Borački krš, ugašeni vulkan

Jeste ovaj deo Šumadije nekada davno bio prekriven vulkanima, a potoci lave se slivali s Krša koritom današnje Boračke reke, ali i sada je osećaj divljine prisutan na sve strane. Erupcija oduševljenja i vulkanski izlivi najtananijih osećanja nisu nas napuštali ni pri spustu do Borača, po najfinijem mraku.

Pogled na Borački krš
Pogled na atraktivne stene Boračkog krša

Za početak priče, vratiću se nekih pet godina unazad: sindikalni izlet, moj prvi i jedini, odveo me je u takovski kraj i, na kraju lepog dana, u selo Borač u pitomoj Gruži, u srcu Šumadije. Vođa puta, Dule, odličan poznavalac i zaljubljenik u istoriju, odveo nas je do crkve sagrađene u 14. veku, sa tri strane skoro uronjene u strme litice, a sa četvrte zaklonjena stoletnim lipama. Crkva je poznata po freskama izuzetne lepote. U neposrednoj blizini nalazi se groblje koje datira još iz srednjeg veka, a na kojem je preko hiljadu spomenika i stećaka.

Ispred crkve u Boraču
Ispred crkve u Boraču

Bio je predivan jesenji dan, i malo smo se više zadržali u dvorištu crkve, kadli se sa stena, u veselom žagoru, pojaviše planinari. Ovde da napomenem da u tom periodu još nisam otkrila čari planinarenja. Na moj upitan pogled, dobila sam i objašnjenje: iznad sela je Borački krš, redak reljefni fenomen – neobični erozivni mikrooblici, tzv glavuci, nastali od eruptivnih stena, delovanjem spoljašnjih sila – vode, vetra, toplote. Dule nam je veoma nadahnuto pričao o slavnom srednjovekovnom gradu Boraču, sagrađenom na obodu Boračkog krša, čiju su gradnju započeli Vizantijci, a dovršen je u doba Nemanjića. Grad Borač je svoj procvat doživeo u vreme kneza Lazara i despota Đurađa Brankovića. U svojoj je burnoj istoriji nekoliko puta paljen, razrušavan, pa opet obnavljan, da bi i definitivno bio uništen 1458. godine.
Eh, zanimljivim pričama nikad kraja, ali nas je čekala večera u jednom etno domaćinstvu u neposrednoj blizini crkve. Tu smo bili izvanredno ugošćeni u duhu izvornih srpskih običaja, domaćin je bio odeven u narodnu nošnju, veče je bilo čarobno i vraćalo u lepu prošlost ovog dela Srbije.

Vidikovac na Boračkom kršu
Po povratku u Beograd znala sam da ću se vratiti u ovaj kraj. I, kao što ne verujem u slučajnosti, tako i nije slučajnost da sam ovde i ponovo došla, ovaj put kao planinar. Približavajući se selu, čežnjivo sam gledala u pravcu neobičnih, eruptivnih stena. Plenile su nekom neobjašnjivom magijom. Nestrpljivo sam čekala da uplovim u utrobu tog vulkanskog masiva.

Pogled sa Boračkog krša
Pogled preko stena Boračkog krša
Uspon na stene Boračkog krša valja ponoviti
Uspon na stene Boračkog krša valja ponoviti
Vidikovac na Boračkom kršu
Neodoljiv trenutak

Od samog početka akcije krenulo se u penjanje. Išlo se po kamenju, blatu, tlo je bilo prekriveno hrastovim lišćem. Svuda naokolo interesantni kameni oblici, kao istesani, prekriveni mahovinom. Izvanredan splet boja i melem za sva osetila. Vesnici proleća i novog života na sve strane, ali i neki težak miris davnih vremena, kao podsetnik na prolaznost života. Sitna kišica koja je povremeno sipila samo je pojačala taj utisak. Šuma kroz koju smo prolazili uvlačila nas je u svoju mističnost, pozivala je na predavanje. Teško sam se odupirala tom zovu.

Na Boračkom kršu - deca bi da se igraju
Na Boračkom kršu – deca bi da se igraju

Brzo smo izašli na čistinu. Vetar, koji je u tom trenutku prešao uzvišenjem, doneo je nove misli, razmaknuo je na trenutak veo prošlosti. Idemo dalje. Dolazimo do kuće opasane kamenim zidanama, sakrivene u dubini dvorišta. Drvene su dveri bile odškrinute. Pa, zar to nije bio poziv?!

Borač
Ulazna dvorišna vrata bila su odškrinuta…

I, tako pozvana, bio je red i da zavirim. Da zavirim u jedan davno stvoren svet, sada prepušten zaboravu. Neka čudna sila vukla me je prema sredini prostranog dvorišta. Očarana, gledala sam u velelepnu kuću i prostranim kamenim stepenicama krenula prema balkonu. Zastala sam… Bio je vreo avgustovski dan, krenula sam u nedeljnu posetu prijateljima, u desnoj sam ruci držala suncobran oivičen čipkom boje slonove kosti, a levom sam, silazeći stepenicama, pridržavala bogate nabore moje raskošne haljine… Oh, gde li sam ostavila štapove… Valja mi požuriti, i stići grupu.. Još jedan pogled unazad, i fotografija za uspomenu…
Dolazimo do napuštene kuće, na tremu stari otoman za dobrodošlicu, portret druga Tita, stari pohabani šinjel nehajno okačen. Kratkotrajni predah. Kišica je rominjala i pravila zvuke kao svirač na zlatnim strunama.

Borački krš
Ovakvom se društu baš i nisam nadala 🙂

Prelazak preko ozimih njiva. Opet ulazak u šumu, proklizavanja, spust do Boračke reke i pritoka, jaki usponi uz pridržavanje za granje i mlado drveće koje je duboko pustilo svoje žilavo korenje i prilično nam bilo od pomoći.

Pogled sa penjanja na Borački krš
Zagazili smo mi i u mrak. Bilo je trnja na sve strane, zaraslih staza. Vazduh topao, pitom, prolećni. Nebo bez zvezda, ali ispunjeno vedrinom zadovoljnih planinara.

Zalazak sunca na Boračem
Zalazak sunca na Boračem

Vlada je sa svojom ekipom i opet napravio izvanrednu akciju i druženje.
A, boravak na samim stenama, i moj doživljaj te raskoši, ovaj sam put svesno preskočila. Iziskuje da mu se bezrezervno posvetim i potpuno predam.
Do nekog novog susreta, pozdrav!!

Podelite...Share on Facebook16Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone