Želje su tu, da bi se ispunjavale… A, mi dođosmo i do sedmog Čiker-dana

Juče smo se, sećate se, sa Durmitora spustili do Pivskog jezera i Plužina. Baš je bilo vruućeee, i jedva sam dočekala da dođem do svog smeštaja za tu noć. Goran, po običaju, hoće u kamp, i tu su putevi trebali da nam se razdvoje. Dosetih se jadu, sutradan mi je rođendan, imam pravo na želju. U stvari, na želju uvek imam pravo, ali sad i na ispunjenje. Nije se on ni opirao, te ga tako mladog prevarih i uvedoh u svoje odaje. Dok smo čekali kamion sa stvarima, malo smo se i opustili i nekako posle sve bi lakše…

Plužine, Domaćinstvo Madžarevića
Domaćinstvo Madžarevića u Plužinama, s pogledom na Pivsko jezero

Domaćini su nam bili porodica Madžarević, vrlo gostoljubiv bračni par i njihovo četvoro dece, koji su bez pogovora slušali roditelje i bili nam na usluzi. Gazdarica je pripremala večeru za naše MTB prijatelje, a nas smo dvoje u svojoj režiji spremili baš finu klopu. Bila nam je na raspolaganju letnja kuhinja i skoro pa je Goran imao utisak kampovanja. Ili je, možda, zbog nečeg drugog bio tako dobro raspoložen…?! Noć je zaista bila lepa, i konačno smo dobro spavali.

Jutarnji brifing pred polazak u VII Čiker 2017 maratonski dan
Jutarnji brifing pred polazak u VII Čiker 2017 maratonski dan
U Crnoj Gori, pa među Crnogorcima, novim mtb prijateljima :-)
U Crnoj Gori, pa među Crnogorcima, novim mtb prijateljima 🙂

Ujutro okupljanje i polazak u sedmi Čiker MTB dan. Prvi je jul, i uvek se setim da mi je jednom prilikom moj stariji sin pričao kako se u nekim zemljama sveta taj dan slavi kao Pola Nove Godine. E, mama, stvarno, gde nađe da me rodiš na tako veliki praznik… Nit sam tamo, nit sam vamo, tako ja to gledam.

Čestitke za srećan rođendan, pred polazak u sedmi maratonski dan
Čestitke za srećan rođendan, pred polazak u sedmi maratonski dan

Obradovala sam se kad sam videla da su nam se pridružili i naši crnogorski prijatelji, Ranka i Nenad. Njih su dvoje nekoliko dana ranije najavili svoj dolazak i baš nam je trebalo tako simpatično i druželjubivo pojačanje. Oni ne skidaju osmeh s lica, i ta njihova energija zarazno pršti na sve strane.

Nakon osnovnih instrukcija i informacija o današnjoj vožnji, koje nam na redovnim jutarnjim brifinzima serviraju Golub i Kuša, konačno i krećemo. Usledilo je asfaltno tegljenje uzbrdo i baš je bilo dosadno. Mene je malo zabavljala crvena podvezica koju sam navukla preko noge i za koju sam rekla Igoru, koji slavi rođendan sutradan, da će i on morati da je stavi, pošto je to običaj na Čiker maratonu, da slavljenik na dan svog rođendana, bez obzira da li je žensko ili muško, nosi crvenu čipkastu podvezicu… Igor me je u neverici gledao, ali, rekoh mu, ne brini, nećeš dugo čekati da se uveriš u istinitost ovih mojih reči, samo do sutra…

Negde na magistrali, na putu prema Nikšiću
Negde na magistrali, na putu prema Nikšiću

Još smo uvek na teritoriji opštine Plužine. Silazimo s magistrale, i idemo prema selu Rudinice, najstarijem naselju i, svojevremeno, centru Pive. Selo je dobilo ime po Ruđu, pretku slavnog Baja Pivljanina, čuvenog hajdučkog harambaše iz 17. veka, koji je čuvao bokokotorski kraj od naleta Turaka, i tako je opevan u mnogim epskim narodnim pesmama. Ovde smo zbog etno sela “Izlazak”, sagrađenog na samoj ivici kanjona Pive, u sklopu kojeg je i restoran “Koliba Izlazak”. Koliko sam čula, ovaj naš izlazak u “Izlazak” je izdejstvovao Kuša, pa zato hvala i njemu, a i Golubu, koji je prihvatio Kušinu inicijativu! Bila je to više nego mudra odluka, jer, pokazalo se kasnije, taj, prvi deo dana, bi “pojeo” neinteresantan asfalt, i niko ga se ne bi ni setio!

Kanjon Pive
Kanjon Pive
Restoran "Koliba Izlazak", pogled na kanjon Pive: ovoj se lepoti ne može odoleti
Restoran “Koliba Izlazak”, pogled na kanjon Pive: ovoj se lepoti ne može odoleti
Restoran "Koliba Izlazak", pogled sa kaskadne terase na kanjon Pive
Restoran “Koliba Izlazak”, pogled sa kaskadne terase na kanjon Pive
Etno selo "Izlazak", iznad Pive
Etno selo “Izlazak”, iznad Pive

Da se vratimo u ”Izlazak”, da prođemo malo kaskadno raspoređenim terasama, i da zamislimo kako to izgleda kad u ranu zoru baš na ovom mestu sunce započne svoj dnevni put… Stojim tako iznad mirne vode Pivskog jezera, a oči čvrsto stiskam, sve dok mi iskričavo crvenilo ne oboji pogled. Sad je sve jasno, i ja se radujem, i zahvalna sam, za još jedan lep Čiker dan.

Ženski deo Čiker-ekipe
Ženski deo Čiker-ekipe
Napuštamo etno selo "Izlazak", a meni pune ruke šumskih jagodica i cveća
Napuštamo etno selo “Izlazak”, a meni pune ruke šumskih jagodica i cveća

Vraćamo se na magistralu, i dalje se penjemo, ali u trenutku kad, otprilike, kreće spust prema Nikšiću, skrećemo na makadamski put. Tu smo se opet malo skupili,  ne bi li napravili još koju zajedničku fotku. Stvarno, kad kasnije gledam te fotografije, bude mi uvek drago što mi nije bilo teško da stanem, izvadim fotoaparat ili telefon, i što su i moji prijatelji slične energije i raduju se i takvoj uspomeni. Sve ostalo, poput “nisam fotkao jer nikad se ta lepota ne može tako sačuvati ni preneti” je samo izgovor. Ne znam za šta, ali je izgovor. Razmišljam, ako ti nije važno da imaš fotografiju, zašto onda uopšte o tome diskutovati… Gledaš svoja posla i ideš dalje. Tu sam lekciju davno naučila, još kao dete, kad sam komentarisala postupak nekog čoveka, a strina mi moja, Hercegovka, jednostavnim narodnim rečnikom reče: “Svoj ti posao”… Dakle, ovo su zaista lekcije za dečije doba. Jedino što mnogi nisu imali ovakvu strinu.

Stiže Ranka
Ranka i ja po prelasku na makadamski deo puta prema Nikšiću
Ranka i ja po prelasku na makadamski deo puta prema Nikšiću

Ovaj makadamski put je bio baš surov. Sunce je nemilice pržilo, a odozdo nas je mrcrvario vreo krupan kamen. Nije mi se dopao ovaj deo puta, videlo se da tuda odavno niko nije prošao. Sve je bilo zaraslo u draču i navukla sam duge rukave da mi se ruke ne išibaju. Prošle sam godine u ovo letnje doba nosila haljinice bez rukava, a ruke išarane kao da sam na njima hodala kroz strnjiku. Niti znam da hodam na rukama niti mi priliči da sam stalno u nekim ogrebotinama, oderotinama, modricama. Može nekad nešto i da me mimoiđe.

Čeka se za svaku kapu vode
Čeka se za svaku kapu vode

Polako ostajemo i bez vode, ali nailazimo na kuće u sred nedođije, i domaćine koji znaju šta da ponude putniku-namerniku: dakle, vode i rakije, to vam niko neće odbiti! Na jednom smo mestu i kišnicu pili, i slušam komentare nekih oko sebe, nije im za zameriti, nisu imali tu sreću da se upoznaju i s takvim, surovim uslovima života. Kažem – sreću, zato što kad u svom odrastanju naučiš kako se ceni voda, naučiš još mnogo toga o životu. To u nekom drugom nastavku.

Sve vreme sam u društvu Ranke i Nenada. Oni poznaju ovaj predeo, pogotovo Ranka, i stvarno je prijatnije kad si na neprijatnom terenu s ovako druželjubivim i pouzdanim ljudima. U nekom smo se trenutku i razdvojili, a tehnički najzahtevniji deo staze sam, čini mi se, prošla sama. Ponovni izlazak na asfalt i stižemo do ispred Nikšića, do restorana i, od ove godine, kampa, “Riverside Maksimović”, iliti, “Kod Maksa”. Uuuuu, ovde sam se baaaašš oduševila! Predivan ambijent, restoran i prateći objekti uz rastovački potok, a jedna terasa na višem nivou, da bi bila van domašaja eventualnog plavnog talasa.

Kampovanje u okruženju restorana "Riverside Maksimović"
Kampovanje u okruženju restorana “Riverside Maksimović”
U bašti restorana "Riverside Maksimović"
U bašti restorana “Riverside Maksimović”
Ulazimo u NIkšić, i cilj današnje etape maratona

Dosta Čikerovaca je izabralo da kampuju baš ovde, “Kod Maksa”, u debeloj hladovini, a jedan deo nas je produžio do Nikšića i hotela “Ogošton”. Nataša, s kojom saam se dogovorila da budemo cimerke, nikako da stigne, te ja iskoristih da se istuširam i “doteram”, da bi, kad ona dođe, kupatilo bilo slobodno. Sušim tako kosu, vrata sobe se otvaraju, u sobu ulazi zajapurena Nataša, na levoj ruci joj ogromna santa leda umotana u neku krpu, u desnoj drži rendgenski snimak. Iza nje ulazi Ilija s koferom. Uh, kažem, da li da pitam šta se dogodilo… “Može”, kaže Nataša, “Nikakav problem, sve je odlično završilo! Proklizala sam i pala na onom nezgodnom, završnom delu makadamskog spusta”. I, još reče, da se odlično snašla i dosta dobro prizemljila, na vreme od sebe odgurnula bicikl, da se još više ne izudara, i zato i prošla bez težih posledica. Znala je da iza nje još ima još MTB vozača i da će ubrzo do nje doći i tehnička podrška nas maratonaca. Posle mi je ispričala i kako su je svi bodrili i zasmejavali. Junački se Nataša držala, bolela ju je ruka, ali je bila sve vreme svesna kako je, ipak, sve super prošlo! Odvezli su je u bolnicu na pregled, snimili joj ruku, sve urađeno kako treba, nikakvog preloma nije bilo, malo jači udarac, i to je to. Led će učiniti svoje.

Večernje druženje u kampu
Večernje druženje u kampu

Uveče smo se svi okupili u kampu, uz pesmu, smeh, šalu, prepričavanje dogodovština. Nikad nisam bila na onim čuvenim radnim akcijama u bivšoj nam državi, ali sam mnogo o tom druženju, i prijateljstvima koja su se iz toga rađala, slušala od onih koji jesu. Recite, vi koji znate, da li je to bilo ovako nekako?

Podelite...Share on Facebook62Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone