Ljubovija jednako ljubav!

Idu dani, idu noći, život brzo prolazi…

Pevala je tako Beba Selimović, a setih se ove pesme kad sam shvatila da smo već u sred avgusta, i da se približava septembar. S tim rujnim mesecom, ispunjenim najlepšim bojama jeseni, dolaze nam i lepa mtb druženja. Već prvi vikend smo u Dulenima, kragujevačkom selu podno Gledićkih planina, gde se ove godine po prvi put održava mtb maraton, veliki i mali krug. Našim novim prijateljima želimo uspešan početak ovih lepih sportskih aktivnosti i da im se ispune sve želje i snovi, da ožive svoje selo i stave ga na mapu turističke ponude Srbije. Ima tu puno posla, ali zato već sledeći, drugi vikend u septembru, idemo na Ljubovijsku biciklijadu, kod našeg domaćina Mikija. Ljubovijska biciklijada postaje srpski brend zahvaljujući Mikiju, u stvari, reklo bi se da je Miki sam po sebi brend i da bi, poput nekih starleta koje su osigurale svoje noge, guzu, grudi, i dobro sve to unovčile, Miki mogao da osigura i zaštiti svoje srce, i svoju dušu.

Lepotica Drina, u Vrhpolju
Lepotica Drina, u Vrhpolju

Da prođemo još malo septembrom. Dolazimo i do trećeg vikenda, datum je 16., i eto nas na Velebitu, na Željkov poziv. Željko Klepić je licencirani planinarski vodič, ali i veliki zaljubljenik u biciklizam. Zato, s njim idemo na Tulove grede. Naredni vikend, 24. septembra 2017., još jedno druženje na Gučevu sa Lozničanima. Ponovo ćemo vojevati MTBitku iznad oblaka i prisetiti se događaja iz Prvog svetskog rata. Jedva čekam. Tamo sam s porodicom.

Dotle, imamo još posla. Avgust ćemo ispratiti u Osečini, Kroz šljivike i livade.

A, sad da se vratimo u Ljuboviju. I, rekla bih, Ljubovija jednako ljubav!

Ljubovija
Ljubovija jednako ljubav

Bila sam sigurna da sam koju reč o Ljuboviji i počecima njene Biciklijade već ovde pisala. Ispostavilo sam da sam ja to sve već nebrojeno puta ispričala, prepričala, širila dobru energiju kojom odiše, ali ne i napisala. Da ne bude samo usmeno predanje, evo i neki pisani trag.

Drina kod Ljubovije
Drina kod Ljubovije

Zato ću da se vratim u 2011. godinu, kada smo, na poziv našeg druga Braleta-Saše, krenuli put Tare, preko Debelog Brda. Krajnja destinacija za prvi dan vožnje bila je selo Rastište iznad Perućca. Do tamo nekih 195 km surovog vrelog pedalanja, i obezbeđen smeštaj u „kumovoj brvnari staroj preko 135 godina“. Prvi me put moj Plavi Dečko, moj KTM, odveo tako daleko. Inače, Debelo Brdo je prevoj na planini Povlen, koji povezuje Valjevo i Rogačicu. Poznat je i po tome što je zimi prilično rizičan za vožnju, jer je uglavnom pod smetovima snega. E, sad nije bio sneg, bio je septembar, užasne vrućine, ali penjanje na Debelo Brdo je značilo, otprilike, nekih 16-17 kilometara neprekidnog uspona. U ovom slučaju, s bisagama, tj kompletnom opremom neophodnom za tri dana. Meni je to, u tom trenutku, izgledalo kao nemoguća misija, i nisam htela da učestvujem u dogovorima oko te vožnje. Ali, onda je krenula prozivka, i to javna. Svemu sam odolevala, do jednog trenutka, tj do jedne opaske mog prijatelja Čede. “Hajde, šta čekaš, prijavljuj se za Taru”, ja rekoh “Ne mogu ja to, to je previše teško za mene”. A, Čeda će, kao iz topa: “Kako znaš da je teško, ako nisi ni probala”… Auuuu… Šta mi reče… Pa, Čeda je u pravu! Stvarno, kako mi to uvek sve unapred znamo i na taj način se blokiramo, ostanemo u nekoj prividnoj sigurnosti, u nekim zadatim granicama, i ne pokušavamo da zakoračimo izvan njih… Reče on tako, a ja jedva dočekah da Goran dođe kući, odmah ga namamih u spavaću sobu, i lepo mu natenane objasnila neke stvari… Mislim, objasnila sam mu da moram da probam, inače neću znati da li sam za neke stvari sposobna ili ne… Goran kaže, znao sam ja da ti nećeš izdržati. Hajde sad da vidimo kako ćemo to izvesti! Onda sam naučila još jednu lekciju: Ne pitaš se da li možeš, već kako ćeš to da izvedeš…

Bane i ja, na putu za Taru. Usput su mi brali kupine
Bane i ja, deo ekipe, na putu za Taru. Usput su mi brali kupine

I, tako smo krenuli u jednu potpuno novu i drugačiju avanturu. Nas 12. Jedanaest muškaraca i ja, jedina žena. Pri penjanju na Debelo Brdo, dobro se toga sećam, bilo je raznih zgoda i nezgoda. Očekivala sam da ću biti najslabija karika u lancu, mislili su to i drugi, ali nije baš tako bilo. U jednom su nam selu meštani, sedeći ispred kafane u debeloj hladovini, dovikivali „Gde vodite ovu ženu, umreće vam negde usput…“?! Šta pričaju ovi ljudi, nije to meni baš tako teško, a, sećam se da sam i svoje prijatelje hrabrila usput i pomagala im da nadjačaju krizne trenutke. Kad je Novobeograđanin Goxy u jednom trenutku, blago onemoćao, stao pored puta i zauzeo stratešku poziciju ispod jednog drveta, pitam ga, šta radi, da ne pretera s pauzom, posle je još teže nastaviti vožnju, a on kaže“Ne idem ja odavde nikud dok ne stigne autobus“! Kakav autobus, ustaj, idemo svi zajedno, evo guraćemo malo, evo, sići ću i ja s bicikla, sve ćemo mi to savladati… Poskidali se tako s bajseva, guramo uzbrdo, nakon nekog vremena Goxy odustaje, seda na bicikl, kaže: „S tobom se ne zna šta je gore, da li voziti ili gurati“! Ja to shvatila kao kompliment, to mi je u tom trenutku više odgovaralo… Vozimo, vozimo, i stižemo do jedne zaravni gde pravimo pauzu, svi se oblače, nije mi jasno zašto, kad je užasno vruće, kažu, pa, spuštamo se…. Gde se, kog đavola, sad spuštamo… Tek smo pre 16 kilometara krenuli da se penjemo… Kažu, završeno penjanje, sad silazimo prema Bajinoj Bašti… To vam je to Debelo Brdo, pih, koliko ste me njime plašili, sad smislite nešto bolje, ovo smo brdo izravnali… I, setih se jedne moje poznanice, koja mi je baš nadahnuto predvidela da će mi trebati hitna pomoć kad se, ako se, popnem na to Debelo Brdo, a još dok se spustim u Bajinu Baštu.. Ko živ, ko mrtav.. Dakle, ne kažem ja, posle su mi mnogi vratili za to što sam se narugala penjanju na DeBe, priredili su mi baš lepe akcije i destinacije.. Nek im i bude, kad su takvi…

Spustili se s Debelog Brda, sad ravac Bajina Bašta, pa Tara
Spustili se s Debelog Brda, sad pravac Bajina Bašta, pa Tara

Stigli do Perućca, ne možemo se odvojiti od sveže vode i kupanja. Zato smo u Rastište i ušli po debelom mraku. Penjući se do sela, obavijeni mrklim mrakom, prolazeći kroz brojne, kratke tunele uskim makadamskim puteljkom, i jedva se mimoilazeći s automobilima, slušamo huk vode i udišemo miris šume. Konačno došli i do sela. Umorni, gladni, ali srećni. Ja posebno, jer su me uglavnom svi poznanici i familija ispratili na ovaj put s nevericom i lošim predviđanjima. Nisu me pokolebali. To što oni nešto ne mogu, ne znači da ne mogu i ja.

Simpatičan detalj iz Rastišta, sela na obronku Tare
Simpatičan detalj iz Rastišta, sela na obronku Tare
Među nama je i jedan Španac, mladić kojeg smo zvali Federer, jer je baš tih dana Novak igrao protiv Federera
Među nama je i jedan Španac, mladić kojeg smo zvali Federer, jer je baš tih dana Novak igrao protiv Federera
U ovu nas je trodnevnu bajk-avanturu poveo naš prijatelj Aleksandar-Sale, zvani Braale
U ovu nas je trodnevnu bajk-avanturu poveo naš prijatelj Aleksandar-Sale, zvani Braale

Ujutro se spremamo za nastavak vožnje i dogovaramo se kuda, gde i kako. Bane stidljivo spominje Ljuboviju i „nekog“ Mikija i „neku“ Biciklijadu. Kaže, upoznao Mikija i imamo poziv da se pridružimo svečanom defileu kroz grad. Ma, važi, rekoše skoro svi, a to je otprilike značilo… Pa, to je i značilo. Ma, važi.

Dan pred nama je izuzetno vreo, usponi asfaltni, jaki, mi natovareni, zadihani, zažareni. Bane nemirno ide od jednog do drugog i pokušava nešto da objasni. Izgleda da ga samo Goran i ja slušamo i shvatamo da nas na nekom ljubovijskom platou na tom uzavrelom subotnjem danu čekaju učesnici Biciklijade, i da neće krenuti u svečani defile dok mi ne dođemo. U međuvremenu se naša ekipa dobrano rasturila po brojnim usputnim kafanama, i valjalo je da se prikupimo, oformimo kolonu i požurimo prema Ljuboviji. Banetu je telefon zvonio svake dve-tri minute, jasno je, Mikija pritiskaju njegovi sugrađani, nije im jasno gde su ti Beograđani, koliko će još da ih čekaju…. Bane je najstariji među nama, posustaje, ne može brzo da vozi, pokušavamo da pomognemo, ne uspeva, na kraju pada dogovor da idemo bez njega, a on će nas već negde stići.. Mene stavljaju na čelo kolone, rekoh u jednom trenutku stanite, umivanje, presvlačenje u čistu majicu, češljanje ko šta ima… I, hajmo! Izlazimo iz jedne krivine i ugledasmo neverovatan prizor! Plato preplavljen žutom bojom sncokreta, a glavice im, u iščekivanju, okrenute prema nama. Ipak, nisu bili suncokreti, bila su to deca i ostali meštani, a preko leđa im prebačeni žuti fluorescentni prsluci. Na toj vrelini zaista su izgledali poput suncokreta. Taj me je prizor zaista dirnuo, teško je bilo poverovati da neko s toliko strpljenja i ljubavi čeka svoje goste! Odmah smo prihvaćeni kao najrođeniji, ubacili smo se među te žutaće, dobili i mi naše prsluke.

Miki
Biciklijada u Ljuboviji
Biciklijada u Ljuboviji
Detalj sa Ljubovijske biciklijade... "Carstvo vidika"
Detalj sa Ljubovijske biciklijade… “Carstvo vidika”
Mikijev brat, i,... Pogledajte kako vozi, malo naopako, zar ne?! Ili je to njemu normalno..
Mikijev brat, i,… Pogledajte kako vozi, malo naopako, zar ne?! Ili je to njemu normalno..

Uglavnom, da ne duljim, upoznali smo tu dosta divnih ljudi, s kojima smo nastavili i kasnije da se družimo. A, da ne zaspim na nogama dok smo čekali da završi neka vrsta takmičenja u biciklizmu i raznim biciklističkim veštinama, pobrinuo se Aleksej, Crnogorac iz Zvornika, vrlo šarmantan čovek, srdačan, nasmejan. I od sto i kusur kila. Pa, kako nije važno koliko ima kila, važno je, pored takvog čoveka sigurno ni ja ne bih mogla da ostanem ni gladna ni žedna! Kao da me čuo, uskoro sam u obe ruke držala i iće i piće. I razbudila se. Kako i ne bih, kakve je priče ovaj čovek pričao! Inače mu je omiljen hobi ribolov.

Večera u parohijskom domu, spavanje kod gospođe Milenije, buđenje uz kavu sa ratlukom i čašicu domaće. Baš domaćinski.

Buđenje i kafa s ratlukom i čašicom domaće kod gazdarice Milenije
Buđenje i kafa s ratlukom i čašicom domaće kod gazdarice Milenije

Cela je atmosfera na Biciklijadi bila domaćinska. Alal vera, ljudi, zato za mene LJUBOVIJA, zaista, JESTE JEDNAKO LJUBAV! 

S Mikijem smo i ujutro prodefilovali još snenim gradom. Ispratio nas je put Proslopa, prema Peckoj, te dalje nastavismo prema Valjevu.

Sve vreme samo mi je jedna misao bila: Vratiću se ovde i opet!

Podelite...Share on Facebook50Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone

4 Comments

  1. Iako je ponekad teško, čovjek se odlično osjeća kada prevali uspon za kojeg je mislio da je nemoguć. Stoga, samo naprjed! Vidimo se na biciklijadi Srce Velebita na Tulovim gredama. Bit će to još jedna nova avantura za sve nas 🙂 U svakom slučaju, super blog! Pravi punokrvni!

  2. Emira Miličević says:

    Hvala, Filipe!
    Imamo mi još mnogo toga da kažemo i pokažemo! Takvi, punokrvni 🙂

  3. Zivko Janosevic says:

    Sve pohvale za sjajne tekstove i entuzijazam. Uzivam u citanju .Samo tako nastavi. Veliki pozdrav od kolege sa CIKERA.

    1. Emira Miličević says:

      Hvaaaaalaaaaa <3 !

Comments are closed.