac, smeškam se, kao, baš mi sve to prija, ta njihova ljubopitljivost… Završili nekako i te formalnosti, potrpali se u aute, pa na Dunav, na riblju čorbu. Tu je vetar orkanski udarao. Ma, ko mari za to! Nama baš lepo!

Povratak kući prošao je u prijatnom ćaskanju i neobuzdanom smehu, kad god bi spomenuli mog uniformisanog udvarača. I, što bi rekla Tina: “S tobom uvek neki fensi doživljaji!”. Jes, vala, sviđa se to i meni. Uvek u susret nekoj novoj magiji…

 

 

 

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone