Dragoljube, ko ovde nosi onu stvar u gaćama, ti ili ja?!

Kad je sitna figura moje nane izašla na verandu i izgovorila ove reči, nisam tada baš razumela njihovo značenje. Bila sam mala, ali sam shvatila da su reči, koje su se prostrle avlijom i izazvale neobičnu tišinu, prilično opake. Deda je prvo naglo zastao, pa se stresao, uvukao glavu i vrat dublje u ramena, sastavio obrve, i nekako uspeo da se izbori s tim teškim trenucima. Šta je “ona stvar” i zašto je toliko važno ko je nosi u gaćama, shvatila sam mnogo kasnije, kad sam bolje razumela i žensko-muško odnose.

Prošlo je od tog događaja mnogo godina, mnogo lutanja. Vremena se menjaju. Da li samo vremena? Šta mi radimo dok se “ta vremena menjaju”? Kažu, svako je sam kovač svoje sreće. Ili, možda, nesreće.. Ko će ga znati… Gde smo sada? Da vidimo. I, ko u današnje vreme “nosi onu stvar u gaćama”?

Evo nas na brdima iznad Ljubovije. Mi smo MTB ogranak Ljubovijske biciklijade, i ima nas pedesetak. Subota je, 9. septembar 2017. godine. Naš današnji cilj je utvrđenje Soko grad i manastir Sv. Nikolaja Srpskog, nakon čega se vraćamo u Ljuboviju. Plan je da prisustvujemo zvaničnom delu Biciklijade: svečanom defileu ulicama grada i takmičenju dece u raznim sportskim veštinama. Sledi prijem, dodela zahvalnica i druženje u Parohijskom domu.

Odmah smo krenuli u uspon, isprva asfaltni, a zatim makadamski. Dosta je vlage u vazduhu, sipi sitna kišica, na sve strane šuma isparava. Sa nekih 170 m nadmorske visine, penjemo se na oko 600. Vožnja je baš prijatna, kroz borovu šumicu, preko tepiha od pootpadalh iglica, pa pored njiva otežalih od roda krompira, uz pojas požutelog kukuruza. Lepe su to boje rane jeseni. I u njima uživamo podjednako kao i u prolećnim, rascvetalim, a u leto zelenim i razgranatim. Zimi kroz sneg pratimo tragove zekinih šapica i propadamo kroz napadale snežne nanose. Uvek je lepo. Naučili smo da se nesmetano radujemo. Nekada to moramo i da sakrijemo, da sklonimo od zavidnih pogleda. Istina, zavist se zaslužuje, i mi smo to pošteno zaslužili, ali nekad to lepo čega smo se domogli treba i ljubomorno sačuvati. Da zlo ne vidi. Mnogo je zla oko nas. Teško je uvek to prepoznati, nekada nasedneš na lepu reč, gest, msliš, svi su kao i ti, ne žele drugima ono što ne žele i sebi… Činiš dobro, jer jedino to ti je normalno, pomažeš, jer tako su te učili, “Bolje da od tebe traže pomoć, no da dođeš u situaciju da je ti tražiš od drugih”, rekao bi moj tata,. I, onda se desi nešto što nikako nisi očekivao, i od onoga od koga si se najmanje nadao. A, jeste li čuli za onu priču o Milošu Obrenoviću, kad su mu rekli: “Miloše, onaj ti tamo čovek radi o glavi”. “Onaj”, kaže Miloš, “Taj sigurno ne. Njemu nikada ništa nisam dobro učinio”. Tako zbore mudre glave. 

A, mi smo naše zagnjurili u kupinjak. Beremo kupine i desnom i levom, da ne bi slučajno koju propustili. Ruke su umazane lepljivim tamnocrvenim sokom. Bicikli nam naslagani pored puta. Čujemo, ide traktor, ali ne odustajemo. Prilazi nam, a posada nam traktorska, dobacuje: “Ako, ako, navalite, to je ionako od komšije”.

Sad se već oni naši prijatelji, koji su otišli napred, vraćaju, ne žele nešto da propuste. Malo su nam se pridružili u berbi, ali više u fotkanju, prosto da bi i oni imali “ulov” kad se vrate. Jak im ulov… Fotografije razuzdanih biciklista, glavom u kupinama, guzicama u vazduhu.

Dobro, dobro, evo idemo. Pera je nestrpljiv. Nemam pojma gde žuri, možda ima neki sastanak. Setih se jedne devojke onomad na planinarenju, nedelja je, zima, sneg do kolena, sporo se krećemo, a ona u neko doba kaže: “Pa, mi nećemo stići u Beograd do 7 uveče, a ja imam razgovor za posao u 9!”. E, stvarno, razgovor za posao. Mogli su da je intervjuišu preko skajpa, tu, na licu mesta da se uključi, sva crvena od hladnog vetra, mokre kose od napadalog inja.. Šta bi joj falilo…

U grupi, koja sasvim pouzdano drži začelje, nas je desetak. Povremeno stajemo, fotkamo se, a na mestima gde se šumski puteljci razilaze, ostavljamo indijanske tragove. Poslužiće nekome ko je eventualno ostao iza nas, da sa sigurnošću krene pravom stazom. Naiđosmo i na kuću, a uz kuću česma. Takve se prilike ne propuštaju. Pauza za užinu, sipanje vode, pa idemo dalje. Tu negde nas je sačekao Peđa, kaže, ovi ispred ne staju, ne fotkaju, neće mu niko verovati kad se vrati kući da je i on bio na ovoj vožnji. Ajde, Peđa, sad ćemo da nadoknadimo propušteno! Idemo, zezanje, smeh, kreveljenje, zvoNcanje, upijanje dobrih vibracija šume i livade!

Na jednom račvanju sretosmo dvojicu “ovdašnjih”, kažu, idete levo, mi kažemo, reko Pera desno, kako desno, idete levo, svi su otišli levo… Malo postajali, popričali, opet fotkali, pa nastavili to levo. Lep spust i uskoro se nađosmo sa ostatkom ekipe. Pitanje je da li ići na Soko grad, ili odmah sići do manastira Sv Nikolaja Srpskog i tu malo napraviti predah. Prošle sam se godine penjala do čuvenog manastirskog krsta, visine 12 metara, podignutog 2000. godine na vrhu stene. Pa, eto, sledeće ću opet. Sad idemo do manastira.

Manastirski kompleks Sv Nikolaj Srpski
Manastirski kompleks Sv Nikolaj Srpski
Portret Sv vladike Nikolaja Srpskog
Portret Sv vladike Nikolaja Srpskog

Ne znam koji sam već put ovde, ali svaki put pomislim kako ću doći i opet. Prostran je to kompleks zgrada, i ogroman plato koji ih spaja. Možemo ovde da boravimo i više dana, jer nam je na raspolaganju Dom Nikolaja Velimirovića, namenjen smeštaju posetilaca, a može da primi oko 200 gostiju. Tu su i muzej, biblioteka, prodavnica suvenira,… A, mi smo se udobno smestili u, recimo tako, kafiću, hm… Ne znam kako to drugačije da nazovem, možda ugostiteljski objekat pri manastirskom kompleksu.. Pa, može i tako, jer, ako su tu i kuhinja, i trpezarija, može onda i kafić. Okoliš je prelep, sa mnogo uređenog zelenila, cveća, malih vodopada. Uživancija.

Pogledasmo na sat, vreme je da se krene. Skup u Ljuboviji, oficijelni deo Biciklijade, zakazan je za 15 h, a Miki želi da nam pokaže još neke od lepota i znamenitosti ovog kraja. Spuštamo se prema selu Ušće i čuvenoj prodavnici i kafani “na ćošku”, pred izlazak na magistralu. I ovde moramo da “overimo” svoj prolazak. Valjda da bi nas zapamtili do sledećeg septembra, jer vidim da meštanima zaista ostajemo u sećanju kad tako “okupiramo” njihovu kafanu.

Zaboravljeni bicikl u staroj vodenici
Zaboravljeni bicikl u staroj vodenici

U blizini se čuje muzika, biće da je svadba. Nismo mogli da se dogovorimo sa čije smo strane, mladine ili mladoženjine, pa tako propade i pokušaj da se “uvalimo”. “Alaj se uvalih”, setih se situacije od prošle godine na Čiker maratonu, kad smo Zemo, Bane i ja upali u neku nezgodnu situaciju, a mogli smo da je izbegnemo da smo, prosto ko pasulj, produžili asfaltom pravo.. Ne, mi smo po treku skrenuli desno, kroz šumu, kišu, blato, vododerine,.. ne pitajte.. I, eto, otud i to “Alaj se uvalih”.

Skupljamo se i idemo dalje. Ja neću mnogo da pametujem, zna se “ko ovde nosi onu stvar u gaćama”. Kad sam s pravim muškarcima, ne postoji ni jedan razlog da preuzimam neko vođstvo, da ja kao nešto gledam u trek, na sat, u zvezde. Ko zna šta bi još onda mogli da traže od mene. Možda da menjam slavine, da gletujem zidove.. Ma, kako da ne. Zna se. Rekli smo već šta. Hajmo sad.

 

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone