Berkovačka glava, obroncima Suvobora

Lekcije koje se ne zaboravljaju..

Već pred kraj akcije, u sam sumrak, na poslednjoj uzbrdici za taj dan, u susret nam ide baka. Lagano, bez žurbe, spušta se niz padinu, preko ruke joj korpa, nehajno prebačena. Sadržaj korpe prekriven flanelskom kuhinjskom krpom, iz jednog ćoška viri flaša. Baka raspoložena za priču. Pitam je gde je bila. Na groblju, kaže. A do kuće ima jedanipo sat hoda. Ne plaši se ničega. Kaže, sve čega se plašila je pregrmela. Više se niti ne opire. Prepustila se onome što dolazi.

Ovosubotnju pešačku akciju započeli smo u Banji Vrujci. Banja prilično pusta, deli sudbinu mnogih srpskih banja koje zimi tiho pate. Nešto malo dešavanja I graje zatekli smo ispred česme sa lekovitom izvorskom vodom, tu su vredni domaćini na improvizovane tezge izneli svoje proizvode, pokoju flašu ljute, nešto slaninice, kobasica, raznih drugih specijaliteta. Razveselio nas je taj prizor, ali ne zastajkujemo. Odvajamo se od asfalta, prelazimo preko livada, njiva, oranica spremnih za jesenju setvu. Prvi kilometri penjanja prilično jednolični, bez uzbuđenja. Priroda se još tu I tamo otima I zadržava jesenji bujni kolorit, ali slabi su to pokušaji, oko nas je uglavnom sivilo. Konačno dolazimo do pašnjaka preko kojeg pretrčava uplašeno stado ovaca.

Malo smo poremetili ritam dana jednom stadu ovaca

Osvrćemo se oko sebe, pogled nam prelazi preko raskošnih brežuljaka I uranja u meke senovite predele. Kuće belo okrečene nehajno razbacane, crveni im se krovovi cakle pod izdašnim jesenjim suncem. Malo je šume na našem današnjem putu, drveće kao da je polegalo po okolnim livadama, sve bacajući svoje senke.

Ovako se može živeti 🙂

Prolazimo kroz seoca, vredni domaćini u poljima, ambari puni. Idući dalje nailazimo I na polja neobranog kukuruza. Povija se, tako napušten, pod naletima vetra. U jednoj uzoranoj njivi dečačić, o svom poslu zabavljen :-).

Od malena naviknut na akciju i da pomaže starijima

Ispred kuće pored koje prolazimo, njegov vršnjak, ne na biciklu, ne na dedinom traktoru, već na njegovom, plastičnom, pita nas odakle idemo, I, kaže, I on će jednog dana voziti pravi, veliki traktor, I biti desna ruka svome dedi.

I dalje se penjemo, prizori su lepši, vidikovci sve prostraniji, livade podatne, mame uzdahe, valjamo se, smejemo, uživamo.

Ulazimo u sve bujnije raslinje, krećemo u spust, dan je na izmaku, sunčevi su zraci sve mekši I padaju pod takvim uglom da je oko nas odjednom sve ispunjeno plamtećom svetlošću.

Pred nama nepregledno prostranstvo

Još jedan uspon, i još jedan susret sa bakom sa početka priče.

Ova baka je sve što je mogla pregrmela… Više se ničega ne plaši

Ulazak u Banju I povratak za Beograd. Pauza u Mionici za još jednu čašicu razgovora I veliko svetlo pivo.

Dan ispunjen kontrastima, I život I smrt, I mladost I starost.

A mi u prolazu.

Podelite...Share on Facebook38Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone

One Comment

  1. Luka Skywalker says:

    Ovuda smo i vozili od Mionice, sela Ba i Berkovačke glavice do Banje Vrujci, kada sam se strloglavio i ostao bez sedišta 😀

Comments are closed.